Delatnost međunarodnih krivičnih sudova i tribunala u svetskoj naučnoj literaturi osvetljava se sa dve osnovne strane. Prva strana je ona zvanična. Ovde se tvrdi, da je delatnost međunarodnih tribunala izvršila pozitivni uticaj na uspostavljanje mira i pomirenja, da ta delatnost i jeste progresivni razvoj međunarodnog krivičnog i humanitarnog prava.  Druga strana je opet nezvanična.  Objektivna analiza delatnosti međunarodnih krivičnih tribunala neizbežno dovodi do zaključka o tome, da oni nisu dali nikakav doprinos ni uspostavljanju mira, niti pomirenja zavađenih.  Na protiv, oni su jedno od oruđa za nastavljanje ratova  i konflikata. Ni u kojoj meri praksa tribunala nije postala i progresivni razvoj međunarodnog prava. Na protiv, većina odluka tih tribunala ima izrazito regresivni karakter. U celini, delatnost međunarodnih trubunala može se okvalifikovati kao snažan udar, nanesen i po međunarodnom pravu, i po nizu država i naroda koji su postali glavna meta tih sudova.

Prvo gledište preovladava kako u medijima i naučnoj međunarodno-pravnoj literaturi. Drugi aspekt je prisutan u nizu publikacija, ali on se utapa u opšti hor koji veliča tribunale. Čak štaviše, veoma često se taj aspekt tretira kao „neobjektivni“, čiji su promoteri, tobože, samo zaštitnici međunarodnh zločinaca ili lica koja imaju svoj koristoljubivi interes da bi štitili međunarodne zločine.

Po našem mišljenju,  stvaraoci međunarodnih tribunala načinili su ogromnu grešku. Da su se oni ograničili samo na informacionu agresiju oni bi, ako hoćete, postigli veće rezultate. Naravno, stvarajući te tribunale niz zemalja Zapada nadalo se da će izvršiti „rasvetljavanje“ one vrste događaja kakvo im je bilo potrebno. I uspele su da to ostvare. U presudama koje izriču tribunali, zločinci se proglašavaju žrtvama, a realne žrtve proglašavaju se zločincima, i to ne bilo kojih drugih, već samih tih zločinaca  čijim su žrtvama oni postali. Međutim, prebacivanje razmatranja kosovskog i ruandskog konflikta u sudsku salu dovelo je do toga da su u arhivama tih sudova ostali ne samo zapisnici svedoka optužbe, već i svedoka odbrane. I upravo ta svedočenja i predstavljaju ogromnu opasnost za same tribunale i njihove tvorce. Da, ni do dana današnjeg praktično ni u jednom slučaju svedočenja odbrane nisu uzeta u obzir. Takvo ponašanje govori samo za sebe – postaje ne samo dokaz lažnosti optužbe, nego i prestupnosti samog suda koji izriče evidentno lažne, katkada demonstrativno lažne presude.

U poslednje vreme pojavljuje se sve više publikacija, koje razotkrivaju činjenice prestupničkih radnji, koje se vrše u međunarodnim tribunalima. Ti prestupi su toliko značajni da informacija o njima predstavlja sve veću opasnost za te  tribunale. Zato se sada u Evropi aktivno promoviše ideja utvrđivanja odgovornosti za pokušaje osporavanja odluka međunarodnih sudova i tribunala. Pod vidom „zabrane revizije istorije“ ili „sudsko utvrđenih činjenica“. I pri tom odgovornost veoma ozbiljnu, sve do zatvorske kazne.  Razmotrimo podrobnije te pokušaje zakonodavne zabrane kritičke analize novije istorije.

Danas su u nizu zemalja Zapada već usvojeni i primenjuju se zakoni kojima je predviđeno krivično gonjenje za negiranje činjenica koje su utvrđene presudama Nirnberškog tribunala. Uostalom, to se odnosi samo na jednu činjenicu, koja se označava terminom „Holokaust“. Takvi zakoni su na snazi u Nemačkoj, Italiji, Belgiji, Francuskoj, Švajcarskoj, Austriji, Češkoj, Litvaniji, Poljskoj, Rumuniji i Slovačkoj. Jedan od najpoznatijih slučajeva primene te vrstge zakona jeste odluka austrijskog suda, koji je  osudio „revizionistu“ DŽ.Irvinga na tri godine zatvora zbog njegove knjige u kojoj je  preduzet pokušaj da se revidiraju uloga i mesto nacizma u istoriji sveta. (Uzgred, knjige DŽ.Irvinga se aktivno distribuiraju i u Rusiji, pored ostalog njegova knjiga „Nirnbnerg, poslednja bitka“). Međutim, na pozadini tih zakona pojavila se i nova inicijativa – uvođenje krivičnog gonjenja za pokušaj osporavanja ne samo Holokausta, već i svih, ili nekih drugih slučajeva genocida.  To je veoma vešt manevar, načinjen u cilju objedinjavanja u celinu zločina nacizma i...svakog drugog događaja.

U decembru 2008. godine Predstavnički dom Bosne i Hercegovine nije mogao da usvoji nacrt zakona kojim se predviđa krivično kažnjavanje za „negiranje, minimizaciju ili opravdavanje Holokausta, a takođe za sve druge zločine genocida i zločine protiv čovečanstva“. Nacrt je predviđao kaznu u vidu lišavanja slobode od 8 dana do 3 godine ili novčanu kaznu od 1 do 10 hiljada maraka. Interesantno je da se u nacrtu sadržavao i takav „kvalifikativ“ tog „zločina“ kao  što je „objavljivanje materijala kojima se minimizira ili opravdava“ genocid u cilju najšireg upoznavanja  javnosti.  Ovakve radnje mogu obuhvatati, na primer, objavljivanje  iskaza advokata ovog ili onog optuženog u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju. I, najverovatnije je da bi u BiH veoma želeli da zabrane ako ne javna saslušanja u samom tribunalu, a ono objavljivanje materijala o radu tribunala. I to je sasvim logično, jer ako u stranim zemljama loše znaju šta se zaista događalo za vreme rata u BiH, u samoj Bosni je to veoma dobro znano. Zato je opasnostg argumenata odbrane u Bosni, za razliku od Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, sasvim  realna. Dati nacrt je pripremio lider partije „Za Bosnu“, koja se zalaže za uništenje Republike Srpske, nazivajuzći je „genocidnom tvorevinom“.

S tim u vezi zanimljivo je istaći odluku Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju o agresiji NATO. U poslednjoj odluci Haškog tribunala u procesu Milanu Milutinoviću i drugima agresija se kvalifikuje kao „vazdušna kampanja“, a odbrana Jugoslavije od te agresije kao ratni zločin i zločin protiv čovečanstva. Ko želi da to ospori, potpada pod paragrafe zakona „o negiranju, minimizaciji ili opravdavanju zločina protiv čovečanstva“.

Talas sudskih falsifikata novije nistorije, koji je pokrenuo Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju, podržao je i Međunarodni sud OUN (preciznije, njegova prozapadna  većina). U februaru 2007. godine Međunarodni sud je doneo odluku o tome, da je Srbija kriva za kršenje Konvencije o genocidu i samim tim „blagoslovila“ kvalifikaciju koju je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju događaje u Srebrenici označio kao genocid. Onaj ko se osmeli da ospori takvu odluku suda takođe potpada pod paragrafe predlaganih zakona.

Najsnažniji pokušaj da se stave barijere za osporavanje rezultata rada međunarodnih krivičnih tribunala postao je nacrt Direktive Evropske unije o zabrani rasizma i ksenofobije, predložena februara 2007. godine. Kako sledi iz dokumenta, ovde se opet manipuliše terminima. Nacrt Direktive EU predviđa, da „svaka država mora da preduzme neophodne mere u cilju uvođenja kazne za izvršenje sledećih umišljenih radnji: javno opravdavanje, negiranje ili prekomerno pojednostavljivanje zločina genocida, zločina protiv čovečanstva i ratnih zločina, onako kako su oni definisani u Statutu Međunarodnog  krivičnog suda“. Ne sme se zaboravljati ni to, da potpisani od strane 138 zemalja sveta Statut Međunarodnog krivičnog suda (MKS) takođe utvrđuje obavezu država da usvoje odgovarajuće nacionalno zakonodavstvo, kojim se predviđa odgoornost za osporavanje  odluka o genocidu i drugim međunarodnim zločinima.  Kao što vidimo, taj novi Sud se pobrinuo  da unapred svoje odluke progalsi „svetim“. Istina, zakoni na osnovu Statuta MKS za  sada nisu usvojeni, ali se očito nameće potreba za postavljanjem pitanja o neizvršavanju od strane država svojih međunarodnih obaveza.

MEZJAJEV Aleksandar Borisovič – magistar pravnih nauka, docent, šef katedre za međunarodno pravo u Akademiji uprave (grad Kazanj).