Izvor: Fond strateške kulture - Moskva

Savet bezbednosti OUN je 15. oktobra razmotrio izveštaj Generalnog sekretara OUN o situaciji na Kosovu (Srbija). Međutim, po prvi put takav izveštaj sadrži informaciju koja se ne odnosi toliko na delatnost Misije OUN na Kosovu (UNMIK), koliko na delatnost samozvane misije Evropske unije, takozvani EULEX. To odražava realnost situacije. Misija OUN na Kosovu svedena je na prisustvo tek u dva grada – Prištinu i Kosovsku Mitrovicu. Broj pripadnika UNMIK danas je doveden do pet stotina saradnika, od kojih su policajci samo njih... osmorica. Na toj pozadini više od dve i po hiljade pripadnika misije EULEX, koja je započela svoj rad od aprila ove godine, govori, zbilja, ko je realni gazda na Kosovu. Ovo prenošenje kontrole sa UNMIK na samozvani EULEX Generalni sekretar OUN je nazvao „planskom rekonfiguracijom“.
Dakle, izveštaj Generalnog sekretara o Misiji OUN ispao je, u suštini, izveštaj o misiji Evropske unije. Ispada tako da je Generalni sekretar, pod izgovorom „povećanja značaja delatnosti drugih struktura“, pokušao da na neki način legitimizira delatnost EULEX. Međutim, glavno pitanje – koje su pravne osnove za dolazak policajaca EU na Kosovo – nije dobilo odgovor. To dovodi u sumnju legitimitet i samog izveštaja Generalnog sekretara. I zaista, ni Srbija, pa čak ni banditska vlada Kosova nisu primljeni u Evropsku uniju. I kakve su onda osnove za upad u Srbiju novih „evrovlasti“? Zanimljivo je to, da ako je ranije Evropa, organizujući slične vrste kolonijalnih misija, pokušavala da smisli, makar bezočna i formalna, ali kakva takva objašnjenja, ovog puta čak nije ni pokušala da bilo šta smisli: Srbi moraju da to prosto progutaju.
Uostalom, EULEX za sada ne kontroliše u potpunosti situaciju, o čemu govori, na primer, činjenica da je specijalna grupa za borbu protiv terorizma bila prevedena iz EULEX-a u sastav kosovske policije. Efikasnost slične „borbe“ protiv terorista je očigledna. Takođe, ostavlja snažan utisak to što su eksperti EULEX „predočili kosovskim vlastima predloge u pogledu režima za borbu protiv pranja novca na Kosovu! Zvuči zbilja kao izrugivanje.
Neokolonijalni nadzor i kontrola EU na Kosovu proširuje se i na sudski sistem. U svim sudovima Kosova angažovane su sudije iz zemalja EU (takozvani „međunarodni“ sudije). Nedavno je jedan od takvih hibridnih sudova izrekao presudu kosovskom Srbinu za „raspirivanje mržnje na nacionalnoj osnovi“. A da bi održao svoj renome objektivnog pravosuđa, sud takođe razmatra delo kosovskog albanca, okrivljenog za prestupe marta 2004. godine, kada se dogodio drugi talas etničkog čišćenja na Kosovu. Privlači pažnju činjenica, da je okrivljeni bio jedan jedini (iako je čišćenje izvršeno na čitavoj teritoriji Kosova) za koga je zaprećena kazna od jedne godine i devet meseci. Podsetimo da je u martu 2004. godine ubijeno i isterano iz svojh kuća na desetine hiljada Srba, a spaljeno je na stotine pravoslavnih crkava.
Nije propustio Generalni sekretar OUN ni da legitimizira „nezavisnost“ Kosova, naglasivši da je broj država, koje su priznale tu tvorevinu, dostigao do šezdeset i dve. Uostalom, treba istaći da je ove godine Kosovo priznalo tek devet zemalja, od kojih je samo jedna veća (Saudijska Arabija), a ostale su - mikroskopska ostrva (Maldivi, Palau, Komori, Dominikanska Rpeublika itd.). Pri tom u poslednja tri meseca nije bilo priznavanja čak ni od ostrva. Po svoj prilici, rezerve za priznavanja su iscrpene. Doduše, nama su u datom slučaju važni samo raspoloženje Generalnog sekretara i intonacija njegovog izveštaja – a oni su na koloseku otadžbinske politike Ban Ki Muna – Koreje, koja je priznala Kosovo još prošle godine. Očigledno je da Ban KI Mun koristi svoj službeni položaj za promovisanje politike pojedinih država, uključujući i svoju sopstvenu. Nije teško pogoditi ko je separatistima Kosova osigurao potpuni i neograničeni dostup u salu Generalne skupštine i u druge organe Organizacije ujedinjenih nacija na započetom u septembru 64 zasedanju Generalne skupštine OUN.
Zanimljiva strana izveštaja Generalnog ekretara je i to, što on u više navrata ukazuje na „nezavisnost“ i Misiju OUN i EULEX. Generalni sekretar navodi „stravične“ priče o pozivima od strane nekih kosovskoalbanskih organizacija (tipa „Vetevendosje“) o ukidanju UNMIK, o nepriznavanju od strane samoproglašenih vlasti uloge UNMIK u sprovođenju novembarskih izbora. Mora privući pažnju izveštaj Generalnog sekretara OUN i o tome, da UNMIK „nastavlja da doprinosi učešću Kosova u radu međunarodnih i regionalnih foruma“. Po kom to pravnom osnovu tobože neutralna Misija OUN to čini, ne kaže se u izveštaju, ali je ipak taj pravac delatnosti UNMIK podržan od strane niza članova Saveta bezbednosti, pre svega od strane Britanije.
Važno je istaći da je povodom predstojećih lokalnih izbora 15. novembra (prvih od trenutka proglašenja „nezavisnosti“) poznata po svojoj strogoći u odnosu na poštenje izbora OEBS izjavila, kako neće obavljati nikakve funkcije u procesu monitoringa, nadgledanja i prebrojavanja glasova. Najverovatnije je da OEBS u poptunosti veruje kosovskim banditima.
Pa i bez obzira na to što demokratija u „nezavisnom Kosovu“ „korača sumnjivim koracima“, proces povratka ljudi na Kosovo praktično je izostao. Srbi ne mogu da se vrate, a albanci, koji su otišli u Evropu – neće da se vrate. Iako aktuelne vlasti evropskih zemalja žele da se izbave od „nesrećnih žrtava Miloševićevog režima“, pa je u poslednjih pola godine iz zemalja Evrope na Kosovo „nedobrovoljno vraćeno“ preko 700 ljudi. A Srbi nemaju kud da se vrate - njihove kuće su ili spaljene do temelja, ili su u njih useljeni albanci. A da se Srbi ne bi mogli ni vratiti, na tome se poradilo još u 80-im godinama prošlog veka, kada su srpske kuće najpre kupovane za velike pare (od prvih Srba), a potom u bescenje (od onih koji su ostali nasamo sa albancima, ili od albanaca koji su uselili u te kuće). O tome su podrobnije goorili vedoci na procesu Slobodanu Miloševiću u tribunalu za bivšu Jugoslaviju. Sem toga, nove vlasti Kosova lišavaju preostale tamo Srbe dokumenata, ne priznajući im izvode iz matičnih knjiga rođenih koje su izdale srpske vlasti do 1999. godine!
Za vreme diskusija o datom izveštaju u Savetu bezbednosti države su se odredile prema događajima na Kosovu poslednjih meseci. Kao prvo, treba istaći stav niza članova Saveta bezbednosti, koji su otvoreno istupili protiv teritorijalne celovitosti Srbije i izrazili svoju radost zbog nastavljenog priznavanja nezavisnosti Kosova i spremnost da i dalje pružaju podršku separatistima (pored ostalog, SAD, Austrija i Japan). Predstavnik Francuske je cinično izjavio da „iako mi je poznato šta znači nezavisnost Kosova za Srbiju, mi nastavljamo da pružamo podršku nezavisnosti Kosova“. Posebno je zlobna izgledala podrška nezavisnosti Kosova od strane predstavnika Turske. Kao što je poznato, Turci su posezali na nezavisnost Srbije tokom poslednjih stoleća sa zavidnom upornošću. Istovremeno su neki članovi Saveza bezbednosti bili oprezniji i istakli, da Međunarodni sud OUN još nije izneo svoj konsultativni zaključak o zakonitosti jednostranog proglašelja nezavisnosti Kosova (Meksiko).
Na žalost, protivurečna je bila pozicija Kine. Formalno potvrđujući svoju podršku teritorijalnoj celovitosti Srbije, Kina se ipak založila za što skoriju „integraciju srpske zajednice u Kosovo“. S tim u vezi moramo se prisetiti, da Kina u suštini nastupa u jedinstvenom frontu sa zapadnim zemljama i u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju, učestvujući u otvorenom obračunu sa Srbima. Takav stav je veoma riskantan za Kinu, u kojoj nije baš sve potaman u pogledu „integracija“ Ujgura i Tibetanaca.
Izazovno je drsko bilo izlaganje Skendera Hisenija „sa Kosova“. On je stalno nazivao Kosovo kao „moja država“, trijumfalno upućujući poglede u tim trenucima na delegaciju Srbije. Hiseni je tvrdio, da je glavni cilj vlade Kosova da se ostvari „blagostanje manjina“ (Srbi se kao takvi sada čak i ne imenuju – oni su transformisani u pojam „manjina“) i da je napredak u vezi s time „očigledan“. Istovremeno je on izjavio, da vlada Beograda pravi svakorazne barijere na putu normalizacije položaja Srba na Kosovu! Situaciju na Kosovu Hiseni je ocenio kao „mirnu i stabilnu“ što, naravno, ni najmanje ne odgovara stvarnosti. Ta ocena ignoriše kako masovne proteste Srba, pre svega onih koji žive u enklavama i koji ne priznaju nove okupacione vlasti (kako euleksovske, tako i albanske), a takođe i banditeske napade albanaca na Srbe, pa čak i snage UNMIK i EULEX, u rezultatu kojih je izbačena iz stroja autotehnika Evropske unije. Postavlja se pitanje: po kom je to osnovu taj S.Hiseni i uopšte učestvovao na zasedanju Saveta bezbednosti? Predsdenik Saveta, Vijetnamac L.Minj, pozvao je Hisenija da učestvuje na zasedanju bez pominjanja njegovog statusa. U takvim slučajevima Hiseni je privatno lice i nema osnova za učešće na zasedanjima SB OUN. (Treba istaći da su se delegacije zapadnih zemalja postarale da isprave „grešku“ predsednika SB i stalno su uz ime Hisenija dodavali da je on „ministar inostranih poslova Kosova“).
Kao što vidimo, takozvana „rekonfiguracija“ Misije OUN na Kosovu u suštini je samoodstranjeni UNMIK od sprovođenja odrednica Rezolucije SB OUN 1244, uz dobrovoljnu predaju svih ovlašćenja samozvanim vlastima Evropske unije. Članovi Saveta bezbednosti OUN, koji su istovremeno i članovi Evropske unije, kao i niz njihovih saveznika, podržali su takav stav. A jedina država koja se otvoreno i decidno založila za striktno izvršavanje mandata UNMIK ostala je jedino Ruska Federacija.
Na žalost, u celini je pozicija Rusije u odnosu na Kosovo na startu bila koncipirana štetno, pored ostalog zbog formulacije „mi nećemo biti veći Srbi od samih Srba“, a pri tom se pod „Srbima“ podrazumevala vlada zemlje. Međutim, pozicija svake države, tim pre stalnog člana Saveta bezbednosti OUN, treba da se temelji ne na stavu ove ili one vlade (tim pre takve, kakva je aktuelna vlada Srbije, koja je nanela štetu Srbiji koja je uporediva sa štetom od NATO-vskog bombardovanja), već na principima i normama međunarodnog prava, kao i nacionalnih interesa naroda prijateljske nam države. Jasno je da je formulacija „mi nećemo biti veći Srbi od samih Srba“ u neku ruku samonapisana indulgencija na izdaju interesa bratskog srpskog naroda u slučaju da vlada Srbije preda Kosovo. Pri tom predaja Kosova može biti izvršena u veoma „prikladnom“ obliku – na primer, u zamenu za prijem u Evropsku uniju ili u vezi sa odlukom Međunarodnog suda OUN, koji će pronaći razlog za obrazloženje za zakonitost odvajanja Kosova. Takođe, taj Sud 1999. godine nije našao razloge da donese odluku o neophodnosti prekida bombardovanja Srbije (uključujući Kosovo) od strane NATO-vske vojske. S tim u vezi Rusija se može naći u situaciji da bude jedina snaga koja podržava narod Srbije. Priznavanje Kosova nikada neće biti u interesu Ruske Federacije i naroda Srbije, i zato u odnosu prema Kosovu Rusija je dužna da bude veći Srbin od samih Srba.