Pojavljivanje nuklearnog oružja u drugoj polovini XX veka onemogućilo je razrešavanje protivurečnosti među državama tradicionalnim vojnim sredstvima i uslovilo traganje za novim prilazima njihovom razrešavanju.
Jedan od najefikasnijih prilaza, koje uspešno praktikuju Sjedinjene Države od druge polovine XX veka, jeste realizacija mera na planu „okupacije“ svesti ključnih socijalnih grupa, a ne teritorija država – objekata ciljnog uticaja. Takav prilaz višestruko smanjuje moguće opasnosti, troškove i gubitke prilikom razrešavanja protivurečnosti. Dati prilaz nije nov – on se uspešno primenjivao protiv Rusije od strane Nemačke i Velike Britanije početkom XX veka prilikom pripremanja revolucije 1917. godine, a koristio ga je i Sovjetski Savez u radu Kominterne, a potom i u podržavanju nacionalno-oslobodilačkih pokreta.
Specifika savremene etape razvoja oblika i metoda analogne delatnosti, koju praktikuju Sjedinjene Države, svodi se na ciljnost, globalnost i sistematičnost. Vašington je do početka 90-ih godina efikasno završio prvu etapu dugoročnog kursa, zacrtanog 1948. godine u direktivama Službe nacionalne bezbednosti broj 2o/1 „Ciljevi SAD u odnosu na Rusiju“ i broj 58 „Zadaci SAD u odnosu na zemlje Istočne Evrope“. U 80-im godinama taj kurs se sprovodio u okvirima doktrine „Oslobođenje“. Osnovne koncepcije doktrine razrađene su kompleksom nevladinih centara pod pokroviteljstvom Fonda „Nasleđe“ u višetomskom radu „Mandat na liderstvo“.
Oslanjajući se na kompleksnu informativnu superiornost u sferi diplomatije, ekonomije, nauke, političkih i vojnih odnosa SAD su u uslovima „hladnog rata“ usmerile sovjetsko rukovodstvo u pravcu usvajanja strateških rešenja, koja su dovela do eskalacije disfunkcija sovjetskog upravljačkog i privrednog sistema, što je i dovelo do raspada Organizacije Varšavskog ugovora i samog SSSR na više delova.
Tokom poslednjih godina dati prilaz u SAD označavan je terminom – informativni rat. U „Objedinjenoj doktrini informativnih operacija“, usvojenoj s one strane okeana 1998. godine, rečeno je: „Informativni rat je kompleksni uticaj na sistem državne i vojne uprave protivničke strane, na njeno vojno-političko rukovodstvo, koji bi se već u mirno vreme dovodio do donošenja povoljnih odluka za stranu-inicijatora informativnog uticaja, a u toku konflikta bi i u potpunosti paralisao funkcionisanje infrastrukture koju protivnik koristi u upravljanju“.
U junu 2007. godine u SAD je prezentirana nova strategija borbe protiv „svetskog zla“. Ona je razrađena pod rukovodstvom tadašnjeg zamenika generalnog sekretara Karen Hjuz, koja je bila na čelu Koordinacionog komiteta strateških komunikacija i javne diplomatije SAD. Podrška fundamentalnih vredonosti američkog društva i osiguranje nacionalne bezbednosti proglašavaju se glavnim zadatkom strateških komunikacija i javne diplomatije Amerike. Strategija podrazumeva usvajanje neophodnih mera u cilju uspostavljanja kontakata sa građanima različitih zemalja, koje dele fundamentalne vrednosti američkog društva.
U strategiji se odgovarajućim strukturama SAD nudi da razviju efikasni rad sa takozvanim „grupama za uticanje“ i „ranjivim grupama stanovništva“. U „grupe za uticanje“ uvršteni su političari, javni radnici, religiozni lideri, novinari i drugi ljudi, koji uživaju autoritet u svojim zemljama. U „ranjive grupe stanovništva“ svrstani su omladina, žene, nacionalne, religiozne i druge manjine.
Danas SAD intenziviraju delatnost na uspostavljanju „garantovane“ kontrole nad postsovjetskim protorom, uz oslanjanje u uslovima „hladnog mira“ na povećavajuću informativno-upravljačku superiornost. Za postizanje postavljenih ciljeva predviđeno je da se državni mediji SAD aktiviziraju, da se prošire obrazovni programi i programi razmene stručnjaka, pomoć različitim zemljama u sferi obrazovanja, zdravstva i drugih sfera. I sve to spada u prelaz na taktiku „demokratija u akciji“.
Osnovni cilj ovih mera, kada je reč o Rusiji, jeste stvaranje preduslova za dezintegraciju zemlje i kasniju podelu na niz upravljajućih, slabih u političkom, ekonomskom i vojnom pogledu teritorijalnih tvorevina.
Te se mere ostvaruju sistematično, uz pomoć razvoja disfiunkcija određene države, koje usmeravaju rukovodstvo te države da usvoji zahteve koje traže Sjedinjene Države i njeni saveznici. Pri tom mogu biti naglašeni sledeći osnovni oblici – stadijumi date delatnosti.
NEORUŽANA KONFRONTACIJA, koja dovodi do „demokratske“ preorijentacije države (na primer – Gruzija). Ona se vrši uz oslanjanje na nevojne uticaje (spoljnopolitički, finansijsko-ekonomski, naučno - tehnološki, ekološki, informativni, demografski i socijalno-ekonomski, društveno – psihološki, unutarpolitički), koji su usmereni u pravcu prikrivenog slabljenja nacionalnog potencijala i neoružano nasilje. U okvirima datog oblika – stadijuma koriste se i indirektni vojni uticaji (vojno-strateško dezinformisanje, vojno-strateški sporazumi i ugovori sa državom – objektom uticaja, iniciranje spoljnih i unutrašnjih konflikata država – objekata uticaja sa trećom stranom, prikriveno urušavanje nevojnih i vojnih temelja nacionalnog i vojnog potencijala.
ORUŽANA KONFRONTACIJA, u toku konflikata i ratova, koja dovodi do krizno – „mirovne“ preorijentacije države (primer – Jugoslavija).
POSTKONFRONTACIONI PROSTOR – u oblicima okupaciono-vojnog i političkog sređivanja, koje dovodi do vojno-oružanog podčinjavanja države (primer – Irak).
„Meki“ scenarij realizacije datih mera obuhvata mogućnosti pojačavanja uticaja snaga orijentisanih na SAD, prikriveno „reprogramiranje“ uticajnih ličnosti u višim ešalonima vlasti zemlje, pored ostalog uz moguće korišćenje direktnog i indirektnog potkupljivanja i ucene, preubeđivanja i specijalnog uticaja (putem sugestije, biohemijskim i tehno-informatičkim sredstvima itd), fizičko uklanjanje (putem terorističkih akata, havarija u saobraćaju, specijalnim uticajem itd), ključnih figura u rukovodstvu zemlje koje se suprostavljaju njenoj transformaciji i „demokratskom“ dovođenju na valst stavljenika SAD.
„Poludrastični“ scenarij podčinjavanja država može podrazumevati eskalaciju kriznih i konfliktnih procesa u razvoju države – objekta uticaja, zatim, prirodne i/ili inicirane vanredne nesreće u njenim većim centrima (zemljotresi, eksplozije ili havarije u krupnim objektima ekološki-opasne proizvodnje itd), „paraliza“ sistema nacionalne uprave, eskalacija ekoloških nesreća, masovne panike, haos, hitna obraćanja za „međunarodnu pomoć“ od strane „autoritetnih javnih i državnih rukovodilaca“, pored ostalog iz reda bivših i aktuelnih predstavnika državne uprave, hitna prebacivanja u pogođene nesrećom zone borbeno spremnih i mobilnih kontingenata koalicionih mirovnih snaga, uz formiranje „privremene vlade nacionalnog spasa“, dinamično instaliranje pod kontrolom „lokalnih organa uprave na okupiranim teritorijama sa oslanjanjem na blagovremeno pripremnjene na terenu „snaga za podršku“ i angažovanje za saradnju lojalnih predstavnika i formacija tamo dislociranih vojnih i bezbednosnih struktura prilikom gušenja otpora od strane pojedinih kritički nastrojenih grupa, podela teritorija države na pojedine kontrolisane zone, uz kasnije organizovanje u njima „demokratskih“ „izbora“ i „sudoav“, a potom i mreže „nezavisnih“ državnih tvorevina koje su u potpunosti i de – fakto podređene državi koja vrši gore navedenu delatnost.
„Drastični“ scenarij praktikuje se kada nisu efikasni ovi prethodni, ali uz oslanjanje na ostvarene u tim stadijumima rezultate, koji podrivaju spremnost protivnika na otpor oružanoj agresiji do nivoa, koji minimizira eventualne gubitke države –agresora.
U organizaciji takve vrste delatnosti država – objekat uticaja – tretira se kao organizam. Do poraza njegove „glave“ (nacionalnog rukovodstva) koordinirano se miniraju njegovi podsistemi: „nervni“ (administrativno-upravni), „krvotok“ (finansijski i energetika), „motoristika“ (socijalno-ekonomski), „imunološki“ (bezbednost, medicina, ekologija), „muskulaturni“ i „reproduktivni“ (demografija), „duša“ (svest sociuma) i najzad „ruke“ (armija). Poebna pažnja pridaje se ljudskom faktoru. Pri tom se razvijaju sredstva i metode uticaja koji se prikriveno koriste u stadijumu neoružane konfrontacije, potirući faktičku granicu između mira i rata.
Sistematska primena tih sredstava i metoda uticaja postepeno dovodi državu u stanje upravljanja izvana.