Poslednja dekada oktobra protekla je u znaku velikih uspeha Rusije u sferi cevovodne politike. Dozvolu za izgradnju «Severnog toka» u svojim teritorijalnim vodama dala je Danska, Turska je odobrila projetno-istraživačke radove na postavljanju «Južnog toka» u svojoj pomorskoj zoni, za vreme posete predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva Beogradu potpisani su sporazumi o izgradnji srpskog dela «Južnog toka» i modernizaciji skladišta gasa «Banatski Dvor». Očigledni uspesi na južnom pravcu omogućili su predsedniku vlade Ruske Federacije Vladimiru Putinu da saopšti senzaciju o tome da «Južni tok» može biti izgrađen još brže od «Severnog toka». Pri tom će uspešna realizacija cevovodnih projekata na južnom pravcu omogućiti da se preko ruske treritorije na Zapad obavlja veći deo ne samo gasnog izvoza država Centralne Azije, nego i, najverovatnije, Azerbajdžana.

Najznačajniji uspeh na južnom, «cevovodnom» pravcu svakako je dozvola Turske za projektno-istraživačke radove na «Južnom toku». Bez obzira na ambiciozne planove izgradnje tog gasovoda, koji treba da se postavi po dnu Crnog mora od Novorosijska do bugarske luke Varna, i dalje preko balkanskog poluostrva sa dva kraka u Italiju i Austriju, sve do sada nije bilo jasnosti u čijim će teritorijalnim vodama on biti postavljen. Ukrajina, preko čije teritorije danas vode svi osnovni izvozni cevovodi, nije gorela od želje da da dozvolu za izgradnju gasovoda zaobilazno oko njene teritorije. Prema postojećim planovima, «Južni tok», čiji propusni kapaciteti iznose 63 milijarde kubika gasa godišnje, definitivno treba da bude završen 2015. godine. Sada je postalo očigledno da će cevovod biti izgrađen u isključivoj ekonomskoj zoni Turske. Međutim, cena takve dozvoile za Rusiju je izgradnja naftovoda Samsun – Džejhan po treitoriji Turske.
Novi naftovod, koji će proći od turskog crnomorskog grada Samsun do sredozemnomorske luke Džejhan projektovan je za transport 60-70 miliona tona nafte godišnje i on će biti alternativa ne samo transportnom koridoru preko Bosfora i Dardanela, nego i naftovodu Burgas – Aleksandropolis preko Grčke i Bugarske, odluku o kome ni do danas ne može da donese bugarska vlada. U izgradnji naftovoda Samsun-Džejhan, a takođe njegovoj eksploataciji, transportu, preradi i zajedničkom plasmanu naftnih derivata učestvovaće ruske kompanije «Rosnjeft» i «Sovkomflot», a takoiđe turska grupa «Čalik» i italijanski Eni, koja je ključni partner „Gasproma“ u izgradnji „Južnog toka“. Interesovanje za ovaj projekat ispoljava ruski „Lukojl“. Sem toga, zainteresovanost za isporuke nafte po cevovodu „Samsun-Džejhan“ već je izrazio i Kazahstan.

„Cevovodna situacija“ na južnom pravcu neočekivano je poprimila još jedan povoljni za Rusiju obrt. Na pozadini sređivanja jermensko-turskih odnosa, koji poprimaju sve jasnije konture, primetno su se pogoršali odnosi Azerbajdžana sa Turskom. 16. oktobra predsednik Azerbajdžana Iljham Alijev je na zasedanju vlade optužio Tursku da sprečava izvoz azerbajdžanskog gasa u Evropu. Po njegovim rečima, tarife za tranzit gasa, koje nudi Turska, za 70 procenata su veće od analognih u regionu, u vreme dok Azerbajdžan isporučuje Turskoj gas po ceni od 120 dolara za hiljadu kubika, što je za jednu trećinu jeftinije od svetskih cena. „Mi smo se u poslednje dve godine trudili da ne skrećemo pažnju na to i da sve rešimo u okvirima pregovora, - izjavio je on, - ali su naše mogućnosti iscrpene i datu ponudu mi nikada ne možemo prihvatiti“.

Danas Azerbajdžan svake godine isporučuje Turskoj oko 6 milijardi kubika gasa cevovodom Baku-Tbilisi-Erzurum, koji je pušten u pogon 2006. godine. Međutim, protivurečnosti povodom tarifnih taksi zadiru u realizaciju kudikamo većeg projekta – izgradnje cevovoda „Nabuko“ iz Kaspisjkog basena prema Evropi preko teritorije Turske, čiji propusni kapaciteti treba da iznesu 31 milijardu kubika gasa godišnje. Prema planovima konzorcijuma, koji realizuje taj projekat, planirano je da taj cevovod bude popunjen gasom sa jednom polovinom, a pri tom 8 milijardi kubika gasa treba da daju naftogasna nalazišta Severnog Iraka, i još 8 milijardi kubika – Azerbajdžan. Komentarišući stav azerbajdžanskog rukovodstva, radio „Slobodna Evropa“ naglašava, da su „potezi Alijeva pojačali bojazan povodom toga što Azertbajdžan ubrzanom dinamikom odlazi u orbitu Moskve, ali neki analitičari naglašavaju da to može biti čisti blef, pomoću koga predsednik pokušava da utiče na turski parlament“.

U odgovor na poteze Turske, Azerbajdžan aktivno pokušava da odigra na rusku kartu. Praktično istovremeno sa rusko-turskim pregovorima o „Južnom toku“ između „Gasproma“ i Državne naftne kompanije Azerbajdžana (DNKAR) potpisan je sporazum o početku isporuka u Rusiju, od 1. januara 2010. godine, azerbajdžanskog gasa. Najpre je obim isporuka bio mali i iznosio je svega 0,5 milijardi kubika gasa godišnje., ali se ubuduće planira povećanje isporuka do 3 milijarde kubika gasa. Pri tom je Rusija već izjavila da je spremna kupiti celokupnu količinu gasa koji će Azerbajdžan proizvoditi u okvirima druge faze projekta Šah-Deniz. Mogućnosti značajnog povećanja izvoza nafte i gasa u ruskom pravcu aktivno se razmatraju i u redovima azerbajdžanske izvozne zajednice. Nakon normalizacije jermensko-turskih odnosa u Azerbajdžanu su se setili da je propusna sposobnost danas nekorišćenog severnog pravca oko 7,7 milijardi kubika gasa godišnje, a vrednost tranzita nafte po cevovodu Baku-Novorosijsk je znatno niža nego po teritoriji Gruzije.. U slučaju uspešne realizacije projekta „Južni tok“ Azerbajdžan bi sasvim mogao sarađivati sa Rusijom i na tom izvoznom pravcu.

Mračne perspektive za „Nabuko“ sagledavaju se i od strane Turkmenije, koja treba da postane najkrupniji isporučilac gasa za taj gasovod. Bez obzira što Ašhabad i dalje sledi kurs u pravcu maksimalne diversifikacije svojih izvoznih maršruta, izgradnja gasovoda po dnu Kaspijskog mora, kako je to u nedavnom intervjuu „Nezavisimoj gazeti“ izjavio ambasador Turkmenije u Rusiji Halnazar Agahanov, sada nije moguća zbog neslaganja sa Azerbajdžanom povodom pripadnosti niza naftonogasnih nalazišta Kaspija. Mogućnosti korišćenja nezavisne arbitraže, na čemu insistira turkmenska strana, kod zapadnih analitičara izaziva jaku sumnju zbog nepostojanja takvih presedana. Pri tom perspektive izgradnje Prikaspijskog gasovoda, koji treba da prođe po istočnoj obali Kaspijskog mora preko teritorije Kazahstana u Rusiju, kod H.Agahanova ne izaziva nikakvu sumnju.

U celini uzev, dinamika ruskog rukovodstva na realizaciji izvoznih cevovodnih projakata na južnom pravcu omogućava nam nadu, da će „Južni tok“ biti izgrađen ne samo pre „Severnog“, nego i „Nabuka“, po kome su isporuke gasa planirane već 2014. godine.