Ta pitanja danas postavljaju mnogi poznati ekonomisti – od Nobelovca Džozefa Štiglica do Mihaila Deljagina. Temi krize ponovo su me vratili  članci Luke Mudrjohina (očigledno pseudonim). „Genadij Zjuganov kao nada nacije“ i Nikite Kričevskog „Postpikalovska Rusija: nova političko-ekonomska realnost“.

Autorima je zajedničko poimanje da  ekonomika Rusije i dalje sedi isto onako kako je i do sada sedela  na naftno-gasnoj igli, bez obzira na sve izjave predsednika i premijera o merama koje se preduzimaju u cilju popravljanja stanja.  Razlog zbog čega se u zemlji nište ne menja, po mišljenju obojice autora, sasvim je jednostavan: „vrhuška“ i sama sedi na oligarhijskoj igli i sa nje ili ne može da siđe, ili, što je još gore, ne želi da to učini.

Luka Mudrjohin:  „... Rusija kao subjekt prava počinje da „čili“. Odumiranje državne snage pod čizmom korupcije dovodi do toga  da prve ličnosti države već nemaju poluge za donošenje odlučnih mera, koje protivureče interesima parazita. Svaka takva mera biće sabotirana vertikalom visokopostavljenih korupcionaša u svakom ministarstvu, pa i u oružanim strukturama“.

I danje: „Sve aktuelnije postaje pitanje: je li naša valst u stanju da odustane od  sprege sa oligarhatom i pređe na zaista državnu politiku spasavanja broda koji sigurno plovi na podvodnu stenu? Odgovor mi vidimo u apsolutno neočekivanoj ravni: postojeća struktura vlasti  odavno je „legla“ na prihranjivanje od strane oligarha i nije u stanju ni prstom da mrdne“.

Doktor ekonomskih nauka Nikita Kričevski: „Poslednjih godina oligarhijske strukture praktično su uspostavile totalnu kontrolu nad ruskom ekonomikom (bez obzira na uveravanja vlasti o pojačavanju uloge države i, naravno, kvalitativnim slabnjenjem „oligarhije“)... Čak štaviše, privatnooligarhijskim strukturama pridodale su se još i kvazi oligarhijske grupe (u prvom redu  državna korporacija „Rostehnologije“, koja se pretvara u  bezobličnu formu raznorodnih aktiva)“

Kako piše N.Kričevski, ruski oligarhat, „s jedne strane...nastupa kao eksteritorijalna snaga, zainteresovana ne za jačanje pravnih normi u zemlji i stabilizaciju njene ekonomike, već  za garantovanje bezbednosti sopstvenih aktiva, pa i onih u inostranstvu. S druge strane, obezbeđujući posao značajnom delu Rusa i kontrolišući mnogobrojne i rezgranate proizvodne lance, on ima mogućnost da diktira svoju volju vladi i da praktično nekontrolisano raspodeljuje budžetska sredstva. U rezultatu, značajan deo  pomoći koju daje država ni najmanje se ne odražava na stanje domaće ekonomike, a vlast sve više postaje marionetska u rukama „podjednako udaljenog od nje“ krupnog biznisa“

Komentari su suvišni.

Dakle, šta je ipak dovelo Rusiju u finansisku, a potom i ekonomsku krizu? Odgovor je jedan: politika ekonomskog bloka vlade, i u prvom redu – finansijska politika njenog rukovodioca, koga ne poštuje većina poštenih, mislećih, ozbiljnih ekonomista, gospodina Kudrina (nadimak „Blagajnik“). Ostaje samo da nagađamo zašto rukovodioci države slede njegova uputstva. Jer, čudno  mišljenje (izražavam se veoma blago) nepotopivog ruskog ministra finansija o tome, da će krupne investicije u ekonomiku i niske bankarske kamatne stope izazvati hiperinflaciju, smanjiti  nivo životnog standarda i minirati narodnu privredu, demantuje se u svetskim dimenzijama.

Uzmimo Kinu, koja će, po mišljenju eksperata najvećih svetskih banaka, prva izaći iz krize. Evo njenih prosečnih pokazatelja u poslednjih šest godina:

- investicije – 41%
- priraštaj BDP – 10,4 %
- priraštaj cena (inflacija) – 1,9%
- ankarska kamata – 5,9%

Ako nećete Kinu, uzmite postsovjetski Kazahstan:

- investicije – 29,6%
- priraštaj BDP – 10,2%
- priraštaj cena (inflacija) – 7,8%
- bankarska kamata – 9,7%.

Statistika neoborivo svedoči: značajne investicije u proizvodnju (za jedan i po do dva puta veće su nego u Rusiji), niske bankarske kamatne stope (u Evropi su one još niže nego u Kini i Kazahstanu) ne samo da ne miniraju ekonomiku, nego obezbeđuju visoku dinamiku rasta BDP pri niskoj inflaciji.

To je jedna strana pitanja. Postoji i ona druga. U zemlji postoje Ministarstvo finansija, finansijska obaveštajna služba. Kako su dopustili da korporativni dugovi zapadnim bankama ruskih monopolista, najvećih banaka i državnih korporacija, takvih kao što su  Gasprom i Rosnjeft, postanu  ekvivalentni zlatnim devizni rezervama Rusije?!  A sada se njihovi  previdi pokrivaju na račun poreskih obveznika – nas i vas!  I uz to još iz sredstava koja su dobijena od države za otplatu dugova, ti monstrumi bez stida isplaćuju ogromne bonuse i premije svojim menadžerima.  Ogromne pare. Stotine milijardi dolara dato je bankama praktično bez kontrole, do realne ekonomike došao je tek njihov mali delić, a značajan deo tih para, zarađenih radom naroda, otišao je u inostranstvo.

Rukovodioci zemlje kažu da su prinuđeni da pređu na „manuelno upravljanje ekonomikom“. Takav metod nipošto ne karakteriše pozitivno rezultate njihovog rada. Finansijska politika pojedinih preduzeća i korporacija neće izvesti ekonomiku zemlje iz krize. Potrebne su sistemske , pored ostalog zakonodavne mere, u oblasti poreske politike, zamena jednake skale poreza na prihode progresivnom skalom, korišćenje selektivne poreske politike sa različitim opterećenjem na različite sektore ekonomike itd.  Ne treba izdvajati sredstva koja ne dolaze, po pravilu, do grana i preduzeća, već treba sniziti poresko opterećenje na njih, omogućiti im da povećaju svoja obrtna sredstva. I, naravno, sniziti do mogućeg minimuma kamatnme stope bankarskih kredita.  Tada će uslediti rezultat koji zemlja očekuje, ali do sada se on ne vidi.

Bez oživljavanja realnog sektora ekonomike, bez njene realne diversifikacije, bez povećanja kupovne moći osnovne mase stanovništva Rusije iz krize se neće izaći.

Sadašnja ekonomska politika vodi u ćorsokak, o čemu je u svom članku „Rusijo, napred!“ govorio predsednik Rusije Dmitrij Medvedev. Na žalost, u njegovom članku, koji se može tumačiti kao obraćanje narodu, ima mnogo dobrih želja i malo ponuđenih praktičnih mera koje željeno pretvaraju u realnost.

Odgovarajući na pitanje hoće li Rusija izaći iz krize i kada, reći ću ovo: da, svetski finansijsko-ekonomski sistem treba menjati ali je pre toga još potrebno promeniti svoj sistem koji sada ne funkcioniše u interesu zemlje i naroda, već u interesu uske grupe oligarha i visokog činovništva, koje je ogrezlo u korupciji i ne mislio ni na šta drugo sem na sopstvenu sreću.

Tada,i jedino tada će Rusija izaći iz krize. Sem pravilnih reči i dobrih namera neophodna je i čvrsta državna volja i jasno, odlučno delovanje. Bez toga neće ničeg biti.
__________________
Jurij Anatoljevič PROKOFJEV je dobitnik Državne nagrade Ruske Federacije u oblasti nauke i tehnike, magistar ekonomskih nauka