Događaji u Srebrenici od pre četrnaest godina, bez obzira na njihovu proglašenu „opštepoznatost“, i dalje ostaju jedan od osnovnih mitova savremene balkanske istorije. Prema zvaničnoj verziji, 11. jula 1995. godine armija bosanskih Srba pobila je 8 hiljada civilnih lica muslimanske nacionalnosti. Sama reč „Srebrenica“ postala je zajednička imenica i koristi se u zapadnim medijima kao simbol „zverske surovosti Srba“, simbol genocida.

Međutim, realna zbivanja, koja su se dogodila u tom malom bosanskom gradiću, aposlutno ne odgovaraju onoj slici kakvu slikaju mediji, i većini činjenica koje su, tobože, „zvanično utvrđene“ i pravno verifikovane u međunarodnim sudovima.

Šta se iz medija saznalo o događajima od pre 14 godina? „Ubijeno je najmanje 8372 dečaka, muškaraca i staraca“ (Sajt „Srebrenica-Genocid“. April 2009.). „Armija bosanskih Srba je pod rukovodstvom Radovana Karadžića i Ratka Mladića u julu 1995. godine izvršila genocid nad više od 8 hiljada muslimanskih dečaka i muškaraca“ (Zvanični sajt OUN. Juli 2008.). U svojim memoarima bivši glavni tužilac Haškog tribunala Karla del Ponte uporno navodi brojku od „oko 8 hiljada ubijenih muslimanskim muškaraca i dečaka“ svaki put kada pominje reč „Srebrenica“.1

Koliko ove brojke odgovaraju stvarnom stanju? Ako pogledamo realne materijale, predočene na sudskim procesima u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju, a ne podatke objavljene u medijima, ispostaviće se da nema nikakvih mitskih osam hiljada. Prosto, Haški tribunal je ubrojao u ubijene ne samo one čija su tela pronađena u grobnicama (oko 2 hiljade – i to na sasvim različitim mestima u celoj srebreničkoj opštini), nego i nestale bez vesti (oko 5 hiljada).

Sem toga, sva pronađena tela u grobnicama označena su kao tela civilnih lica. Ima li dokaza za to? Takođe nema. Prosto, Haški tribunal je kao dokaz prihvatio svedočenja svedoka tužilaštva, koji je izjavio da su „najverovatnije to bila civilna lica“. Takav nivo dokaza govori sam za sebe. Ostaje zagonetka kamo su se denuli svi bošnjaci koji su poginuli za vreme vojnih sukoba u ratu koji su sami započeli? Tribunal je to stidljivo prećutao, imajući u vidu drugu za njega nepovoljnu činjenicu – grobnice tobože civilnih lica otkrivene su upravo na mestima ratnih sukoba armije Republike Srpske i Bosne. Prema tome, nikakvi sudski dokazi o pogibiji 8 hiljada civilnih lica Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju nije predočio, pa ma koliko se često i čak bezobrazno data brojka ponavljala u medijima i odlukama samog tribunala.

Sada o genocidu. Da li je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju dokazao činjenicu genocida nezavisno od toga koliko je bilo poginulih – dve hiljade boraca ili osam hiljada civila? Takođe nije.

Procesi vezani za Srebrenicu po brojnosti zauzimaju centralno mesto u radu Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Po ovoj optužnici održano je osam zasebnih procesa protiv 16 lica – D.Erdemovića, R.Krstića, D.Obrenovića, V.Blagojevića i D. Jokića, M.Nikolića i drugih. Optužnica protiv Slobodana Miloševića takođe je sadržala odrednicu „genocid u Srebrenici“. Te procese uslovno bi smo mogli podeliti na dve grupe, polazeći od stava optuženih: oni iz prve grupe pokušavali su dokazati svoju nevinost, a drugu grupu činila su lica koja su u zamenu za obećanu „blagonaklonost“ suda priznala svoju krivicu i bez održavanja sudskog procesa.

To je i glavni i principijelni momenat! Svi prvi procesi o Srebrenici u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju bili su utemeljeni na dilu niza optuženih sa tužilaštvom bez održavanja sudskog procesa! Dakle, ,b>sva svedočenja, kojima je trebalo da se „dokaže“ taj genocid, sačinilo je tužilaštvo tribunala, a optuženi su ih samo potpisali.Istina, nisu potpisali „prosto onako“, već u zamenu za skidanje optužnice za genocid protiv njih samih!

Centralno mesto u istoriji Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i njegovih srebreničkih predmeta zauzima slučaj D.Erdemovića. Činilo se da taj slučaj nipošto ne može postati centralni, jer je Erdemović bio obični vojnik, a Haški tribunal je sagalsno sopstvenom statutu, formiran radi kažnjavanja ne svih krivaca, već lica koja su glavni odgovorni. Međutim, slučaj upravo tog običnog vojnika bio je ključni za celokupni potonji rad Haškog tribunala.

U novembru 1996. godine tribunal je osudio Erdemovića na 10 godina zatvora, ali je Erdemović uložio žalbu i kazna mu je smanjena na pet godina. Realno je Erdemović odležao u zatvoru nešto duže od tri godine i pušten pre isteka roka odlukom američkog predsednika Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju 2000. godine. On se povremeno pojavljuje u Hagu kao zaštićeni svedok (njemu je urađena plastična operacija i njegovo lice sada ne pokazuju) na svim procesima koji se odnose na takozvani genocid nad bosanskim muslimanima.

Najelementarnije upoređivanje činjenica pokazuje, da Erdemović menja izjave, laže. Međutim, sud sve prihvata za istinu, jer mu nije u interesu da vaspostavi lanac događaja u Srebrenici već obrnuto, da učini tako kako istinu niko ne bi saznao. Neverovatno je, ali tribunal ne samo da nije podigao optužnice protiv drugih učesnika inkriminisanog masovnog ubistva, na koje je ukazao Erdemović, već je pristao da pukovnik P.Salapura, komandir diverzantskog odreda u kome je služio Erdemović, bude svedok tužilaštva u Međunarodnom tribunalu.2

Svedočenje Erdemovića ugrađeno je u osnovu svih drugih procesa u vezi sa Srebrenicom, uključujući i glavni, u kome su događaji u Srebrenici zvanično proglašeni „genocidom“ – proces protiv generala armije RS R.Krstića. Kao pomoć bivšem vojniku tužilaštvo je uspelo da dobije priznanje krivice bez sudskog procesa još od nekolicine optuženih.

Glavnu bitku protiv laži u Srebrenici vodio je predsednik Slobodan Milošević. U svojoj knjizi „Svet i kazna“ bivši portparol Haškog tribunala F.Hartman piše, da se glavni tužilac u procesu Miloševiću DŽ.Najs do poslednjeg trenutka protivio uključivanju optužbe za genocid u Srebrenici u optužnicu protiv presednika Jugoslavije. Autor knjige ne navodi ubedljiva objašnjenja za tu činjenicu, imajući obzira prema teškom bremenu svog šefa Karle del Ponte, koja je bila prinuđena da se bori ne samo protiv balkanskih zločinaca, nego čak i protiv sopstvenog personala na čelu sa Najsom. Ako i poverujemo u priču koju je ispričala Hartman, morali bi smo priznati da se tužilac Najs pokazao pametnijim od del Pontove. I zaista, dokaza krivice Miloševića za događaje u Srebrenici nije bilo, ali nakon uključivanja te tačke u optužnicu protiv njega celokupna koncepcija „Srebrenice“ u Međunarodnom tribunalu mogla je da se sruši za tren. Što se na kraju krajeva i dogodilo. Slobodan Milošević je srušio sva svedočenja Erdemovića, a to znači da je srušio i celokupni rad tribunala u šest drugih procesa.

Slično Miloševiću, nisu se svi optuženi za srebreničke događaje predali bez borbe. Niz vojnika armije Republike Srpske pokušavalo je da iznese istinu o tim događajima, ali zbog ne htenja da priznaju svoju krivicu njih su kaznili maksimalno surovo: general R.Krstić je osuđen na 46 godina zatvora, V.Blagojević – na 18 godina, M.Trbića su izručili „pobednicima“ – vratili ga u ruke neprijatelja u Bosni i Hercegovini.

Međutim, tema Srebrenice u Međunarodnom tribunalu nipošto nije zatvorena. Sada se vodi proces odjednom protiv devetorice vojnih starešina RS (proces V.Popoviću i drugima). Danas se optužba za Srebrenicu razmatra u predmetu protiv bivšeg načelnika Generalštaba JNA M.Perišića. 1995. godine Perišić je bio na višoj vojnoj funkciji od generala R.Mladića. Doduše, zauzimao ju je on u sasvim drugoj državi, ali za Međunarodni tribunal to nema značaja – još u prvom svom predmetu (Duško Tadić) 1996. godine Međunarodni tribunal je „odlučio“ da se armija bosanskih Srba nalazila pod kontrolom Jugoslavije (načelnik generalštaba bio je Perišić). U najskorije vreme počeće sudski proces protiv prvog pomoćnika Ratka Mladića, generala Z.Tolimira.

Naravno, „glavni“ proces za Srebrenicu tek predstoji. To je proces protiv predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića. Pre nekoliko meseci, odslužujući kaznu u švedskom zatvoru, umro je glavni svedok protiv njega – neki Miroslav Deronjić. On je, međutim, uspeo da svedoči u nizu drugih procesa, pa i u procesu protiv Slobodana Miloševića. On je tvrdio da mu je R.Karadžić, tobože, izjavio kako posle zauzimanja Srebrenice „svi (bošnjaci) treba da budu pobijeni“. Uostalom, Deronjićeva smrt u suštini ide na ruku Haškom tribunalu. Stvar je u tome što je u praksi Međunarodnog tribunala prihvatanje svedočenja umrlih svedoka stvar koja se odavno praktikuje. A da opovrgne to svedočenje optuženom je kudikamo složenije, jer svedok ne može biti podvrgnut unakrsnom ispitivanju.

Treba istaći da je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju, zapravo, već proglasio Karadžića krivim za genocid u Srebrenici. Stvar je u tome što je u vezi sa nepostojanjem realnih dokaza krivice svakog optuženog Haški trbunal smislio kao pravnu normu teoriju „udruženog zločina“, prema kome se krivica čoveka određuje ne toliko po njegovom ličnom činjenju, koliko samom činjenicom učešća u zajedničkom činjenju. Tribunal je već kaznio sa nekoliko vekova tamnovanja niz optuženih upravo na osnovu njihovog učešća u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“. Ali ko je te radnje organizovao i ko njima rukovodio tribunal ni do danas nije odredio. Komandant korpusa armije RS general R. Krstić osuđen je zbog „pružanja pomoći u izvršenju genocida“ A kome je on konkretno pomagao, to nije rečeno. V. Blagojevića su osudili za „saučestvovanje u zaveri za izvršenje genocida“, ali sa kim je on „saučestvovao“ sud takođe nije ustanovio. Ostala su jedino još dva učesnika tih „zejedničkih zločinačkih poduhvata“, koji još nisu pristupili sudu – Radovan Karadžić i Ratko Mladić. Međunarodni tribunal prosto NE može a da ih NE osudi – u protivnom će se srušiti sve prethodno izrečene presude!

Važno je istaći da se procesi za „genocid“ u Srebrenici odvijaju i u drugim međunarodnim i nacionalnim sudovima. Naravno, u prvom redu u samoj Bosni, gde je formirano specijalno sudsko veće za ratne zločine. Na prvi pogled, to veće je unutrašnji državni sud. Ali nije tako.U realnosti, dati sud Bosne sastoji se napola od stranih sudija (koji se svečano nazivaju „međunarodnim“). Prva presuda za genocid u Srebrenici izrečena je 2008. godine (proces Stuparu i drugima), prema kojoj je sedmoro optuženih proglašeno krivim i osuđeno od 38 do 42 godine zatvora, dok su četvorica oslobođena.

Karakteristično je da je niz osuđenih i ovde priznalo svoju krivicu bez održavanja sudskog procesa. To je veoma čudno. Jer, činilo se, gde bi ako ne u Bosni bilo potrebno utvrđivanje istine, a ne samo osuda optuženih. Međutim, nije tako. Sve se odvijalo po klasičnoj shemi: za priznanje krivice bez održavanja sudskog procesa optuženom za genocid („zločin protiv čovečnosti“) V.Todoroviću izrečena je kazna u vidu lišavanja slobode u trajanju od...6 godina.

Još dva značajna predmeta u vezi sa Srebrenicom, koja su razmatrana u nacionalnim sudovima su predmet protiv vlade Holandije i protiv OUN koji su, prema tvrđenju podnosilaca tužbe, odgovorni za „nečinjenje“ svojih vojnika (poznatog „holandskog bataljona“) u području Srebrenice. Međutim, haški rejonski sud odbio je obe optužnice uz obrazloženje da je holandski bataljon bio deo snaga, koje su vršile mirovne operacije OUN, pa tako sud nema jurisdikciju za rešavanje po tim optužnicama.
Zasebni je proces „Bosna i Hercegovina protiv Srbije“ u glavnom sudskom organu OUN – Međunarodnom sudu. U februaru 2007. godine Međunarodni sud OUN je doneo odluku po predmetu krivice Beograda za izvršenje genocida, odlučivši da Srbija nije ispoštovala odrednice Konvencije o zabrani zločina genocida upravo u vezi sa događajima u Srebrenici. Po kom osnovu je Međunarodni sud OUN priznao samu činjenicu postojanja genocida u Srebrenici? Polazeći od tih istih odluka Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju! Glavni sudski organ OUN nije sam izvršio nikakvu analizu.

Dakle, je li bilo genocida u Srebrenici?
Za sve one koji su iole upućeni u događaje krvavog bosanskog konflikta, odgovor je očigledan: da. Ali to nipošto nije onaj „genocid“, o kome činjenice figuriraju u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju, o kome govore zvanične vlasti Bosne i visoke inostrane delegacije, koje već koju godinu dolaze na obeležavanje godišnjica „genocida“. Uzgred rečeno, sastav tih delegacija je indikativan: šef Svetske banke P.Vulfenson, generalni sekretar NATO H.Solana, saudijski i drugi bliskoistočni prinčevi. Koga oplakuje ta gospoda 11. jula? Pitanje nipošto nije retoričko, naročito ako se ima u vidu da ta kompanija veoma reprezentuje one koji su isfinansirali krvavi rat u Bosni.

A pravi genocid u Srebrenici – genocid nad Srbima – zaboravljen je. On je prosto-naprosto izbrisan iz istorije. Taj akt brisanja verifikovan je odlukama međunarodnog tribunala. Nabrajajući glavne odluke Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju o Srebrenici, treba navesti i još jednu. Proces Naseru Oriću, čoveku koji se za vreme rata u Bosni isticao posebnom surovošću. Na njegovoj savesti su hiljade ubijenih Srba, koje su Orićeve bande klale ili odsecale im glave. Ali, bez obzira na postojanje neoborivih dokaza, Orića je Haški tribunal oslobodio, pa čak za glavne zločine protiv njega nije ni podignuta optužnica!

Istini o realnim događajima u Srebrenici i njihovoj ulozi u istoriji jugoslovenskog konflikta i u svetskoj istoriji tek predstoji da probija put. Biće to trnovit put. U nizu zemalja Evrope već su usvojeni zakoni, kojima se uztvrđuje krivična odgovornost za pokušaje negiranja „slučajeva genocida“, koje su kao takve označili međunarodni sudovi...

Prevod: Rajko DOSKOVIĆ

______________________
1.) Del Ponte K. Lov. Ja i ratni zločinci. M. Eksmo. 2008. S. 513, 527, 561.
2.)Vidi knjigu: G.Civikov, «Srebrenica. Der Kronzeuge» (Promedia, Verlagsgesellschaft, Wein. 2009). Korišćeni su takođe materijali koji se sadrže u izlaganju ovog autora na međunarodnoj konferenciji „Rad Međunarodnog trinbunala za bivšu Jugoslaviju: sadržina, rezultati, efikasnost“, održanoj u Ruskoj akademiji nauka 22 – 23. aprila 2009. godine.