Ne odustajemo ni od jedne opcije kad je reč o nuklearnom programu Irana. To je naša pozicija, mi tako mislimo, rekao je Ehud Barak, ministar odbrane Izraela.

Ove pretnje Izraela o eventualnom napadu na nuklearna postrojenja u Iranu smatramo veoma opasnim po svetski mir uopšte, a možda je to i početak Trećeg svetskog rata nuklearnim oružjem. Stoga je uredništvo Srpske politike zamolilo za komentar ovog teksta, koji se nedavno pojavio u „Glasu javnosti, našeg poznatog analitičara Zvonimira Trajkovića. Trajkoviću smo tim povodom u formi intervjua postavili pitanja za koja smatramo da će naše čitaoce najviše zanimati. Ali da prethodno pogledamo tekst:

Tel Aviv - Američki sekretar za odbranu Robert Gejts izjavio je juče u Jerusalimu da se SAD, koje su ponudile Iranu razgovor o spornom nuklearnom programu, nadaju se odgovoru na taj predlog do kraja septembra. Mislim da predsednik sigurno očekuje, ili se nada nekoj vrsti odgovora ove jeseni, možda u vreme zasedanja Generalne skupštine UN - rekao je Gejts novinarima posle sastanka sa izraelskim ministrom odbrane Ehudom Barakom.

Podrška Vašingtona
On je najavio mogućnost uvođenja čvršćih sankcija Iranu, u slučaju neuspeha diplomatije, pominjući planove o odbrani saveznika SAD u regionu. Nastavićemo da obezbeđujemo da Izrael ima najusavršenije oružje za nacionalnu odbranu - obećao je američki sekretar za odbranu. Gejts je juče doputovao u Izrael, samo na nekoliko sati, da bi doprineo obnovi bliskoistočnog mirovnog procesa, uz specijalnog izaslanika SAD za taj region Džordža Mičela, koji je prekjuče bio u Damasku i Tel Avivu, a danas je u poseti Egiptu. Ehud Barak je naglasio da Tel Aviv ne odustaje ni od jedne opcije u odnosu na iranski nuklearni program, za koji Izrael tvrdi da mu je cilj proizvodnja atomske bombe.

Pripreme u toku
- To je naša pozicija. Mi tako mislimo - rekao je Barak i zahvalio SAD na nastavku podrške Izraelu. - Mi nismo slepi. Znamo da sve što radimo može imati uticaja na naše susede i druge, pokušavamo da to uzmemo u obzir. Sasvim jasno verujemo da ni od jedne opcije ne treba odustajati. Preporučujemo drugima da zauzmu istu poziciju, ali ne možemo nikome to diktirati. Izraelski zvaničnici nisu obelodanili detalje vojne akcije koju eventualno imaju na umu, ali je armija izvela više vojnih vežbi u poslednjim mesecima koje se smatraju mogućim pripremama za napad na iranska nuklearna postrojenja, podsećaju svetske agencije.

Barak je ipak rekao da prioritet valja dati diplomatiji i oštrijim sankcijama. Gejtsova poseta Izraelu smatra se delom nastojanja da se Izrael odvrati od vojne akcije protiv Irana, a Barak je čak tri puta ponovio da ni od jedne opcije ne treba odustajati, tako da u tom pokušaju izgleda nema napretka. SAD, takođe, veruju da Iran pokušava da razvije atomsku bombu, što Teheran poriče, tvrdeći da razvoj nuklearnog programa služi u mirnodopske svrhe.

Komentar gos. Trajkovića

Ako kratko odgovorim na vaše pitanje onda bih rekao da, Iran namerava da napravi atomsku bombu i to je svima jasno. Razvijanje sopstvenog nuklearnog programa je apsolutno neisplativo, ako želite da izgradite samo nekoliko nuklearnih elektrana. Višestruko je jeftinije kupiti nuklearne elektrane od proizvođača takve opreme i za njihov rad vam nije neophodno da razvijete vrlo skup sopstveni nuklearni program, kao i program obogaćivanja uranijuma. Uranijumske šipke se za rad elektrana kupuju, kao što ih i danas kupuju za rad nuklearne elektrane Krško. Prema tome sve zemlje koje krenu u razvijanje sopstvenog nuklearnog programa, koji mnogo toga obuhvata, idu ka stvaranju nuklearnog oružja. To je svim stručnim krugovima iz te oblasti jasno, jer nijedna zemlja do sada, koja je razvila sopstveni nuklearni program, nije se zadržala samo na njegovom civilnom korišćenju.

Iran je prosto nateran da krene u tako skup razvoj nuklearnog programa – jer to nije tako bogata zemlja, već država sa puno problema? Na takav korak su ih naterale upravo SAD, pa i Izrael svojom ekspanzionističkom politikom. Iran je video kao je prošao Irak, Avganistan, pa i mi, jer nismo imali mogućnost ozbiljnog uzvratnog udarca. Znači SAD i Izrael koji hoće da kontrolišu svu naftu iz Persijskog zaliva su svojim agresivnim delovanjem naterali Iran da krene u stvaranje atomske bombe, jer se pokazalo da je atomsko oružje jedina ozbiljna pretnja kojom bi Iran mogao da odbrani svoju slobodu i zaštiti izvore nafte. Setite se da su Irak napali sa obrazloženjem da Sadam pomaže terorizam, da ima proizvodnju bojnih otrova i drugog oružja za masovno uništavanje – a od toga Irak nije imao ništa. Znali su Amerikanci sve to, ali je sva ta propaganda bila potrebna da bi se našao razlog napada na Irak i došlo do Iračke nafte - koju danas eksploatišu američke i britanske kompanije. Sve je to Iran video i shvatio da je on sledeći. Treba poći uvek od uzroka, a ne analizirati samo posledice.

Vaše pitanje, ujedno konstatacije, su teoretski potpuno tačne ali su u praktičnom smislu pogrešne. Ni Rusija, ni Kina ne strahuju od iranske atomske bombe. One nemaju ekspanzionističke ciljeve niti žele da otmu iransku naftu, pa stoga i ne strepe od nje. Iran i kada bude napravio atomsku bombu neće bezražložno napadati Rusiju i time rizikovati težak uzvratni atomski udar. Atomsko oružje nikada posle Drugog svetskog rata nije upotrebljeno iako ga ima desetak zemalja. Ono prevashodno služi kao jako sredstvo odvraćanja od agresivnih namera drugih. Pošto SAD i Izrael imaju agresivne namere, njima buduća iranska bomba jedino i smeta. Stoga oni i ulažu napore da Iran onemoguće da je stvori. Ako to ne mogu diplomatskim pritiscima i sankcijama mogu pokušati i direktnim vazdušnim ili raketnim napadima na ta razvojna nuklearna postrojenja. Kavi će biti efekti takvog pokušaja to je drugo pitanje.

Ovaj tekst samo takvu mogućnost nagoveštava, ne analizirajući dublje koliko su te pretnje Izraela zaista realne. Mislim da je ovaj tekst u stvari izvod iz teksta koji je nedavno izašao u nemačkom "Spiegel" u kome se takođe piše da je Izrael „spreman“ za napad i bombardovanje nuklearnih postrojenja u Iranu. Navodno se samo očekuje "zeleno svetlo" iz Bele Kuće ako Iran odbije pregovore koje je ponudio Barak Obama. Ne vidim razlog da Iran odbije pregovore i on će pozitivno odgovoriti na Američki predlog, ali će ti pregovori kao i mnogi do sada propasti ako SAD traže potpuno obustavljanje nuklearnog programa. Iran će to odbiti i tek tada, negde krajem godine ili početkom buduće može doći do zaoštravanja, ali do vazdušno raketnog udara teško.

To bi bila vrlo nepromišljena avantura i ja sam ubeđen da do toga ipak neće doći. To bi moglo da izazove veliki rat u kome bi se koristilo i nuklearno oružje, a kako bi se on razvio niko ne može jasno da predvidi. Upravo zbog te opasnosti, ruski predsednik Medvedev je ovih dana posetio Izrael i zahtevao da Izrael malo „ohladi glave“ svojih jastrebova koji otvoreno prete udarom na Iran.

Nisu to samo sugestije. Medvedev je verovatno ozbiljno upozorio Izrael da Rusija neće pasivno posmatrati takav napad pogotovu ako se u njemu bude koristilo i atomsko naoružanje. Iran je na samim granicama Rusije u osetljivom kaspijskom regionu što direktno ugrožava i Rusiju, pa bi se stvari mogle lako iskomplikovati. Takav sukob se ne bi mogao odvijati u formi malog lokalnog rata, a veliki rat Rusija ne želi na svojim granicama.

Vaša konstatacija je tačna ali i Rusija ima jake adute jer Iranu može isporučiti efikasne sisteme odbrane, koje je Iran u više navrata tražio da kupi. Tu ima prostora za isporuku ostalog naoružanja…, a pored toga Rusija isporučuje veliki deo opreme za iranske nuklearne centrale. Stoga imaju Rusi jake adute samo je pitanje dokle će odlučiti da idu. Druga, i kako vi kažete uticajni strana, Amerika, se nalazi u ekonomsko-finansijskoj krizi i još jedan rat bi joj bio previše. Pogotovu rat na tako osetljivom terenu kao što Persijski zaliv iz koga Svet dobija oko 60% nafte. Ne treba biti isuviše pametan i zaključiti da bi takav sukob odmah doveo do enormnog skoka cene nafte što bi pojačalo ekonomsko-finansijsku krizu upravo na zapadu. Iran je velika zemlja, oko 70 miliona stanovnika, a SAD već ratuju i sa jedne i sa druge strane, u Iraku i Afganistanu. Pored toga Iran se ozbiljno pripremao za ovakvu mogućnost i ima solidnu protivvazdušnu odbranu pa će biti dosta teško da avioni Izraela prodru tako duboko u teritoriju Irana a da ne budu otkriveni – i napadnuti od protivvazdušne odbrane. Ima tu još jako puno otežavajućih okolnosti za izvođenje takvog napada – a napomenuću samo neke najvažnije. Kada se unapred zna šta su ciljevi vazdušnog udara onda će i protivvazdušna odbrana biti skoncentrisana na odbranu tih ciljeva što znatno povećava njenu efikasnost. Putanje prikazane na mapi napada po kojoj bi se trebali ciljevima približiti izraelski avioni je vrlo diskutabilni. Ni Turska ni Saudijska Arabije neće dozvoliti da se napad izvede preko njihovog vazdušnog prostora, a još manje sa njihove teritorije jer bi ih to direktno uvuklo u sukob sa Iranom. Osim toga te bi zemlje bile ozbiljno osuđene od arapske lige i muslimanskih zemalja sa krupnim političkim posledicama. Jedini logičan prilaz Izraelskim avionima Iranu može biti preko Iraka, koji nema mogućnost da tako nešto odbije i spreči, ali to podrazumeva prelet preko Jordana ili Sirije što diskriminiše i tu trasu. U sve tri obeležene putanje, let od Izraela je jako dugačak od 1.600 -2.100 km u jednom pravcu, što znači da se avioni moraju puniti gorivom neposredno pre ulaska u vazdušni prostor Irana. To je veliki rizik jer će Iranskoj radarskoj službi olakšati da ih na vreme uoče. Prema tome kad sve sagledate, Izrael bez obzira na pretnje koje upućuje nije u stanju da taj napad izvede bez ozbiljnog rizika. Mogu ga izvesti samo SAD, iz Iraka i svojih baza u Saudijskoj Arabiji.

Da i takva mogućnost je predviđena ovom mapom napada, ali samo raketnim udarom sa konvencionalnim bojevim glavama se ne bi mogao postići pun efekat, pa je zato i predviđeno da to bude koordinirani napad raketama i avijacijom.

Taktičko nuklearno naoružanje termonuklearna bomba (Tactical Nuclear Weapons B61-11 NEP Thermonuclear Bomb)

BGM-109 Tomahawk ima operativni radijus dejstva 2.500 km, ali leti prilično sporo oko 880 km/h što je u dugom letu preko teritorije Irana čini vrlo ranjivom, i veći deo tih raketa bi bio oboren. Čak i one koje dolete do cilja na iranskim postrojenjima ne bi napravili velika oštećenja, jer je Iran, poučen dosadašnjim ponašanjem Izraela i SAD, važne delove postrojenja instalirao duboko ispod zemlje - od 30-70 metara. Bilo koja iz široke lepeze Tomahawk raketa nema bojevu glavu koja bi mogla da tako duboko u zemlji razori Iranska postrojenja, osim taktičkih nuklearna bomba, koju poslednjih godina baš u te svrhe, dubokog prodora ispod zemlje, razvijaju SAD. Tomahawk može da nosi i takvu nuklearnu bojevu glavu, ali smatram da bi se u tom slučaju koristile druge rakete srednjeg dometa, jer je to znatno sigurnije.

Kad sve sagledamo, Iranska nuklearna postrojenja mogu se uništiti ili znatno oštetiti samo upotrebom nuklearnog oružja, ali to je nuklearni udar, koji bi neminovno proizveo vrlo teške posledice. Nevažno je da li bi on bio izveden malim (taktičkim) nuklearnim bombama, koje bi samo lokalno kontaminirale prostor - važno bi bilo to da se nuklearno oružje prvi put koristi posle Drugog svetskog rata. Toliki i takav stepen siledžijstva ja ipak ne očekujem ni od Izraela ni od SAD, jer bi to i za ostatak Sveta bilo apsolutno neprihvatljivo. Mislim da bi tada došlo do velikog rata koji bi se teško mogao kontrolisati. Zašto kažem rat, jer u slučaju takvog udara po nuklearnim postrojenjima, Iran bi uzvratio kontra udarom – onoliko koliko on može, a mislim da može dosta toga, jer raspolaže raketama srednjeg i kratkog dometa za ozbiljan uzvratni udarac.

Ja nisam ekspert za vojna dejstva i celu stvar posmatram kroz prizmu političkih i geostrateških efekata pa stoga mislim da ima široku lepezu meta. Po američkim trupama u Avganistanu i Iraku. Po Saudijskoj Arabiji ako Izraelski avioni budu poletali iz američkih baza na njenoj teritoriji, odnosno ako im S. Arabija omogući prelet do ciljeva duboko u teritoriji Irana. I to ne napadom na američke vojne baze u S. Arabiji, već na naftne terminale na vrhu Persijskog zaliva, gde se toči saudijska, kuvajtska i iračka nafta. Iran bi čak mogao da pribegne blokiranju Persijskog zaliva u tesnacu kod Bandar Abbas-a što bi onemogućilo izvoz nafte i stvorilo veliku naftnu krizu.

Mislim da se Iran ne bi „ustručavao“ da direktno napadne i nuklearna postrojenja u Izraelu, raketama srednjeg dometa koje ima, a što bi po površini u malom Izraelu stvorilo veliko radioaktivno zagađenje. Stoga izjavu Američkog sekretara za odbranu Roberta Gejtsa, „da će SAD nastaviti da obezbeđuju da Izrael ima najusavršenije oružje za nacionalnu odbranu“, treba posmatra u svetlu sprečavanja kontra udar Irana po teritoriji Izraela. Ne bih kalkulisao šta sve u tom kontra udaru Iran može ili ne može da uradi ali sam siguran da bi Iran vrlo ozbiljno uzvratio.

On naprosto to mora. Vlada predsednika Ahmedinedžada uložila je ogromne pare u razvoj nuklearnog programa i naoružavanja vojske savremenom oružjem, na uštrb standarda građana. U Iranu je velika nezaposlenost i ne živi se baš lagodno. Njegova politika je vrlo jasno određena u pravcu samostalnosti i punog suvereniteta zemlje, pa bi ta Vlada i on sa njom vrlo brzo pali, ako tog odlučnog uzvratnog udarca ne bi bilo. Znajući sve ovo i američki vojni stratezi kao i pojedini generali više puta su javno upozorili da bi američka vojna intervencija u Iranu imala katastrofalne posledice po SAD. To se isto odnosi i na Izrael jer on sam bez aktivnog učešća SAD ne bi ni pomišljao da napadne iranska nuklearna postrojenja. Izrael i nema taktičke nuklearne bombe, pa ako te bombe eventualno budu upotrebljene u napadu, biće više nego jasno da je to u stvari napad koje SAD izvode, bez obzira što će rakete biti ispaljene sa teritorije Izraela. Izrael je na Bliskom istoku čuvar velikih američkih interesa pa Izrael i SAD možete slobodno posmatrati kao jednu celinu, u kojoj Jevreji vladaju i Izraelom i SAD.

Odnosi snaga se menjaju u celom svetu pa je neminovno da se menjaju i na Bliskom istoku. To što se u tim promenama Izrael oseća nesigurno je njegov problem, ali ne mislim da ga može rešiti vojnim sredstvima. Izrael pre svega treba da promeni politiku „lupanja šamara“ svima u svom okruženju, i da pokuša da tu politiku prevede u politiku saradnje a ne diktata sile. Stoga kako sada stvari stoje Iran će ubrzo biti još jedna zemlja koja ima nuklearno oružje i to je i Americi i Izraelu jasno.

Bio je to neuspeli pokušaj iranskog 05. oktobra. Naime podizanje „zelene revolucije“ u Iranu, proteklog juna 2009 bio je pokušaj zapadnih službi i domaće opozicije da uličnim demonstracijama svrgnu režim predsednika Mahmuda Ahmedinedžada. Ali i da provere neke nove forme instaliranja marionetskih vlasti. To je bio plan Amerikanaca i Britanaca da navodnom krađom na izborima i medijskim konstrukcijama izazovu masovne ulične demonstracije, koje bi ih onda usmerili na svrgavanje vlasti. Sve je trebalo izvesti na brzinu, koristeći zbunjenost vlasti, agresivnost opozicije i plaćenih demonstranata, a uz pomoć svojih saradnika u iranskim službama bezbednosti. Delimično, bar u početku se u tome uspelo, ali je bilo premalo te potrebne kritične mase „demonstranata“ da bi se oborio režim Ahmedinedžada. Brzo su otkrivene sve medijske laži, priča oko navodno pokradenih izbora, mnogo poginulih i povređenih i cela konstrukcija uličnog svrgavanja ražima je propala.

Za ovu operaciju svrgavanja se znalo, i ona je pripremana dve godine, ali je Iranska Vlada tu opasnost potcenila. Pošto su američki vojni stratezi javno upozorili da bi američka vojna intervencija u Iranu imala katastrofalne posledice po SAD, pristupilo se onome što se naziva „crna operacija“, a to je prikriveno podrivanje države i društvenog poretka iznutra. ABC News je još maja 2007. objavio da je CIA „primila tajno odobrenje predsednika Buša da pokrene prikrivenu crnu operaciju“ za destabilizaciju iranske vlasti. I Londonski Telegraph je nezavisno 23. maja 2007. objavio vest:”Predsednik Buš je potpisao zvanični dokument podržavajući planove CIA za propagandnu kampanju i akciju dezinformisanja sa namerom da se destabiliše i konačno obori teokratska vlast mula.” List je još naveo izjavu neimenovanog bivšeg pakistanskog generala koji kaže da je za ovu namenu izdvojeno i ubačeno u Iran oko 400 miliona dolara.

U vođenju države se uvek ne teži eleganciji, već nasuprot tome smenjivanju, da bi se jasno pokazalo ko nije obavio svoj deo posla. Čin smenjivanja ima sasvim drugu dimenziju od zamene pri rekonstrukciji Vlade, i u ozbiljnim državama se to tako radi. Upravo stoga je Ahmadinedžad odmah po stišavanju nereda smenio šefa službe bezbednosti Golam Hoseina Ejeijea i nekoliko ministara zbog propusta, loših procena, još lošijeg reagovanja i pukotina u iranskim službama - u koje su se očigledno infiltrirali CIA i MI6.

Pokretanje „zelene revolucije“ u Iranu je ujedno bila i odlična vežba za slične aktivnosti u Rusiji. Iran je velika zemlja sa skoro 70 miliona stanovnika a predsednik Vlade Ahmadinedžad uživa veliku popularnost i ima oko 70% podrške građana. Vrlo je slična situacija sa Putinom u Rusiji, pa su američke i britanske službe htele da iz ovih događanja izvuku i zaključke, da li i kako je moguće srušiti vlast koju podržava znatna većina građana.

Ma ne. Previše sam to uprošćeno objasnio. Nisam mislio da je pokretanja „zelene revolucije“ u Iranu bila vežba, to je bio vrlo ozbiljan pokušaj svrgavanja vlasti. Hteo sam da kažem da se takve akcije uvek koriste i za sticanje iskustva, koje se onda koriste u drugim zemljama. Čak i ako se u tom svrgavanju ne uspe, vi takvu zemlju ozbiljno uzdrmate koja u tim trenucima pokaže i svoje prave pukotine na koje u planiranju akcije niste obratili dovoljno pažnje.

U ostalom 400 miliona $ nije ništa, jer bi rat sa Iranom koštao bar 1.000 puta više, uz ko zna koliko žrtava, i zasad nepredvidivim reperkusijama. Zato velesile sve češće pribegavaju takozvanim „crnim operacijama“ jer su neuporedivo jeftinije i znatno efikasnije u kontrolisanju ili razbijanju država od rata. Takve operacije u Svetu će se sve više koristi zato što se klasičan rat pokazao preskupim, neefikasnim, dugo traje i homogenizuje naciju protivu agresora. Klasičan rat i protiv znatno slabijih zemalja, zbog gerilskog načina otpora, teško dobiju i velesile. Poseban problem je kako se iz rata izvući, a nastaviti kontrolu zemlje koju ste okupirali. Svi ovi ciljevi velikih, znatno se lakše i neuporedivo jeftinije realizuju navodnim uvođenjem „demokratije“ i postavljanjem marionetske vlasti – a to se radi upravo gore pomenutim „crnim operacijama“.

Mislim da vam je zaključak dobar. Bar za sad, smatram da do takvog napada neće doći - ako se uslovi na polju finansijsko-ekonomske krize drastično ne pogoršaju. Ne verujem da u izraelskim i američkim političkim i vojnim krugovima postoji toliki broj „jastrebova“ i avanturista spremnih na velike rizike, bez obzira što je i ulog veliki - kontrola iranske i nafte u kaspijskom zalivu.

Razgovor vodio Nenad Kosovac
Tekst pripremilo uredništvo
Srpske politike