U siromašne mozgove malograđana snažnim  udarima prostakluka implantiraju se klišea sve protivurečnija jedan drugom, pa se u rezultatu u glavama one dobre polovine građana Rusije, a da ne govorimo o Amerikancima i Evropljanima, uparložio neverovatni darmar u odnosu na sve ono što se odnosi na datume, pojedinosti i činjenice, ali takav smisleni darmar, koji se pri tom ukalupljuje u povest o tome kako su dva tiranina, Staljin i Hitler, zapodenuli svetski rat u Evropi, naosvajali gomilu zemalja, a potom došli Amerikanci, sve pobediuli, sve oslobodili, i priči je tu  - kraj. A sve ostalo što su tu i tamo čuli – sve je to komunistička propaganda, i to još od prepredenjaka.

Falsifikuje se sve, počev od fundamentalnih uzroka Drugog svetsog i Velikog otadžbinskog rata, i završava epizodama. Tehnologije su već odavno odšlifovane. Uzmimo, primera radi, podvig Aleksandra Matrosova, koji je postavio grudi  na cev neprijateljskog mitraljeza. Podvig je u više navrata i na najpodrobniji način opisan u sovjetskoj literaturi, insceniran i ekranizovan. A potom odjednom počinju pričati kako je sve to samo mit. I taj mit počinju raskrinkavati.

Istovremeno se lansira čitava gomila verzija. U jednom listu će napisati da nikakvog podviga, zapravo, tu nije ni bilo, a priču sa mitraljeskom cevi smislio je neki izveštač lista „Krasnaja zvezda“, koji se nije osmelio da ode na prvu borbenu liniju, pa je sve vreme obavljanja službene dužnosti presedeo u štabu fronta. Smislio kako bi imao o čemu pisati. Drugi će opet napisati da je podvig, naravno, evidentan, ali da je bio apsolutno besmislen, bez vojnog značaja, i da je po ko zna koji put iskazao svu apsurdnost i nečovečnost sovjetske vojne mašinerije. Nije se trebalo bacati na taj mitraljez već jednostavno zatražiti podršku artiljerije ili avijacije, kako su to činili svi civilizovani ljudi, na primer, ti isti Amerikanci. A u nas su, eto, bombe i municiju žalili, a ljude – nisu.

Treći će reći da je i podvig evidentan, i da on smisla nije bio lišen, ali da taj podvig nije učinio  nikakav Aleksandar Matrosov, već neki Aleksej Soldatov. Jer, Matrosov je, kao, bio pozadinski miš i umro je zbog toga što se nažderao mesa iz američkih konzervi. Ali kako je njegov ujka služio u poliitčkoj upravi fronta, on je i naredio da se u spisak za odlikovanja unese prezime Matrosova, a Soldatov je nezasluženo zaboravljen.

Četvrti  će lansirati takvu verziju, kako je i podvig postojao, i kako je veliku korist doneo, pa izvršio ga je i sam Aleksandar Matrosov. Ali će  pri tom prišljamčiti toliko  pojedinosti iz običnog života Matrosova, da će se herojski oreol pretvoriti u konstrukciju sa manama. Napisaće, na primer, da Aleksandar Matrosov nije voleo da se kupa, pa se od njega stalno širio neprijatan miris, zbog čega su ga borci izbegavali, pa zato i nije imao prijatelje među njima. Ili da nije bio s raskida da zdipi nešto što loše stoji, pa je često krao od svojih kolega lične stvari, zašta je više puta dobijao batine. Ili da je voleo da cugne, zašta su ga kažnjavali. Sve se to zove diskreditacija lika narodnog heroja.

A peti pak, mogu kazati da je i podvig postojao i da je u toj borbi to odigralo odlučujuću ulogu, da se na cev bacio niko drugi do Matrosov, koji je ionako bio hrabar, da se kupao dvaput dnevno, da tuđe nikada nije uzeo i da alkohol nije konzumirao, da ga se komandiri prosto-naprosto nisu mogli nagledati. Ali takav praktično sveti čovek u takvoj verziji obavezno će postati ubeđeni antisovjetista, poreklom iz raskulačene i prognane porodice, maltene rođakom generala Vlasova ili atamana Škura. Saznaćemo da je Aleksandar Matrosov celog svog života mrzeo Staljina koji je istrebio celu njegovu porodicu i, bacajući se na mitraljesku cev, u svojoj mašti Rusiju nije video sovjetskom, već demokratskom zemljom po američki. Glavni zaključak bio bi, da su samo takvi ljudi i mogli vršiti podvige, a komunisti sa komsomolcima nisu ništa drugo ni radili do se krili iza njihovih leđa.

I kada se takav fluks propagande sruči na srednjestatističkog čoveka, koji nema vremena da sedi u istorijskim arhivama, čak ako je on i uspeo da se poduči u sovjetskoj školi, formirana u toj školi slika sveta pre ili kasnije počeće da se ruinira, a na njeno mesto doći će  primitivni šabloni poput, recimo, da je staljingradski kotao bio izrađen od američkog čelika. Ako pak čovek zbog svog uzrasta nije zatekao sovjetsku školu i do trenutka naleta neprijateljske propagande bio kao čist list, on se može ako hoćete smesta primiti u policijce buduće okupacione administracije.
Mi se sada nalazimo na pragu 70-godišnjice početka Drugog svetskog rata. Sam po sebi to je prilično krupan, jubilarni datum, da bi se borci ideološkog fronta svih masti i boja po punom programu izgazili na temu ko je ipak kriv za njegov početak. Uz to, pred vratima nam je kriza, koja već više liči na katastrofu, svi su jedni na druge besni i samo iščekuju koga će prvog pojesti. U takvim uslovima verzije događaja davno prošlih dana postaju moćno oružje, koje pomaže da se postave ideološki temelji za delovanje u sadašnjosti i budućnosti. Sva antisovjetska urlanja, apeli Rusiji da se „pokaje“ i podeli odgovornost sa Hitlerom za otpočinjanje rata, da se sprovede sudski  proces nad staljinizmom poput onog u Nirnbergu i poželjno pod međunarodnom kontrolom znači samo  to da nam se priprema dugački spisak materijalnih pretenzija. Za staljinističku prošlost, za upornost naše privrženosti patriotskom pogledu na rat i Pobedu, Rusiju žele da primoraju da plati suverenitetom i teritorijalnim integritetom, nuklearnim opružjem, prirodnim dobrima, pijaćom vodom i svim ostalim u šta se zagledaju „vlasnici istorije“. Ako mi dopustimo da na sebe prepišemo sve istorijske gubitke zapadne civilizacije, nećemo dugo čekati da nam ispostave i materijalne gubitke.

Iza svih pokušaja da se danas u centar problema početka Drugog svetskog rata stavi pakt Molotov – Ribentrop, stoji težnja da se skrene pažnja poverljive javnosti sa one uloge, koju su odigrale SAD i Velika Britanija u Hitlerovoj političkoj karijeri. Zapadne demokratije su od samog početka videle u fireru svoje oruđe, koje je trebalo da slomi SSSR i u začetku uništi samu mogućnost alternativnog uređenja života na planeti. U to vreme, kada je u Americi divljala Velika depresija, Sovjetski Savez je uspešno sprovodio industrijalizaciju i pokazivao neviđene za zapadnu ekonomiku dinamiku rasta.  Pri tom u zemlji nije bilo nezaposlenosti, likvidirano je siromaštvo, svi trudbenici imali su čvrste socijalne garancije. Sve je to ostvareno zahvaljujući ozdravljenju socijalne strukture društva, iskorenjivanju eksploatacije, nepostojanju klase parazita-rentijera, koji ništa ne stvaraju  već samo troše.  Snaga sovjetskog primera u svetu bila je ogromna i za vladajuće krugove zemalja Zapada stvarana je realna opasnost od gubljenja vlasti. I zato je  blagonaklonost tih krugova prema Hitleru i njegovoj agresivnoj retorici bila tim veća što su snažnije odjekivale njegove antisovjetske parole.

Sjedinjene Države imale su i još jednu računicu – da naoružavaju i ojačavaju Hitlera. Amerika je bila zainteresovana za započinjanje krupnodimenzionalnog rata u Evropi, kako bi na račun vojnih narudžbina od svih zaraćenih strana izvela iz krize svoju industriju i načinila tehnološki  skok, izdvajajući se od konkurenata u kapitalističkom svetu i postala punovredni lider Zapada. U poslednje vreme o tome nekako nije zgodno da se priča, ali američke vojne isporuke Nemačkoj nastavljene su čak i onda kada su Nemci  hrlili  prema Moskvi, u punom skladu sa Trumanovim principom po kome Sjdinjene Države treba da prate rat između Nemačke i SSSR i pomažu one, kome će u datom trenutku biti teže. Tojest, interesima američkog kapitala odgovaralo je odugovlačenje rata što je moguće duže.  Vojna pomoć Hitleru prestala je tek 11 decembra 1941. godine, i to nakon što je Nemačka sama objavila rat Americi. No i posle toga Amerika je ratovala sasvim pasivno. Uzmimo makar činjenicu kako su Amerikanci sa Englezima dve godine otvarali Drugi front.

Političku i ličnu sudbinu Hitlera predodredio je njegov poraz na Istočnom frontu. Da je Nemačka ratovala samo protiv SAD i Velike Britanije, onda bi Hitler, najverovatnije, bio živ i do dana današnjeg. No ishod Staljingradske, a potom i Kurske bitke označio je po sebi fundamentalni prelom u ratu, pa su Ruzvelt i Čerčil shvatili da treba požuriti, jer se u protivnom u poratnom uređenju sveta mogu i ne uspeti. Tada je i usledilo i iskrcavanje u Normandiji. Međutim, i posle toga naši takozvani saveznici nisu odustajali od pokušaja da se dogovore sa Hitlerom ili njegovim okruženjem iza naših leđa, a Čerčil je i uopšte predlagao da se ne razoružavaju jedinice vemahta, jer one mogu dobrodoći u borbi protiv boljševika.