Poseta Balkanu evropskog komesara za pitanja širenja Evropske unije, finskog diplomate Oli Rena, u startu je trebalo da ima svečarski karakter. Njemu je naloženo da stanovništvu tog regiona prenese kolektivnu volju Evropske komisije da se odobri bezvizni režim građanima Srbije, Crne Gore i Makedonije. A sem toga, da ohrabri stanovnike Albanije i Bosne i Hercegovine da se analogna perspektiva smeška i njima.

Kako to po običaju i biva, blickrig evropskog komesara počeo je u najproblematičnijoj za Evropsku uniju balkanskoj državi – Srbiji. Bez obzira na sve napore Brisela, srpske vlasti kao i do sada odbijaju da priznaju nezavisnost Kosova i sarađuju sa Evropskom unijom na pitanjima državnog uređenja ove srpske pokrajine. Ne pomažu ni obećanja da će uslediti izdašne finansijske doznake, ni ucenjivanja mogućim odbacivanjem srpskih zahteva za ulazak u EU. Uopšte uzev, rukovodstvo Srbije nikako da se odluči na poslednji, po mišljenju briselskih činovnika, korak i prizna kosovsku kvazi-državu.

U nastaloj situaciji odluka Evropske komisije o planiranom od 1. januara 2010. godine ukidanju viznog režima bila je više nego očekivana. Što se Crne Gore i Makedonije tiče, tu pitanja i uopšte nije ni bilo. Obe države rado izlaze ususret svim zahtevima Brisela, pa i u onim pitanjima koja su skopčana sa njihovom spoljnopolitičkom orijentacijom. A nakon istovremenog – 9. oktobra 2008. godine – priznavanja nezavisnosti Kosova sve sumnje u pogledu samostalnog donošenja državnih odluka u Podgorici i Skopju i uopšte su otpale.

A što se Srbije, pak, tiče, zapadni centri moći još uvek nisu okončali svoju geopolitičku igru. I pošto briselska birokratija baš ništa ne čini slučajno, pokušajmo razabrati šta se to iza brda valja i šta leži  u osnovi „atrakciona nečuvene štedrosti“ za Srbe, koje u Evropi po navici smatraju nedostojnim ne samo bezviznog režima, nego i samog mesta u redu „civilizovanih“ naroda.

Danas je prijem Srbije u Evropsku uniju  najznačajniji, glavni mamac na kome se može držati srpsko rukovodstvo. Premnogo su propagandističkih napora uložile aktuelne srpske vlasti u obrazlaganje neophodnosti što skorijeg ulaska zemlje u Evropsku uniju, i prejako je političko i finansijsko blagostanje srpskih elita prikopčano  za Brisel da bi dati kurs mogao biti doveden u sumnju.

Indikativan dokument ovih dana objavljen je u Beogradu. Radi se o „Izveštaju o političkim pravima srpskog naroda u regionu za period 2008/2009. godinu“. Pripremila ga je grupa eksperata i on sadrži analizu geopolitičkih prioriteta srpskog rukovodstva i položaja Srba koji žive u osam balkanskih država. Jedan od glavnih zaključaka autora dokumenta ovako glasi: „Izuzev želje da se priključi Evropskoj uniji, izostaje čvrsta, promišljena i obavezna politika. Naša spoljna politika, naši ekonomski odnosi sa inostranstvom, naša prosvetna i kulturna politika ne priznaju odnose sa Srbima u regionu u kvalitetu važne teme“.

Ovakva indiferentnost prema odbrani principijelnih nacionalno-državnih interesa stvara blagodatno tle za dalju izolaciju Srbije, njeno ucenjivanje i raskol jedinstvenog srpskog pravoslavnog prostora na Balkanu. I u takvim uslovima  predlog Evropske komisije da na građane Srbije proširi bezvizni režim od 1. januara 2010. godine ne predstavlja ustupak ili priznanje važnosti Srbije kao partnera, već još jedan elemenat u geopolitičkoj igri Zapada.

Šta će dobiti rukovodstvo Evropske unije davanjem takvog obećanja? Kao prvo, javno posvedočiti nepromenjivost svog interesovanja za Balkan. Drugo, umiriti javno mnenje u zapadnoevropskim zemljama, koje smatra necelishodnim da se u jeku svetske ekonomske krize traće značajna sredstva za prijem u Evropsku uniju novih nemirnih članova. Jer, bezvizni režim – to vam je takva stvar koja se lako može i ukinuti u slučaju ako se, recimo, Srbija bude jogunila.  Najzad, Evropska komisija  šalje signal prozapadnim snagama u Beogradu: Brisel vas ne zaboravlja i od vas očekuje nove kontra-korake – poput izručenja Haškom tribunalu Ratka Mladića i Gorana Hadžića, ili priznavanja Kosova. Nije slučajno upravo pitanje što skorijeg hvatanja i izručenja Hagu bivših lidera bosanskih i hrvatskih Srba  bilo ključno  pitanje na pregovorima u Beogradu evropskog komesara za pitanja širenja Evropske Unije Oli Rena. Ta poseta usledila je 22. jula, samo nedelju nakon  njegove konferencije za štampu u štabu EU koja je digla veliku buku, na kojoj je i obelodanjena informacija o izglednom bezviznom režimu za  Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju.

A šta je to dobila Srbija? Koa prvo, novo obećanje, koje može biti opozvano ili u preliminarnoj fazi, ili u svakom trenutku već posle ukidanja viza. Drugo,  novo odgađanje prijema zemlje u EU. Jer, uvođenje bezviznog režima istovremeno će zamrznuti proceduru prijema Srbije u Evropsku uniju  - dok se ne sagleda pitanje kako novi režim funkcioniše. I nije slučajno što su u Evropskoj komisiji ukidanje viza označili kao „ugaoni kamen integracione politike EU prema državama Balkana“, ne pomenuvši pri tom perspektive integracije država regiona u Evropsku uniju.

I treće, „bezvizni medenjak“ znači očuvanje sadašnje situacije oko Kosova, gde civilno-policijska misija Evropske unije nastavlja da aktivno gradi  institute  „nezavisne“ pseudodržave. U svojoj poslednjoj odluci Evropska komisija samo je konstatovala da „na teritoriji Kosova još uvek nisu ispunjeni tehnički zahtevi za liberalizaciju viznog režima“ i  najavila nameru da će „tesno raditi na tom pitanju sa srpskim i kosovskim vlastima“. Slabašna je to uteha za srpske vlasti, koje se neumorno kunu u vernost „evroidealima“! Doduše, aktuelnim rukovodiocima Srbije bezvizni režim i nije naročito potreban. Oni su ionako poželjni gosti u Briselu. Druga je stvar što je korist od takvih poseta za srpsku državu i Srbe koji žive u drugim balkanskim zemljama ništavna.
_______________
Petar Ahmedovič ISKENDEROV, stariji naučni saradnik Instituta slavistike RAN, magistar istorijskih nauka, međunarodni komentator lista „Vremja novostjej“