Početkom XXI veka u centru Evrope, država koja se izdaje za demokratsku i naglašava evropske korene svoje kulture, sprovodi politiku kulturnog etnocida. Čitav jedan narod pokušavaju lišiti istorijskog imena i istorijskog pamćenja, stvoriti barijere za razvoj njegove samobitne kulture i obrazovanja na maternjem jeziku. Žrtve te politike su Rusini – istočnoslovenski narod, starosedelačko stanovništvo Karparta. A država koja sprovodi politiku kulturnog etnocida sa elementima direktnog genocida je Ukrajina.
Istorijska sudbina Rusina tokom milenijuma bila je skopčana sa političkom istorijom država Centralne Evrope. Na osnovu rezultata Drugog svetskog rata istorijska oblast Podkarpatska Rusija uključena je u sastav Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike (USSR) uprkos volji samih Rusina. Tako se završila politika „sjedinjavanja“ ukrajinske nacije (u stvari – veštačkog konstruisanja) koju je sprovodio Josif Visarionovič Staljin. Staljinistički SSSR nesilno je stanovnike Podkarpatske Rusije „uknjižio“ kao „Ukrajince“, ali su istorijsko pamćenje i etnička samosvest naroda tokom decenija  sovjetske vlasti odlučno čuvali autentični svoj naziv – „Rusini“.
Ukrajina je od prvih dana postojanja kao nezavisna država faktički nastavila da prema rusinskom narodu vodi staljinističku politiku, koja je poprimila naročito surove i represivne oblike u vreme predsednikovanja Viktora Juščenka. Osuđujući na rečima „staljinistički totalitarizam“, vlasti države Ukrajine na delu praktikuju niz elemenata tog totalitarizma u svojoj nacionalnoj i kulturno-obrazovnoj politici u odnosu na Rusine.
Zvanično se Rusini na Ukrajini  vode kao “etnografska grupa Ukrajinaca“. Međutim, realna teorija i praksa „rusinske politike“ Kijeva na delu protivureči čak i takvoj interpretaciji. U „Planu mera za rešavanje problema Ukrajinaca-Rusina“ iz 1996. godine, koji su specijalno pripremile ukrajinske vlasti, formulisan je pravi cilj „rusinske politike“ Kijeva – asimilacija Rusina u sredinama u kojima Ukrajinci čine većinu. Samim tim, umesto očuvanja kulturno-jezičke osobenosti „etnografske grupe Ukrajinaca“, država Ukrajina ulaže sve napore radi iskorenjivanja te etnografske grupe, što još jednom apostrofira lažnost zvanične teze. To potvrđuje i veštačko smanjivanje brojnosti Rusina (kao i nekih drugih nacionalnih manjina Ukrajine): prema zvaničnim podacima  opšteukrajinskog popisa stanovništva 2001. godine Rusina ima tek 10 hiljada 069, a u trenutku ulaska Podkarpatske Rusije u sastav Ukrajinske SSR bilo ih je otprilike pola miliona.
Postojanje rusinskog naroda odbacuje se uprkos etničkoj samosvesti autohtonog stanovništva Zakarpatja i podacima nauke (pored ostalog rezultata međunarodnih naučnih konferencija). Veoma umereni zahtevi Rusina, koji imaju za cilj „rehabilitaciju“ istorijskog imena i vraćanje rusinskog jezika u kulturnoi-obrazovni i informativni prostor, nailaze na kategoričko neprihvatanje od strane kijevskih vlasti. Pregaocima rusinskog preporoda, članovima njihovih porodica uskraćuju se njihova građanska prava. Oni se podvrgavaju represijama kaznenih organa ukrajinske države.
Samobitnost Rusina kao posebnog naroda zakonodavno priznaju 22 države – sve centralnoevropske zemlje, u kojima istorijski žive zajednice Rusina, a takođe Rusija i SAD. Rusini su priznati kao posebni narod u nizu međunarodnih dokumenata. 2006. godine Komitet OUN za ukidanje rasne diskriminacije izrazio je zabrinutost zbog stanja rusinske nacionalne manjine na Ukrajini i decidno preporučio da se „razmotri pitanje priznavanja Rusina kao nacionalne manjine“, s obzirom da postoje „suštinske razlike između Rusina i Ukrajinaca“. U „Atlasu svetskih jezika koji se nalaze u opasnosti“, koji je pripremio UNESKO, rusinskom jeziku dat je posebni kod i nosiocima tog jezika smatra se 1 milion ljudi (stanovništvo Zakarpatske oblasti Ukrajine i rusinskih zajednica u zemljama Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope).
Evidentno je ignorisanje od strane Ukrajine temeljnih demokratskih vrednosti, kršenje međunarodnog i evropskog zakonodavstva u oblasti prava čoveka i nacionalnioh manjina. To protivureči njenim evropskim težnjama, postaje očigledna prepreka na putu ulaska Ukrajine u Evropsku uniju, ne dozvoljava da se Ukrajina smatra istinski evropskom demokratskom zemljom.
Zaštita prava čoveka i nacionalnih manjina, prema međunarodnom zakonodavstvu, obaveza je svih subjekata međunarodnog prava. Pozivamo međunarodnu zajednicu, šefove država i vlada, međunarodnu javnost, da odlučno učini kraj politici kulturnog etnocida čitavog jednog naroda – Rusina Podkarpartske Rusije, koju sprovodi ukrajinska vlast!

Predsednik Društva podkarpatskih Rusina (Češka Republika)
V.I.Pauk
Predsednik Društva Rusina (Češka Republika)
G.Matola
Predsednik Društva zakarpatskih Rusina (Podkarpatska Rusija – Zakarpatska oblast, Ukrajina)
L.V.Lecovič