„Američke okupacione snage” natpis je na ulazu baze nana japanskom ostrvu Okinavi. Japan je priznao nezavisno Kosovo.I Avganisatan je takođe država koja je među prvima priznala Kosovo. Treba li da „prevedem“ ko je u stvari priznao tu samoproglašenu NATO državu Kosovo, ili će te to ipak zaključiti sami. 
Trebalo je da prođe mnogo godina pa da američki Stejt department skine embargo sa dokumentacije koja sadrži razgovore, telegrame i specijalne depeše američkih diplomata, vojnih i obaveštajnih funkcionera o tome kako da se na najefikasniji način obezbedi pobeda prijateljskih političara na izborima daleke 1965. godine na japanskom arhipelagu Rjukju, uključujući i ostrvo Okinavu, najvažniju američku vojnu bazu u tom delu Pacifika. Iz te dokumentacije vidljivo je da su američki funkcioneri bez ikakvog ustručavanja govorili o mehanizmima pružanja tajne finansijske pomoći kandidatima japanske Liberalno-demokratske partije, raspravljajući jedino o načinu na koji to može da se izvede, a ne i da li treba da se izvede.

Dokumentacija pokazuje da svi učesnici razgovora i prepiske kao i „pravo“ Amerike da se meša u izbore u Japanu uzimaju kao sasvim normalno ponašanje. Vašington je tokom pedesetih i šezdesetih godina tajno pomagao japansku Liberalno-demokratsku partiju i podržavao uspon političkih ličnosti iz njenih redova. Edvin Rajšauer, tadašnji američki ambasador u Japanu, tvrdio je da bi bilo „mnogo sigurnije” dozvoliti da funkcioneri japanske Liberalno-demokratske partije preuzmu novac i zatim ga direktno prebace lokalnim partijskim kandidatima kako bi na izborima postigli što bolji rezultat.

„Okinava je malo mesto, malo kao neki gradić u SAD” , rekao je Rajšauer u memorandumu od 16. jula 1965. godine, s kojeg je skinut embargo. „Okinava takođe liči na policijsku stanicu u nekoj maloj zemlji u kojoj su politička manevrisanja, posebno kada je u pitanju novac, dobro poznata. Zato mi treba da pronađemo drugačiji, savršen paravan za prebacivanje novca našim prijateljima u okviru drugih novčanih transakcija”, izjavio je tadašnji ambasador SAD u Japanu. Naha je najveća američka vojna baza na Okinavi i iz te baze svakodnevno poleću američki „avaksi” koji prate događanja u vazdušnom prostoru Kine. I danas na ulazu u američku bazu stoji natpis: „Američke okupacione snage”. Pa moda nije za čuđenje što je i Japan pre neki dan priznao nezavisno Kosovo...
 
Demokratija ili instaliranje marioneta
Pre 25 godina u SAD je osnovana „Nacionalna fondacija za demokratiju” da bi otvoreno radila ono što je CIA decenijama činila krišom. Da bi pomagala određene političke stranke, radničke sindikate, disidentske pokrete i medije u više desetina država, uključujući i Kinu. Fondacija je finansirala sindikate, stranke i pokrete u Francuskoj, Paragvaju, na Filipinima, Panami, Ali i Portugalu, Kostariki, Boliviji, Severnoj Irskoj, Italiji, Japanu…Sredinom osamdesetih godina dala je milione dolara poljskoj Solidarnosti, pomagala je političke stranke u Portugalu, Kostariki, Boliviji i Severnoj Irskoj. Dala je nekoliko miliona dolara političkim grupama u Čehoslovačkoj, koje su podržavale izbor Vaclava Havela za predsednika 1990. godine. Dala je i tri miliona dolara na ime „tehničke pomoći” za izbore u Nikaragvi 1990. godine i još neki milion pomoći predsedničkom kandidatu Violeti Barios de Čamoro, kojeg su podržavale SAD. Samo tokom 1996. godine Fondacija je potrošila oko 1,6 miliona dolara za program „stvaranja političkih institucija” u Kini što je bio samo mali „dodatak” na milione dolara koji su izdvojeni za emisije „Glasa Amerike” na kineskom jeziku i drugu tehničku pomoć proameričkim snagama u Kini.
Ukupno gledajući, to su neki od bezazlenijih pokušaja Vašingtona da interveniše u unutrašnjoj politici država širom sveta. Jer, CIA je godinama izvodila mnogo drastičnije operacije: od uklanjanja lidera na svim kontinentima, tajnog pomaganja raznih političkih partija, pripremanja državnih udara do širenja lažnih glasina, podmićivanja političara i modelisanja javnog mnjenja. Prosto rečeno nema to što CIA nije bila spremna da uradi da bi u nekoj zemlji instalirala na vlast proameričke kandidate, samo je bilo pitanje cene.

Prve političke aktivnosti CIA, koje veterani ove agencije i danas smatraju njenim najvećim uspesima, odvijale su se u Francuskoj i Italiji 1947. i 1948. godine, kada su komunističke partije i komunistički radnički sindikati bili nadomak pobede. Amerika je prebacila milione dolara u obe zemlje da bi pomogla strankama desnog centra i konzervativnim sindikalistima zaustavljajući tako napredovanje komunista. Operaciju u Italiji vodio je Džejms Englton, kasnije šef kontraobaveštajne službe CIA. Pedesetih godina, CIA je pomogla da se zbace levo orijentisani lideri u Iranu i Gvatemali, i na njihova mesta dovela diktatore, ali prijatelje Amerike. U to vreme CIA je lažirala i izbore na Filipinima, u Libanu i Nepalu. Edvard Landsdejl, legendarni operativac CIA vodio je i predsedničku kampanju ministra odbrane Ramosa Mogseseja na Filipinima 1953. godine. Tadašnji direktor Agencije iz Lenglija (CIA) Alen Dales ponudio je Landsdejlu pet miliona dolara za operaciju „predsednički izbori na Filipinima“, ali je Landsdejl telegramom odgovorio da se posao može obaviti za milion dolara.

U Libanu 1957. godine Vilbur Krejn Ivlend, oficir CIA, za vreme izbora redovno je odlazio u palatu predsednika Kamija Šamuna i isplaćivao mu novac u libanskim funtama. Sve je to Ivlend opisao 1980. u svojoj knjizi „Peščani konopac”.
Amerika je, dakle, navikla da utiče na politiku drugih država, čak i iz „najplemenitijih pobuda“, i to je jednostavno navika koje se Vašington teško oslobađa. Pri čemu postoji samo borba između ciljeva i veličine sredstava. Neki Srbi bi to formulisali kao CIA, „darežljiva CIA”!

Mislim da mi gospodin Lazanski neće zameriti što sa mnoge podatke koristio iz nekih njegovih tekstova, kao i ovu rečenicu koja mi se posebno dopala: „Srpski izbori sa ovim tekstom nemaju nikakve veze, i sve ovo napisao sam zbog Japana i Japanaca. Razočarali su me!“

Ruska uspavanka
Embargo još nije skinut šta je KGB bivšeg SSSR-a na ovom planu radio, pa stoga o tome se još ne može pisati. No ipak se zna da i KGB nije baš sedeo skrštenih ruku, ali sa značajno drugačijom taktikom. KGB je uglavnom igrao odbrambenu, znatno ređe ofanzivnu ulogu. Najčešće se to svodilo na poslove, kako zaštiti novih mladih socijalističkih režima od ovako agresivnog delovanja SAD. Pomagani su uglavnom pokreti za oslobađanje od kolonijalnog ropstva ili pokrete koji su već pokrenuli socijalističke revolucije. Pomoć se ogledala više u obliku vojno-tehničke pomoći, a znatno manje novčano, jer socijalističke snage na vlast nisu mogle doći izborima već isključivo kroz revoluciju. Stoga je KGB radio na principu ideološkog koncepta, a ideologija se nije oslanjala i gradila novcem.

Posle raspada socijalističkog bloka i samog SSSR-a Rusija se u ovoj igri nametanja i instaliranja „demokratije“ načisto pogubila. Kao da SFB i ostale ruske službe ni posle dvadeset godina nisu shvatile kako se to radi, i kako se na „demokratskim“ izborima „pobeđuje“. Rezultat tog neznanja je vrlo vidljiv. Izgubljen je uticaj na sve bivše socijalističke zemlje, ali ono što je još gore Amerikanci nonšalantno prodiru i u zelje bivšeg SSSR-a pretvarajući ih tako u NATO baze za napad i na samu Rusiju. Drugi još važniji aspekt tog prodiranja je privredni. Gubljenjem uticaja na neku zemlju Rusija gubi i svoje privredno prisustvo u toj zemlji, ne odmah ali postepeno svakako.

Zato je na nedavnom samitu NATO-Rusija predsednik Putin ostao prilično neubedljiv kritikujući NATO za širenje na granice Rusije. Neubedljiv iz razloga što Rusija te pretnje ponavlja već nekoliko godina a Gruzija i Ukrajina se nesmetano spremaju za ulazak u NATO. Nije jasno kome su Putinove pretnje upućene - NATO-u ili rukovodstvima Gruzije i Ukrajine. NATO je savez i njegovo širenje više zavisi od Saakašvilija i Vіktora Juščenka koji svoje zemlje guraju u taj vojni savez, nego od želje Buša i ostalih NATO članica. Isto kao što i naš Tadić gura Srbiju u NATO koji nas je čak pre samo osam godina bombardovao. Stoga ako lociramo problem on je kod Ruskih službi, koje mora da obezbede da na izborima u Gruziji, Ukrajini, Azerbejdžanu, Srbiji…pobeđuju neki drugi kandidati a ne američke marionete, jer to isto rade Američke i zapadne službe. Može li i Rusija da formira neki svoju „Nacionalnu fondaciju za demokratiju“, neki svoj („Freedom House“) koji će pomoću raznih pokreta poput, „Otpor“, „Kmara“, „Pora“… da na vlast u Srbiji, Gruziji, Ukrajini, dođu neki drugi ljudi koji će na Rusiju gledati kao prijateljsku zemlju i sa njom sarađivati i u odbrambenom a još više u privrednom smislu.

U današnjem svetu vode se mnogo značajniji „ratovi“ između službi jer su one dobile znatno širi i značajniji prostor delovanja od kako je razoren socijalistički blok. Amerikanci su posle sumnjivog „terorističkog napada“ na kule STC (svetskog trgovinsko centra) u Njujorku i Pentagona u Vašintonu sve strpali u jedan koš pod nazivom „Borba protivu terorizma“. Pa su raketni i radarski sistemi u Poljskoj i Češkoj navodno potrebni za tu borbu, Ali je nejasno da li je insistiranje Buš-a da Ukrajina i Gruzija uđu u NATO isto neka borba protivu terorizma ili se iza tog antiterorizma kriju sasvim druge vrlo ofanzivne namere prema Rusiji.

Možda sam u ovoj analizi nepravedan prema ruskim službama kritikujući ih da su u sudaru sa zapadnim izgubili sve bitke u bivšim socijalističkim državama, ali čak i u državama bivšeg SSSR-a gde su imale ogromnu prednost. Možda one te bitke nisu ni vodili jer takav nalog nisu ni dobile. Potpuno se slažem sa predsednikom Putinom da se u unutrašnja pitanja zemalja ne treba mešati ali ne možete se samo Rusija držati tog pravila ako CIA sa svojim već pomenutim polugama ruši jednu po jednu zemlju instalirajući „demokratiju“ i predsednike koji su bezuslovno okrenuti Vašintonu. Ako Amerikanci pod vidom „demokratije“ i „terorizma“ igraju vrlo prljavu igru, a igraju je i Rusija je obavezna da na tu igru odgovori istim sredstvima ili će biti pregažena.

Pogrešna kineska računica
Ovih dana pokreće se medijska kampanja protivu Kine zbog Tibeta i separatističkih namera dela Tibetanaca. Sve je to zaogrnuto plaštom i „velikom brigom zapada“ zbog navodnog ugrožavanja ljudskih prava u Kini. Kada mi Srbi koji sve to na svojoj koži doživeli prevedemo na praktični jezik to izgleda ovako. Počeo je medijski rat protivu Kine kao priprema terena za destabilizaciju Kina i eventualno njeno urušavanje. Iza svega ne stoji nikakva briga za ljudska prav već jasna namera zapada da razori ili bar uspori kinesku privredu kao konkurentsku. Kineska privreda je već postala najsnažnija privreda sveta koja iz temelja drma i tržišnom konkurencijom gasi zapadne kompanije, pa zapad ovakvim metodama unutrašnje destabilizacije pokušava da svoje kompanije odbrani. Ta kampanja neće prestati sve dok Kina odlučno ne uzvrati. Ali ne medijskom kampanjom jer danas na svetu ne postoji ni jedna zemlja koja bi mogla da dobije medijski rat protivi globalnih zapadnih medija u na tom polju ne treba trošiti energiju. To oružje poseduje samo zapad i od njega trenutno odbrane nema ali srećom direktno ne ubija već samo dezavujiše sopstvenu javnost.

Kina na taj medijski rat koji je ipak samo pripremni, treba da odgovori mnogo težom artiljerijom a to je udar na finansijsko-privrednom polju koji neuporedivo razorniji i mnogo više boli. Samo tada će Francuska kao američka prethodnica ućutkati svoje medije a Amerikanci biti prinuđeni da se okrenu svojoj do temelja uzdrmanoj ekonomiji.

Bankari su bili pokretači svih svetskih ratova jer je to za njih samo biznis. Napadnute države se zadužuju da bi kupile oružje i ostalo… kako bi se od napadača odbranile a napadač se takođe zadužuje da bi se za napade pripremio. Mnogi na zapadu u kontekstu tih posmatranja danas smatraju da je novi rat neizbežan jer je recesija zapadnih privreda toliko duboka da se iz nje drugačije neće moći izaći. Ja se takvim konstatacijama ne bih složio da je rat neizbežan. Vrlo ga je lako izbeći ako se zmija udari u glavu, a ta glava je bez sumnje bankarski sektor.

On je zbog svoje gramzivosti i destabilizovao zapadne privrede, prezadužio građane koji sad te hipotekarne ili potrošačke kredite ne mogu da vrate. Prezaduženi su i budžeti pojedinih upravo zapadnih država kod „svojih“ centralnih banaka. A ovo svojih je pod navodnicima jer su „FED - FederalReserveSystem“ (američke federalne rezerve) u privatnom vlasništvu i nemaju nikakve veze osim imena sa Amerikom, kao što ni Centralna banka  „Banc of England“ nije državna banka Engleske. Ne zovu bez razloga EU i „Bankarska Unija“ čija je jedina privlačnost obilje novca i raznih kreditnih povoljnosti. S obzirom da je i Dolar i Evro bez zlatne podloge i realne garancije, cela ta finansijska piramida se može dosta lako srušiti, pa će nam se u džepovima naći bezvredni papiri. Bezvredni jer iza njih nema zlatne podloge, ali nema ni nafte, gasa, sirovina, hrane, a ni roba široke potrošnje koje dolaze iz Kine. Kada taj papirnati, elektronski kartični…novac bez pokrića svedemo na realnu vrednost neće se više moći da finansiraju aktivnosti CIA koje sam gore navodio kao ni ostale fondacije za uterivanje kvazi demokratije i instaliranje Vlada. Bez para nema ni ratnih pohoda jer američki plaćenici rasuti po svetu neće ratovati ako ih dobro ne platite. Razni ratovi su se vodili ali se još nije vodio rat protivu bankarsko-finansijskih parazita. Neka Kina a i Rusija o takvom „ratu“ bez pucanja razmisle jer samo on može umiriti ekspanzionistički zapad koji je naučio da svoj visoki standard gradi na pljačkanju drugih.

Kina je dugo bila u zavetrini čak i pomagana od strane zapada kako bi zapadnim kompanijama otvorila svoje ogromno tržište. Kinezi su sve od Drugog svetskog rata smatrali da je SSSR odnosno Rusija na prvoj liniji fronta. Misle da je to i danas, ali ne bih rekao da su u pravu, računica je danas malo drugačija. Rusija zapadu daje energente i sirovine koje zapad nema a Kina mu ugurava robu koju i oni mogu da proizvedu. Prema tome u Kini moraju da shvate dve suštinske stvari. Da su sada oni na prvoj liniji fronta i da rat protivu njih neće prestati sve dok oni zapadu ne uzvrate punom snagom. Tamo gde zapad izgleda najjači a u stvari je tu i najslabiji. Zmiju treba gađati pravo u glavu.

Zvonimir Trajković
Politički analitičar
www.trajkovic.co.yu