„Privatna“ poseta Moskvi bivšeg predsednika Pakistana Perveza Mušarafa prošle nedelje nije udostojena posebne pažnje ruskih medija. A radi se o događaju koji bi mogao da odigra ključnu ulogu u globalnoj geopolitičkoj igri u Evroaziji i koji je tesno skopčan sa najvažnijim energetskim projektima u tom delu sveta. Imamo u vidu perspektive izgradnje gasovoda iz Irana u Pakistan, kojim bi trebalo da se transportuje onaj isti gas iz iranskog nalazišta „Južni Pars“, od koga zavisi sudbina projekta „Nabuko“.

Nakon što su Uzbekistan, Kazahstan i Turkmenija na samitu Evropske unije u Pragu odbili da potpišu deklaraciju o što skorijoj izgradnji gasovoda zaobilazno oko Rusije, iranski gas se pretvorio u ključni faktor „opstanka“ jednog od prioritetnih projekata Evropske unije. U Briselu su izračunali da se „tačka bez gubitaka“ „Nabuka“ nalazi na nivou od 8 milijardi kubika gasa godišnje. A obim gasa koji može poteći iz Pakistana u suprotnom pravcu, a ne u Evropu, već u početnoj etapi eksploatacije novog gasovoda izneće oko 11 milijardi kubika godišnje, a potom može biti udvostručen.

Dogovori, koje su  u Teheranu postigli predsedenici Irana i Pakistana Mahmud Ahmadinežad i Asif Ali Zardari, predviđaju takođe uključivanje u projekat Indije, a to će omogućiti da se osigura opterećenje gasovoda do 55 milijardi kubika godišnje, što duplo premašuje najoptimističnije ocene Evropske unije za „Nabuko“, ali približno odgovara projektovanim kapacitetima ruskog gasovoda „Južni tok“.

Imajući u vidu da će ruska cev za gas koja vodi preko Balkana dalje u Evropu biti napunjena na račun izvora u centroazijskim republikama, i istovremeno puštanje u pogon „Južnog toka“ i gasovoda Pakistan – Iran – Indija, za koji je već ispoljio interesovanje ruski „Gasprom“ (puštanje u pogon oba gasovoda planiran je za 2014. godinu), stvoriti zaokruženu shemu transporta gasa na Evroazijskom kontinentu.

U Briselu i Vašingtonu su se prema tome odneli kao prema opasnosti, ne bez osnova se plašeći da će energetska alijansa Rusije sa njenim partnerima u Centralnoj, Prednjoj i Južnoj Aziji, izvesti izvan okvira transkontinentalne gasnotransportne sheme Evropsku uniju i američki TNK.

U drugoj polovini maja u Grčkoj je problem transporta energoresursa svestrano razmatran na tajnom susretu „Bilderberške grupe“ – jednoj od ključnih karika „svetske vlade“. Po mišljenju vodećeg srpskog eksperta za ta pitanja Dejana Lučića, u svojstvu sredstva za suprostavljanje planovima Moskve, Teherana i Islamabada, razmatra se scenarij raspirivanja rata u jednom od strateški važnih regiona sveta. Saglasivši se u principu sa scenarijem rata, članovi „Bilderberške grupe“ za sada se ne slažu oko toga, gde, zapravo, treba da otpočne podmetnuti požar  - u Iranu, Pakistanu ili u srednjeazijsko-prikaspijskom regionu. Najverovatnija varijanta je – rat u samom Pakistanu ili provociranje indo-pakistanskog oružanog konflikta, uz involviranje u isti drugih zemalja sveta.  To bi donelo astronomske profite američkim transnacionalnim korporacijama (naročito vojno-industrijskim),  sahranilo projekte saradnje Irana, Pakistana, Indije i Rusije i primoralo Moskvu da zatvori svoju aktivnost na crnomorsko-balkanskom pravcu.

U takvoj situaciji poseta Moskvi najharizmatičnije figure savremenog Pakistana poprima indikativni značaj. Istina, sam general Mušaraf (u avgustu 2008. godine on je podneo ostavku  pod pritiskom proameričke većine u parlamentu) na sve načine negira da ima političke nakane, nazivajući sebe „običnim građaninom Pakistana, a ne vojnom ili političkom figurom“. „Sada u svojstvu  profesora putujem po raznim zemljama i držim predavanja, posmatram svet“ – izjavio je  Mušaraf u Moskvi. Međutim, prema informacijama kojima raspolažemo i ličnom utisku autora ovog teksta, koji se sastao sa P.Mušarafom u njegovoj rezidenciji u Rivalindi u vreme kada je  general-predsednik bio na  vrhuncu vojno-političke moći, omogućava nam da tvrdimo kako to nije ona figura koja se zadovoljava predavanjima i turističkim putovanjima po svetu. Uz to, upravo se Mušaraf aktivno zalagao tokom poslednjih godina za aktivizaciju pakistansko-ruske saradnje.

U međuvremenu je Zapad već načinio prvi korak u pravcu raspirivanja konflikta oko Pakistana. Pod pritiskom SAD, pakistanski predsednik Asif Ali Zardari otpočeo je svestranu vojnu operaciju protiv talibana u dolini Svat. Žestoke borbene akcije već su dovele do humanitarne katastrofe, do rušenja infrastrukture višemilionskog centra kotline grada Mingora, do pojavljivanja u Pakistanu 2,5 miliona izbeglica, do serije terorističkih akata u Lahoru i drugim regionima zemlje.  Vašington realizuje spolja gledano dobitnu taktiku. Vojna pobeda Zardarijeve vlade nad talibanima, makar i nedovršena, najverovatnije će biti ostvarena po cenu nastajanja takvih socijalno-ekonomskih problema koji će omogućiti Sjedinjenim Državama i NATO da se učvrste u Pakistanu i da još snažnije „pritegnu“ uza se sadašnju pakistansku elitu. U slučaju uspeha talibana i širenja borbenih dejstava na druge regione Pakistana, Zapad će lansirati u promet parolu „nuklearno oružje je u opasnosti!“, kao izgovor za  stavljanje pod kontrolu nacionalnih vojno-političkih instituta.

U takvim uslovima figura Mušarafa  zapravo je jedina koja je sposobna da spase Pakistan od katastrofalnih scenarija, koji vode ka tome da država izgubi suverenitet, da odustane od bilo kakvih projekata uz učešće Rusije i Iraka i da zemlja bude pretvorena u još jedan američki poligon u regionu.  Rusija je u stanju da za Perveza Mušarafa postane isti onakav oslonac kao što su to SAD za Asifa Ali Zardarija.  Imajući u vidu više nego verovatnu pobedu na predsedničkim izborimna 12. juna u Iranu aktuelnog predsednika Mahmuda Ahmadinežada, povoljna za Rusiju energo-politička konfiguracija sagledava se još jasnije. Sudbina „Južnog toka“ i „Nabuka“, a takoiđe sudbine regionalnog mira i bezbednosti u Evroaziji mogu biti rešeni u trouglu Rusija – Iran – Pakistan.
________________
Petar Ahmedovič ISKENDEROV, stariji naučni saradnik Instituta slavistike Ruske akademije nauka, međunarodni komentator lista «Vremja novostjej»