|
U svom govoru održanom u vašingtonskoj kancelariji Saveta za medjunarodne odnose (Council of Foreign Relations) državni sekretar SAD Hilari Klinton pozvala je da se gradi “multipartnerski svet”, u kome će vlade i privatne kompanije zajednički raditi na rešavanju globalnih opštih problema.
Kako je npreneo list „Vašington post“, retorika Hilari Klinton veoma se razlikovala od izjava državnog sekretara Madlen Olbrajt, koja je radila u timu njenog muža i kvalifikovala SAD „isključivom nacijom“. Njene izjave su pre produžetak linije Kondolize Rajs, koja je svojevremeno obogatila leksikon medjunarodnih odnosa terminom „transformaciona diplomatija“.
Državni department SAD označio je polučasovno izlaganje Hilari Klinton kao „važnu poruku po pitanjima medjunarodnih odnosa“. U njenom izlaganju korišćene su ne samo apstraktne formulacije, već i odredjenja koja upućuju na poklanjanje povećane pažnje nedržavnim akterima, čiji se uticaj primetno odražava na medjunarodne procese. Ona je opravdavala delovanje američkih vojnika u Avganistanu, jer „talibani štite Al-Kaidu“, naglasila da Iranu praktično nije ostalo vremena i da on mora pod hitno započeti pregovore sa SAD (u tom kontekstu pomenula je i Siriju). Osim toga, ona je preuzela na sebe odgovornost za uspostavljanje veza sa takvim „ključnim jačajućim zemljama“ kao što su Kina, Indija, Rusija, Turska, Brazil, Indonezija i Južna Afrika.
Kasnije je državni sekretar i de-fakto potvrdila svoje namere, kada je u svom govoru u Trgovinskoj komori SAD na redovnom zasedanju „Američko-indijskog poslovnog saveta“ naglasila potrebu za jačanjem i unapredjivanjem četiriju pravaca – globalne bezbednosti, ekonomije, humanitarnog razvoja, nauke i tehnologija.
Šta se krije iza tog diskursa koji, po mišljenju američkih analitičara, znači novi pravac u spoljnoj politici SAD? I ima li sloge oko datog pitanja unutar američkog establišmenta?
Urednik uticajnog izdanja Foreign Policy i saradnik Fonda Karnegi Mojsije Naim prilično je lakonično izneo svoju hipotezu o daljim medjunarodnim odnosima, postavivši je u naslov svoje poslednje publikacije – „Minilateralizam“, tojest, doktrina koja se temelji ne na multilateralnim (multilateral), već ograničenim, tojest minilateralnim odnosima. I tu svoju koncepciju taj neoliberalni intelektualac argumentuje istorijskim presedanima poslednjih godina.
Svi multilateralni sporazumi, potpisani od početka 90-ih godina, počev od sporazuma o Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) i neširenju nuklearnog naoružanja do „Ciljeva milenijuma“ OUN, prema kojima su svi potpisnici tog dokumenta dužni da do 2015. godine eliminišu siromaštvo i osiguraju osnovno obrazovanje svojim gradjanima, praktično nisu doveli ni do čega. M.Naim ovde vidi odredjenu krivicu i SAD, pored ostalog, zbog odbijanja da potpišu Kjotski protokol, a takodje neuspeha niza multilateralnih pregovora. „Pod minilateralizmom ja podrazumevam efikasniji, usmereniji prilaz: mi treba da na dnevni red stavimo kudikamo manji broj zemalja koje su zainteresovane za snažniji uticaj na rešavanje konkretnih problema“ – piše američki ekspert.
On navodi magičnu dvadesetoricu: 20 siromašnih i bogatih zemalja sa šest kontinenata, koje obezbedjuju 85 procenata svetske ekonomije. 75 procenata emaniranja štetnih materija takodje leži na dvadeset osnovnih zagadjivača. U pitanjima neširenja nuklearnog oružja dovoljno je 21 država – one koje de fakto posduju to ortužje, plus realno zabrinute države zbog te problematike. U pitanjima siromaštva, to su zemlje donori i afričke države južnije od Sahare. Čak štaviše, razvoj daljih multilateralnih odnosa autor vidi opasnim, jer realnih rezultata od takvih nema evo već tokom dve decenije.
Njegov kolega iz izdanja, naučni saradnik Centra za novu američku bezbednost Robert Kaplan je kudikamo zabrinutiji, naročito u vezi sa dogadjajima u Iranu i Kini. „U ovom demografski komprimiranom i tehnološki povezanom svetu mi treba da budemo pripremljeni za beskonačne oluje. Spoljna politika će biti veština brze reakcije, pošto se situacije mogu drastično menjati za 180 stepeni“ – naglašava taj poznavalac Fakujaminih i Hantingtonovih radova, a takodje klasika psihologije i geopolitike. Nedavno se on iskazao ogromnim opusom u časopisu Foreign Policy.
Naglašavajući da su danas realisti svojevrsni poštovani brend, Kaplan precizira pojam američkog realizma, apstrahujući od prethodnih političkih programa i delovanja one ljude koji odavno pripadaju tom lageru. „Realizam znači priznavati, da medjunarodnim odnosima upravlja jadnija i ograničenija stvarnost od unutrašnjih poslova. To znači ceniti poredak više od slobode, pošto poslednja postaje važna tek nakon što se taj poredak uspostavi. To znači fokusirati se na ono što deli čovečanstvo, a ne na ono što ga objedinjava, u šta su se uzdali promoteri globalizacije. Ukratko, realizam se sastoji u priznavanju onih nedodirljivih našoj kontroli snaga, koje ograničavaju ljudsko delovanje – kulturu, tradiciju, istoriju, hladne talase strasti koje se kriju iza spoljašnjeg sloja civilizacije. To dovodi do toga da je za realiste glavno pitanje u inostranim poslovima to, ko, šta i za koga može uraditi. I od svih sumnjivih istina, iz kojih je i izrastao realizam, najdeterminantnija je geografija“.
Kaplan jednostavno poziva da se pogleda na mapu, naročito na „nestabilne zone“ Evroazije, apelujući na F.Brodela, A.Mehanua, H.Makinderu, N.Spajkmana i njihove sledbenike iz reda američkiuh vojnika iz vremena hladnog rata. I navodeći primer rasta broja stanovnika u različitim zemljama, dugotrajni konflikt izmedju Izraela i palestinaca kao obrazac sile ideologije, on predvidja Evroaziji geopolitičku klaustofobiju. A sve buduće pokušaje da se kontrolišu evroazijski pomorksi putevi ostavlja na savesti Irana, Kine i Indije, pomenuvši pri tom Pakistan, Bliski Istok i Arabijsko poluostrvo.
I ovde ne shvatamo samo jedno: kuda je nestala Rusija sa njenom geografskom osom istorije i impulsima koji dolaze iz Središta Zemlje koje je Makinder smeštao u regionu Zapadnog Sibira? Rusiju Kaplan pominje tek u kontekstu Irana, prema kome sada treba voditi istu onakvu politiku kakva je ranije vodjena prema Rusiji – politiku zadržavanja. I još poziva da se razmišlja viktorijanski, da se misli prostorom što je, po njemu, veoma teško za današnje Amerikance koji smatraju da za njih ne postoje nikakva ograničenja, pa ni ona geografska. Za nas to (kako nas istorija uči) znači žestoko suprostavljanje pokušajima izlaska na topla mora putem stvaranja antiruskih koalicija.
Sem rasta vojnog prisustva SAD u Srednjoj Aziji, što je ionako prilično očigledno, potrebno je vratiti se privatnim kompanijama, koje pominje Hilari Klinton, tojest, onim strukturama koje su formalno odvojene od države. Mnoge od njih su poznate kao transnacionalne korporacije. Većina njih je tesno povezana sa američkom vladom i nadvladinim strukturama, takvim kao što je Trostrana komisija, Bilderberški klub i druge. Kako ubedljivo pokazuju različiti istraživači, pored ostalog i bivšii agenti takvih korporacija, posredstvom finansiranja političkih kampanja u medijima one sebi obezbedjuju poluge uticaja na izabrane predstavnike. „Ta grupa lica, koja su u sastavu korporokratije, uvek ostaje u vlasti, nezavisno od toga iz koje partije predstavnici – demokratske ili republikanske – u datom trenutku dominiraju u Beloj kući ili kongresu. Oni nisu pod vlašću volje naroda i ne ograničavaju se u svom delovanju zakonima“, piše bivši ekonomski ubica Džon Parkins.
Bez obzira na prividnu složenost mehanizama, sve je veoma prosto – u zemlje u razvoju dolaze agenti medjunarodnih banaka, korporacija i pod izgovorom primamljivih investicija nude različite projekte. Nakon dobijanja kredita oni se zapošljavaju kod takvih preduzetnika iz takvih korporacija, a potom počinje uterivanje dugova. Već od države i njenih gradjana. Programi strukturnog regulisanja uspešno su (za inicijatore) isprobani od strane Svetske banke i Medjunarodnog monetarnog fonda u zemljama Azije, postsovjetskog prostora i Latinske Amerike, što je u više navrata dovodilo do kolapsa finansijskog sistema tih država i teške socijalne krize.
Nisu izuzetak ni različlite prehrambene, farmaceutske i industrijske kompanije koje lobiraju svoje interese preko STO i usaglašavanje tarifa. Na prvi pogled, te privatne kompanije insistiraju na jednom standardu za sve korisnike, ali u realnosti ti američki korisnici u liku farmera ili predstavnika drugih sektora industrije dobijaju ogromne supstitucije od vlade u znak zahvalnosti za to što koriste genetski modifikovana semena Monsanto, a ne neka druga. U drugim zemljama, prirodno, supstitucije se nemaju kome da daju, ali se često dogadjalo da se to ustanovi kasnije, kada u zaštitu transnacionalnih korporacija već postfaktum nastupi medjunarodni sud, koji insistira na poštovanju slova zakona.
Ako znamo zakulisne strategije korporokratije i stalne geopolitičke težnje SAD, onda „multipartnerski svet“, kakav nudi Hilari Klinton, treba posmatrati ne kroz zatamnjeno staklo sofistike, već u zloslutnim realističnim tonovima koji ne obećavaju ničeg dobrog pravom višepolarnom svetu.
Prevod: Rajko Dosković
|
