Home
KNJIGE TEKSTOVI LINKOVI KONTAKT KUPOVINA
 
 

 

Intervju: KOMNEN BEĆIROVIĆ, publicista, Pariz

 

 

     U prošlu sredu bilo je 15 dana otkad je održano veče na Sorboni posvećeno stradalnom Kosovu, kome je Istina u svom pretprošlom broju posvetila veliki prostor, donevši, uz nekoliko ilustracija, visoku besedu glavnog organizatora i junaka večeri Komnena Bećirovića, kao i kraću reportažu dr-a Sime Mraovića, priloge koje su preuzeli neki srpski sajtovi, jedni naznačivši izvor, drugi ne naznačivši.

 

BESEDA NA SORBONI ZA PAMĆENjE

I PREĆUTKIVANjE ZA PRIČANjE

 

Beseda Komnena Bećirovića, kao i njegovo prekorno pismo Živadinu Mitroviću, direktoru Kulturnog centra Srbije u Parizu zbog bojkotovanja skupa na Sorboni, kruže u iseljeništvu. A jedna kanadska ekipa koja je snimila to izuzetno veče na veliku sramotu RTS-a i BK televizije, priprema DVD koji će TV ISTINA uskoro, čim se završi obrada i oblikovanje materijala, doneti svojim posetiocima. Već smo iz Kanade dobili nekoliko snimaka sa ekrana koje Istina prioriteno objavljuje za svoje čitaoce.

Očekujući to filmovano svedočanstvo, zamolili smo Komnena Bećirovića, da nam ispriča to slavno veče kojim se Srbija, kroz mučeničko Kosovo, uveliko vratila na Sorbonu, a koje je, ma koliko to izgledalo neverovatno, propraćeno do te mere mukom od strane onih naših političkih i medijskih zvaničnika, iako im je dužnost bila da ga obelodane. Međutim, oni su iz nehata, nesvesti, ljubomore, malodušnosti, ili običnog sluganstva prema takozvanoj međunarodnoj zajednici, to sakrili. Treba samo zamisliti kako bi delovalo na moral miliona Srba da su videli na ekranu ovaj skup, a ne bi ostali ravnodušni ni strani medijski i diplomatski predstavnici u Beogradu, jer istina je svemoćna, kao sunce koja osvaja pomrčine.

 

Razgovarao:
Fotografije: ТV ekipa iz Kanade

 

    ISTINA: Kako je došlo do toga skupa čiji već sam naziv Kosovo: pitanje civilizacije, postavlja pitanje Kosova u njegovim pravim najširim razmerama?


Komnen Bećirović, 28. marta 2007. godine
drži na Sorboni istorijsku besedu
o Kosovu grdnom sudilištu i razevropskom gubilištu!

KOMNEN BEĆIROVIĆ: Došlo je sasvim normalno, budući da jedna grupa nas srpskih i francuskih uglednih ličnosti, u koje spada Žan-Pol Bled, profesor istorije na Sorboni, već godinama vodi neravnu i neumornu borbu protiv hidre zla koja ne prestaje da bljuje svakakve laži na srpski narod, laži propraćene u dva maha bombama Nato-a, 1995 na Srbe zapadno od Drine, a zatim 1999 na Srbe u Srbiji i Crnoj Gori. Germanista, prevashodno istoričar austrijskog carstva u XIX-om veku, Žan-Pol Bled, čovek širokih horizonata, sasvim je razumeo našu sitaciju pa je uvek na raznim skupovima koje je organizovao, bilo na Sorboni, bilo u Narodnoj skupštini, bilo u Senatu...

Naročito od kada je osnovao Sabor za Nezavisnost Francuske, RIF, naravno u odnosu na Evropsku uniju, nastojao da se čuje srpski stav kroz učešće na tim skupovima nas Srba ili naših francuskih prijatelja. Mi smo, zahvaljujući njemu, već imali dve slične večeri na Sorboni, krajem marta 2001 i 2004, uzevši kao povod kobne godišnjice agresije Nato-a na Srbiju i Crnu Goru. Osim Žana-Pola Bleda, Luja Dalmasa i mene, na skupu 28 marta 2004, koji smo nazvali: Ranjena civilizacija: od Kosova do Mesopotamije, učestvovali su dve značajne međunarodne ličnosti, glasiti švajcarski ekolog, veliki borac za spas Morače i Studenice, a zatim kosovskih hramova, Franc Veber, i britanski istoričar i publicista Džon Louhland.

Iako su te večeri bile vrlo uspešne, ova poslednja od 28 marta, bila je trijumfalna. Ona se odvijala se u trostrukom kontekstu: osma godišnjca zločinačke agresije Nato-a na srpski narod, određivanje takozvanog konačnog statusa Kosova planom Martija Ahtisarija, i izlazak dve knjige o Kosovu: prvo, krajem 2006, najboljeg prevoda Kosovske epopeje na francuski jezik od strane diplomate i istoričara Adolfa Davrila (1868), prevoda koji sam priredio ; zatim izlaskom, oko 20 marta, moje knjige Kosovo apsolutnog koja obuhvata našu sakralnu umetnost na Kosovu i Kosovsku epopeju, posebno kroz njen izvanredni prijem u Francuskoj od 30-ih godina XIX do 30-ih godina XX-og veka.


S desne strane Komnena Bećirovića:
Žan-Pol Bled, Žan-Pol Bes i Patrik Bario

   Naravno moralo se biti dostojno toga izazova, kao i visoke institucije, Sorbone, koja nam je plemenito i širom otvorila vrata, davši nam ovoga puta veliki amfiteatr Gizo od blizu 200 mesta. Nisam mogao da podbacim pa sam sve učinio da veče bude uspešno.

 

SABOR UMOVA

 

ISTINA: Konkretno kako se to odvijalo ?

 

KOMNEN BEćIROVIć: Prvo, trebalo je da moja knjiga, koja je godinama stajala u rukopisu, izađe na vreme, što sam uspeo sopstvenim trudom, a bogme i troškom, kao i razumevanjem izdavača Vladimira Dimitrijevića, direktora kuće L Age d Homme, i trudom njegovih saradnika, posebno Marka Despota. 


Naslovna strana
najnovije knjige
Komnena Bećirovića

I knjiga je izašla na nedelju dana pred veče na Sorboni: prosto nisam mogao da toliko zlato, tolike nadahnute reči, tolike uzvišene pohvale izrečene od strane najviših francuskih i evropskih autorita iz oblasti istorije umetnosti i litererature, i dalje očajavaju u rukopisu, makar utrošio i poslednji evro i ostao sa porodicom na goloj dolini, kao što verovatno i hoću. Zatim je trebalo naći govornike koji su svi : legendarni general Pjer-Mari Galoa, istoričar Žan-Pol Bes, i doktor Patrik Bario, zdušno prihvatili, izjavivši da im je to izuzetna čast.

Potom sam angažovao našu Zoricu Terzić, rođenu na Kosovu, ali odraslu i školovanu u Parizu, i koja u sebi spaja sve lepe osobine Srpkinje i Francuskinje, da recituje na francuskom odlomke iz Kosovske epopeje, kao što sam angažovao našeg poslovnog čoveka iz Pavinog Polja, starinom iz Rovaca, inženjera Dragoslava Gojaka, da te stihove otpeva na srpskom uz zvuke gusala. Zamislite, gusle na Sorboni, u jednom ognjištu i svetlištu svetske kulture ! A neke naše avetinje, pogotovo u Crnoj Gori, brbljaju kako nemamo kud s guslama u Evropu i kako ih treba zauvek o klin obesiti!

     ISTINA : Je li to ona Zorica Terzić o kojoj ste govorili u jednom od vaših ranijih intervjua, koju su dosmanlije oterala sa dužnosti sekretarice Kulturnog centra Srbije u Parizu, kad su za direktora te ustanove doveli bivšu stjuardesu Borku Božović, a za ambasadora bivšeg rukometaša, bivšeg novinara Tanjuga, bez ijednog objavljenog članka, potonjeg savetnika Svetozara Marovića, Radomira Diklića, zvanog Backo ?

 

KOMNEN BEćIROVIć: Jeste, to je upravo ona, već je tada bila uspešno prevela izbor pesama Branka Miljkovića, a potada, u saradnji sa istaknutim francuskim teologom, Žan-Klod Aršeom, Molitve na jezeru vladike Nikolaja Velimirovića, te Davidove psalme srpske i svetske književnosti XX-og veka.


Guslar Dragoslav Gojak na Sorboni
podsetio je galski duh na srpsku vertikalu
kojoj su se klanjali najveći evropski umovi


Zorica Terzić. prevodilac na francuski Molitvi na jezeru Svetog Vladike Nikolaja, molitveno kazuje nebeski izbor cara Lazara i nariče Kosovku devojku na Sorboni

I dok je stjuardesa besnela i harala po Kulturnom centru, izjavivši u medijima da ona hoće da ga «dekontaminira» od nas srpskih i francuskih intelektualaca, kao od veliko-srpskih nacionalista i miloševićevaca, Zorica se mučila i živela kako je mogla. Ni sam general Galoa, patrijarh srpske pravedne stvari na Zapadu, nije više imao pristupa u Centru !

Božovićkin patron Diklić-Backo nas je takođe istisnuo s televizije, pričajući na jednom oskudnm francuskom ono što njima odgovaralo, izjavljujući, na primer, da ima poštenih Albanaca, što je svakako tačno ali, kad mu je novinar tražio da mu navede nekolika, on, pošto se malo premišljao, nije našao da navede drugoga do Adema Demaćija, duhovnog oca terorističke UČK-e !

    

Pošto nas je sa stujardesom isterao iz Centra, naravno da je nastojao da neutralizuje svako dalje rasplamsavanje istine o Kosovu, tako da smo svoje knjige promovisali u iznajmljenom prostoru. A nas nekolicina smo upravo hteli i mogli da od Centra napravimo ognjište srpske istine na Zapadu tim pre što se, nakon čudovišnog zločina Nato-a nad srpskim narodom, bila stvorila u svetu prava dinamika te istine. To se moglo uraditi mesec dana: imam o tome jedno uzaludno obraćanje Koštunici, koje treba da pronađem. 
Ali da završim sa Backom i stjuardesom: uskoro se njegova žena Ana Kotevska, ćerka Brozovog makedonskog generala, zavadila na krv i nož sa Božovićkom, pa je čemerni ambasador zavapio, valjda radi mira u kući, kod MIP-a da stjuardesu vraćaju u Beograd, što mu je uslišeno, kako se navodno on sam ne bi vratio. Eto šta su sve Koštunica i Đinđić, dolaskom na vlast, slali u jednu od velikh svetskih metropola u kojima nam se krojila sudbina! Ne bi gore radili ni najcrnji srpski dušmani nego što je radila, kako u Francuskoj tako i drugde po svetu, diplomatska bagra Gorana Svilanovića, ondašnjeg šefa srpske diplomatije..

Pošto nas je sa stujardesom isterao iz Centra, naravno da je nastojao da neutralizuje svako dalje rasplamsavanje istine o Kosovu, tako da smo svoje knjige promovisali u iznajmljenom prostoru. A nas nekolicina smo upravo hteli i mogli da od Centra napravimo ognjište srpske istine na Zapadu tim pre što se, nakon čudovišnog zločina Nato-a nad srpskim narodom, bila stvorila u svetu prava dinamika te istine. To se moglo uraditi mesec dana: imam o tome jedno uzaludno obraćanje Koštunici, koje treba da pronađem. 
Ali da završim sa Backom i stjuardesom: uskoro se njegova žena Ana Kotevska, ćerka Brozovog makedonskog generala, zavadila na krv i nož sa Božovićkom, pa je čemerni ambasador zavapio, valjda radi mira u kući, kod MIP-a da stjuardesu vraćaju u Beograd, što mu je uslišeno, kako se navodno on sam ne bi vratio. Eto šta su sve Koštunica i Đinđić, dolaskom na vlast, slali u jednu od velikh svetskih metropola u kojima nam se krojila sudbina! Ne bi gore radili ni najcrnji srpski dušmani nego što je radila, kako u Francuskoj tako i drugde po svetu, diplomatska bagra Gorana Svilanovića, ondašnjeg šefa srpske diplomatije..


Stjuardesa Borka Božović,
bivši kadar za ''kulturu''
u gradu svetlosti

     То је онај исти, да подсјетим, који је, пре но што ће то постати шеф српске дипломатије, падао на кољена пред српским злотвором Холбруком и преклињао га: «Ослободите нас Косова! Ослободите нас Косова». Наравно да Холбрука за то није требало много молити.


Umesto srpkih knjiga i
prizora srpskog stradanja,
u dvometarskom izlogu KC-a
istican je u vreme ambasadorovanja
Bodgana Diklića
i njegove savetnice,
bivše stjuardese
Borke Božović,
dvometarski
propagandni poster 
profesionalnog srbomrsca
Bernara-Anri Levija,
Srbija, nulta godina,
u kome se satanizovao Milošević
i osuđivao srpski nacionalizam.
Stanje se ni danas nije promenilo!

     To je onaj isti, da podsjetim, koji je, pre no što će to postati šef srpske diplomatije, padao na koljena pred srpskim zlotvorom Holbrukom i preklinjao ga: «Oslobodite nas Kosova! Oslobodite nas Kosova». Naravno da Holbruka za to nije trebalo mnogo moliti.

 

ISTINA : Sve to ima izvanredno u vašem intervjuu Porazni učinak jednog ambasadora, koji se pod tim naslovom ili pod Pariska ispovest Komnena Bećirovića, može naći još uvek na Internetu. Ali da se vratimo Sorboni: koje ste druge probleme imali, jeste li se obratili našim zvaničnim predstavnicima za pomoć?

 

KOMNEN BEĆIROVIĆ: Poseban problem mi je bio likovni deo večeri, jer sam hteo da prikažem, prvo kroz božanstvene prizore naših svetih hramova, Kosovo kao zemlju jedne sjajne civilizacije ili njenih veličanstvenih ostataka, a zatim Kosovo kao grdno gubilište, kao stratište, kao gomilu ruševina u koje su ga pretvorili Šiptari pod okriljem Nato-a.

A što se tiče obraćanja zvaničnicima, jesam, obratio sam se Živadinu Mitroviću, direktoru Kulturnog centra Srbije, kao i Jasni Zrnović, ministarki-savetnici tobožnjeg srpskog ambasadora u Unesku, Dragoljuba Najmana. Zrnovićku sam sreo zimus na promociji kolektivne knjige skrpljene s koca s konopca o Kosovu koju je priredio vlasnik jednog pariskog restorana Zoran Milinković koji ne okleva da svoje «misli» o Balkanu, stavlja pored onih Venizelosa, jednog od najvećih grčkih državnika! Tom prilikom mi je Jasna Zrnović mi rekla da je Najman već mesecima bolestan, a da je ona puno zauzeta podizanjem malog deteta. Kao da Najman ne može bolovati niti ona dete podizati van Uneska, dok se srpska kultura survava u ponor! 

 

DOSMANLIJSKI ČINOVNIK

''VEĆI'' OD NOBELOVCA

 

U svakom slučaju, tražio sam od delegacije iz Uneska, kao i od Kulturnog centra, da mi stave na raspolaganje materijale o Kosovu, ako ih imaju, i ujedno ih pozvao na skup na Sorbonu.

     Na žalost, ni jedno od ovo dvoje naše diplomatske čeljadi, ni Mitrović, ni Zrnovićka, ne samo da mi mi nisu ni odgovorili nego ni došli na Sorbonu ! A moram da kažem da mi je nekad jedan od najvećih ljudi XX-og veka, Andre Malro, odgovarao nakon nekolika dana, kad sam ga molio da se zuzme kod Broza i njegovih satrapa, za spas Njegoševog hrama na Lovćenu, što je on plemenito učinio. Kao što mi je, istim povodom, odgovarao Fransoa Morijak, nosilac Nobelove nagrade, ili kardinal Tiseran, svojevremeno jedan od glavnih ljudi u Vatikanu.

ISTINA : Mi smo, kao ilustraciju jednog od vaših tekstova objavili faksimile nekih od tih pisama. Nego, što se tiče, bivšeg jugoslovenskog komunističkog, zatim međunarodnog činovnika, Dragoljuba Najmana, je li tačno da su mu sinovi bili žestoki antisrpski aktivisti tokom rata u Krajini i Bosni ?


Žan-Pol Bled, profesor istorije na Sorboni,
otvara skup u amfiteatru Sorbone
posvećen svečovečanskoj drami na Kosmetu.
Svetski umovi hoće,
a neki srpski činovnici neće!



Uticajni Francuz dr Patrik Bario
govori na Sorboni o stradanju Srba

    KOMNEN BEćIROVIć: Jeste, bili su kao ostrvljeni zverovi, leteli su po Parizu da bi stigli na sve prohrvatske i probošnjačke skupove i divljali na njima, naročito jedan od njih zvani Boris! Za to imaju i foto dokazi, naime slika kako u vreme uspele kontraofanzive vojske Republike Srpske na Goražde, u aprilu 1994, vandalizuju Srpski odnosno onda Jugoslovenski kulturni centar, u sastavu horde koju na je njega doveo profesionalni srbomrzac Bernar-Anri Levi. Nekoliko godina kasnije, dolaskom dosmanlija na vlast, tata dvojice mlađanih Najmana, koji se 70-ih i 80-ih bavio u Unesku spoljnim odnosima, ekonomskim razvojem i vaspitanjem u Africi, i koji već uživao dobru penziju i blagougodnu starost...

NAJMAN –
KUŠNEROVO TRČKARALO

 

Najednom je izvađen iz naftalina i postavljen za ambasadora Srbije u Unesku gde je i dan današnji. Još bih dodao i ovo za Najmana: sreo sam ga na samom početku 90-ih kao Kušnerovo potrčkalo: naime organizovao je jedan ručak nas nekolicine srpskih intelektualaca sa Kušnerom koji se onda već uveliko bavio Bosnom, raspaljivao svoju kriminalnu priču o humanitarnom mešanju u poslove drugih država, da bi uskoro pozvao na bombardovanje bosanskih Srba, kako bi se navodno oslobodili njihovi logori za silovanje muslimanki - avetluk koji sprečio predsednik Miteran.

 


Trenutak kada je na Sorboni,
preko video-bima,
Pjer-Mari Galoa, patrijarh srpske istine na Zapadu,
uputio poruku učesnicima skupa

Bernar Kušner,
profesionalni antisrbin,
izuzetno simpatiše
poslušne Srbe
Najmanovog kova

    ISTINA : Sećate li se nečeg posebnog sa tog susreta ?

KOMNEN BEćIROVIć: Kako da ne ! Ja sam bio jedini koji je Kušneru rekao da su jugoslovenski sukobi posledica nasleđenih antagonizama, u stvari produžetak Drugog svetskog rata, što mu nije bilo nimalo po volji, jer je kvarilo njegovu teoriju, pa je odgovorio sasvim banalnom frazom, kakve su inače njemu svojstvene, da je to prošlost i da treba gledati u budućnost, dok je Najman odobravajuće ćutao. Posle sam ga sreo u Udruženju stranih novinara, koga sam član, u vreme kad je Tuđman hteo da prenosi Pavelića iz Madrida u Zagreb. Pitao sam ga, držeći u ruci članak iz Independenta, kako to da se on sa svojim istomišljenicima na to ne oglašava, a koristi i najmanju priliku da sa istima diže galamu na Srbe? U prvi mah mu je bilo neugodno, ali se odmah snašao i stao da majmuniše kako o tome ništa ne zna, tražeći da mu dam članak, što sam, pred 50 novinara, učinio. Naravno da se o tome nije čuo živ, nego je nastavio da talasa protiv Srba, uskoro predavši zajedno sa Bernarom-Anri Levijem pred kamerama, na poklon Aliji Izetbegoviću bodež kao simboličan znak da međunarodna zajednica treba da pomogne bosanskim muslimanima da se naoružavaju protiv Srba.

Izetbegović se tom prilikom vraćao preko Pariza sa poklonjenja u Meku.

ISTINA: A jeste li se više sretali sa Najmanom?

KOMNEN BEĆIROVIĆ: Jesam tek pre dve-tri godine na jednom prijemu u Ambasadi, jedva se držao na nogama, bio se toliko izmenio i ostario da ga nisam prepoznao, ali on mene jeste, pa kad se ja na glas prisetih da smo se sreli na onom ručku s Kušnerom, on poče da se pravda kako ga on otada nije video, kako on s njime nema ništa, znajući da se Kušner od tada potvrdio i proslavio kao jedan od najljućih srpskih zlotvora i da ga ja, kao takvog, tretiram u nekim od svojih tekstova.

Sve u svemu zapanjujuće je i skandalozno da jedan starac koji se blizi 80-oj, bivši komunista i, kao takav jugoslovenski službenik u Unesku, zatim savetnik kancelara Helmuta Šmita, kako mi je to onda rekao, a povrh svega nehrišćanin...



Mlađani Najmani, antisrpskom ocu odani, na jednom
od njihovih histeričnih antisrpskih divljanja u toku
rata u Krajini i Bosni vandalizuju prostorije
Kulturno-informativnog centra u Parizu



Metuzalem iz naftalina:
Dragoljub Najman

Kako može takav da predstavlja, i to izgleda doživotno, srpsku hrišćansku kulturu u svetskoj organizaciji! Kao da za to nema niko sposoban među stotinama hiljada obrazovanih, rodoljubivih i poletnih Srba i Srpkinja !

ISTINA : Svojevremeno se pravdalo Najmanovo naimenovanje u Unesku time što on ima veze, kao što mu naša soroševska štampa upisuje u zaslugu da su se, njegovim zalaganjem, naši preostali kosovski manastiri, Patrijaršija, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Dečani, našli pod zaštitom Uneska. 
KOMNEN BEĆIROVIĆ : Kakve veze kad je većina njegovih savremenika iz Uneska već odavno bilo, 2001, otišlo u penziju ili na onaj svet! I drugi su imali veze! Ja sam, na primer, odlično poznavao Generalnog direktora Uneska tokom 90-ih, Federika Majora. Imali smo izvanredan kratak razgovor nakon jednog simpozijuma u Unesku, tako da kad smo se, posle dve-tri godine, ponovo sreli, u okviru Udruženja stranih novinara. On mi je pošao u susret raširenih ruku i srdačno mi čestitao na knjizi o Malrou koju sam mu bio poslao. Naložio je i svome sekretaru da primi dosije o Morači za čiji spas sam se tada borio. 

      Uručio sam mu sa posvetom i monografiju na francuskom o srpskom kosovskom nasleđu koju je oduševljen prelistao. Na žalost, zatajio je kad je došlo stani-pani: prvo, kad mu se naš veliki prijatelj Franc Veber, nakon svoga puta sa grupom novinara na Kosovo , u junu 1998, obratio da se, pred pretnjom Nato-a, oglasi povodom spomenika civilizacije na Kosovu, odgovorio mu je preko svog pomoćnika za Jugoistočnu Evropu da Unesko može prevashodno da se zauzme za one spomenike koji su već pod njegovom zaštitom, a da za ostale može samo da dadne svoj stav koji je, na žalost, izostao. Kao što je izostao nakon mog obraćanja sa Vladimirom Volkovim i Andre Gijuom, svetskoj javnosti, a posebno Federiku Majoru, u Figaru od 15 marta 1999, dakle samo na devet dana pre bombardovanja Srbije i Crne Gore. Naravno da Major nije mogao da ide protiv svoga zemljaka Solane koji je tada bio Klintonov i Olbrajtovin generalni sekretar Nato-a.

 

NEKA SE NAJMAN NE KITI

TUĐIM PERJEM!
Sve ovo iznosim da bi se postavilo pitanje: gde je onda bio, šta je onda radio Dragoljub Najman da bi ubrzo zaseo u fotelju srpskog ambasadora u Unesku?! 


Madlena Olbrajt:
pokrovitelj svih mogućih
Najmana i antisrpskih
i srpskih ajvana 

 
Ričard Holbruk sa šiptarskim teroristima
vežba smanjivanje Srbije

A što se tiče njegove uloge u stavljanju pomenutih kosovskih manastira pod zaštitu Uneska, u julu 2006, stvar stoji ovako: tu je glavnu ulogu odigrala četvoročlana Komisija Uneska, jedva formirana na veliko insistiranje srpske vlade i Srpske pravoslavne crkve, a u toj Komisiji ruski vizantolog Aleksej Mihailovič Lidov, priređivač nedavno izašle knjige Kulturna katastrofa na Kosovu. On u jednom skorašnjem intervjuu, objavljenom u ruskim medijima, kaže da Unesko, nakon izveštaja Komisije, nije hteo ni da čuje da se odjednom unesu sva četiri manastira u svetsku baštinu, ali da je to ipak učinjeno na njegovo veliko insistiranje. Neka se, dakle, Najman ne kiti tuđim perjem ! Utoliko manje što se uopšte nije usprotivio, nego, naprotiv, sasvim saglasio da manastiri uđu u kulturnu baštinu čovečanstva, ne kao deo srpskog, već kosovarskog nasleđa, upravo onako kako su hteli Šiptari !

ISTINA : Jeste li se obraćali ambasadoru Predragu Simiću i njegovim saradnicima ?
KOMNEN BEĆIROVIĆ : Jesam Simiću, i on jedini koji mi je odgovorio i došao sa suprugom i svojim bliskim saradnikom Sinišom Pavićem na skup na Sorbonu.

Drugima nisam, naročito nekom diplomatskom žutokljuncu zvanom Mihailo Papazoglu, navodno atašeu za štampu. Nije se imalo rašta, jer taj mi je, nakon izlaska mog velikog članka u listu Aksion Fransez od 1 februara, o nezavisnom Kosovu, kao nagradi Albancima za viševekovni zločin nad Srbima, savetovao da bi bolje bilo da sam ga potpisao sa Žan ili Žak, i da bi on mogao da ga stavi jedino u neko polupismeno izdanje Borbe na francuskom, umesto da ga, jadnik, odmah stavi na sajt MIP-a ili bar Ambasade, što on naravno nije učinio. Ne samo da se nije ponudio da nešto pomogne, bar u najavi skupa preko sajta Ambasade, pošto ionako ništa ne radi, nego nije ni izvoleo doći na Sorbonu.

Zamislite, ja proveo vek na Zapadu, imao vezu s najvećim ljudima i uživao njihovo poverenje i prijateljstvo, pisao u najvećim listovima, pronosio slavu naših najviših vrednosti po svetu, branio ih od zla domaćega, kao Lovćen, Moraču i Studenicu, a zatim, kao kosovske hramove, od zla tuđinskoga, i bio svih ovih godina na golgoti srpske istine, a ono došlo po prvi put juče u Pariz, pa, umesto da me pita za savet, sebi dozvoljava da me uči pameti! Eto kakva se sve nevaspitana čeljad, kakve ništarije šalju u naša diplomatska predstavništva po svetu! Pa se onda čudimo što nam se dešava ovo što nam se dešava!

 

 

ISTINA: Jeste li blagovremeno obavestili naše medije?

KOMNEN BEĆIROVIĆ: Jesam, kako da nisam! To je poseban skandal! Pisao sam, već 5 marta, mom poznaniku Aleksandru Vlajkoviću, koji se na RTS-u bavi dijasporom u organizaciji Srpska mreža, na što mi je on odgovorio tek 15, obavestivši me da bi rado došao, sam obavio posao kamermana i novinara, ali da direkcija RTS-a nije spremna da mu plati put i dva-tri dana boravka u Parizu kako bi dolazak iskoristio da razgovara sa još nekim ličnostima! Pisao sam i novinarki RTS-a Svetlani Vukmirović, koja me je još od prošlog leta preklinjala da vidim kako bi se prikazalo malo surove kosovske istine u Parizu. Evo prilike – pisao sam joj - da se to učini na najvišem mestu i nivou! Ona mi je mi odgovorila da se veoma nada da će RTS poslati Vlajkovića. Nada koja se pokazala uzaludna! Pokušao sam i preko Tadićevog savetnika, mog prijatelja Dušana Batakovića koji, kao istoričar Kosova i kao doktor istorije na Sorboni, zna šta je Kosovo i šta je Sorbona, ali, na žalost, nije bilo reakcije!

Još sam pisao 8 marta i Vanji Buliću na BK Televizji, i podsetio ga nekoliko dana kasnije, ali takođe nije bilo reakcije! A ovamo se razmeću i busaju u prsa nekakvim Srpstvom i nekakva mala krešti svakih pet minuta: Majko Srbijo ! Obavestio sam i urednicu Kulturne rubrike Politike, Anđelku Cvijić, i predložio da nekoga pošlju ili zaduže da proprati veče. Ona se obradovala tim pre što smo se svojevremeno sretali u Paizu, obećala da će u svojoj rubrici najaviti skup i izlazak moje knjige i Kosovske epopeje Adolfa Davrila, što izgleda nije učinila niti dala znaka nakon skupa kad sam je uputio na sajt Istine da bar vidi kako je bilo. Nemam vesti ni od Aleksandra Vlajkovića ni od Svetlane Vukmirović, koje sam takođe uputio na Istinu, kao da ih je neko, zbog mene, sve izgrdio, što bi mi bilo jako žao.

ISTINA : Da li je iko od političkih i medijskih zvaničnika pokazao potrebno razumevanje za jedan tako značajan poduhvat, kao što je bilo veče na Sorboni?

KOMNEN BEćIROVIć: Jeste, Slavko Živanov iz Koordinaciong centra za Kosovo i Metohiju: kako nismo mogli da uspostavimo vezu preko e-mejla, pozvao sam ih telefonom, zapitavši ih da li imaju materijale o pustošenju Kosova, o spaljenim domovima, o profanisanim i porušenim crkvama i grobljima? On mi je odmah odgovorio da baš imaju na DVD-u jedan film od petnaestak minuta koji nema titlova ni komentara, ali čiji su prizori dovoljno rečiti da bi ga čak i Eskimi mogli razumeti. Predložio je da, ako treba, neko odmah donese film ili da ga hitno pošlje preko DHL-a na čemu smo se saglasili, tako da sam pošiljku dobio posle 48 sati. Kad bi se i približno tako radilo i bilo svesno, kao ovaj mladi čovek, drukčije bi nam danas ptice pevale!

Pogledao sam film: Kosovo pretvoreno u jezivu pustoš, u jedno veliko zgarište i stratište, u gomile ruševina, crkve sasute u točila, pocrneli zidovi popaljenih domova i hramova, provaljena ili obaljena kubeta, oboreni krstovi, oslepljeni i unakaženi anđeli i svetitelji sa Hristom i Bogorodicom na freskama, pocrneli zidovi, polomljeni grobovi s prosutim kostima… Svuda gde je ostalo srpske kuće ili crkve, bodljikava žica…U tom košmaru deca zabrinutih lica, uz pratnju vanzemaljaca Nato-a, idu u školu, kreću se prilike žena u crnom koje pale sveće nad razvaljenim grobovima, rasturenim kostima i lobanjama… Međutim, sve te strahotne prizore prati zvuk frule i, kao prigušeni plač, poj ženskih glasova koji se, kao molitva, uzdiže iznad toga pakla k nebu, jer hrišćanstvo ne priznaje konačan poraz, smrt i ništavilo, makar oni bili tako stravični kao što su na Kosovu.

Trebalo je onda naći stručnjaka-informatičara koji će od toga i sa drugim video sekvencama i fotosima sa Interneta, napraviti jednu celinu u trajanju od pola sata i uklopiti u sistem power-point, kako bi se valjano projektovala. Jedan moj dobri, ali lakoverni prijatelj uputio me na jednog svog prijatelja, postarijeg francuskog slobodnog novinara za koga mi je garantovao da će posao obaviti profesionalno tim pre što se taj za vreme bombardovanja Nato-a nalazio u Beogradu i uspostavio veze i sa nekima od mojih prijatelja. Međutim pokazao se kao psihički nestabilna ličnost i fantasta, budući da me, nakon nedelju dana dogovaranja i jednog tobože srdačnog viđenja, izdao samo na tri dana pred skup, pod nekim sasvim izmišljenim izgovorom.

ISTINA: Kako ste onda stvar rešili?

KOMNEN BEćIROVIĆ: Tako što sam se, u nevolji, obratio mladom informatičaru Nikoli Šipčiću, sinu mog prijatelja Rada i sinovcu čuvenog Vlada Šipčića, koji je, kao poslednji vojnik Kraljevske vojske u Otadžbini, trinaest godina hajdukovao po gorama, prije no što je pao kao žrtva Brozove i Rankovićeve Udbe. Nikola, koji inače radi u jednom ministarstvu, obavio je vrhunski posao, dodavši onim prizorima užasa koje smo dobili iz Beograda, druge koje smo našli na Internetu, na primer kako mladi Šiptari uzleću na krovove crkava, jakaju se sa krstovima, lome ih gazeći i obaljuju uz urlik svetine.

ISTINA : Da se, posle ovih digresija koje mnogo osvetljavaju, opet vratimo na Sorbonu: da rezimiramo tok večeri.

KOMNEN BEćIROVIć: Dok je publika zauzimala mesta, ispunjala amfiteatar, Nikola je, ušančen iza jednog stolića pri dnu dvorane, iz svog kompjutera projektovao na velikom ekranu slike naših svetih hramova, Gračanice, Dečana, Patrijaršije u svoj njihovoj lepoti i svetskoj slavi. Onda je domaćin skupa, profesor Žan-Pol Bled, otvorio veče uvodnom rečju u kojoj je istakao da su srpska poezija, posebno Kosovska epopeja, i srpska sakralna umetnost bile velika tema na Sorboni i na Kolež de Frans, još od početka XIX-og veka i da se tom večeri samo nastavlja jedna velika i slavna tradicija. Naveo je niz imena najviših tumača srpske poezije i umetnosti, kao što su Klod Forijel, Adam Mickijevič, Sen-Rene Tajandije, Adolf Davril, Ernest Deni, Šarl Dil i niz drugih. U stvari, profesor Bled je, upkos svim poslovima koje ima, našao vremena da uoči samog skupa pročita moju tek izašlu knjigu Kosovo apsolutnog, za razliku od naših koji to ni dosad nisu učinili, a u kojoj su sabrani biseri najvećih istoričara, istoričara umetnosti, vizantologa koji su pisali o Srbiji, posebno o Kosovu. Posebna zanimljivost je bila kad je profesor Bled obznanio da se nalazimo u amfiteatru koji nosi ime poznatog državnika, slavnog istoričara, prevodioca Šekspira na francuski, Fransoe Gizoa kome je bila upravo posvećena prva zbirka Srpskih narodnih pesama, obuhvatajući i one iz kosovskog ciklusa, prevedena sa nemačkog od strane spisateljke Elize Vojar, i objavljene 1834.

ISTINA : Pošto je tako lepo započelo, kako je veče dalje teklo?

KOMNEN BEćIROVIć: Pošto je jedan od predviđenih govornika, naš veliki prijatelj general Galoa, koji 29 juna navršava 96 časnih i viteških godina, ali koji je u neverovatnoj intelektualnoj formi, nije mogao, zbog trenutne zdravstvene nevolje tegobe, da dođe na skup, poslao je kraću poruku koju je pročitao profesor Bled, uz projektovanje Generalove slike na velikom ekranu, sve propraćeno oduševljenim aplauzom. Onda je dao reč meni čije je slovo izašlo na Istini, a zatim profesoru Žanu-Polu Besu, čija se kratka beseda odlikovala najvišom duhovnošću, pa onda doktoru Patriku Bariou, velikom svedoku, već 15 godina, stradanja srpskog naroda, kako u Bosni i Krajini, tako i na Kosovu. Naša izlaganja su takođe bila od strane prisutnih najtoplije pozdravljena.

Potom je na scenu stupila Zorica Terzić i uzbudila prisutne svojim molitvenim pojem Lazarevog izbora carstva nebeskog i naricanjem Kosovke devojke u nenadmašnom prevodu Adolfa Davrila, da su je i samu u jednom momentu spopale suze i glas joj se zagrcnuo, ali se odmah, pošto smo joj dodali malo vode, povratila i maestralno završila uz buran aplauz. Međutim, kako bez gusala nema razgovora ni na Sorboni, iza Zorice Terzić je nastupio Dragoslav Gojak koji je, uz iskonsku jeku svetog srpskog instrumenta, koja je ispunila veliki amfiteatr, sjajno otpevao u originalu stihove koje je Zorica prethodno izrecitovala.

Zatim je nastupio likovni deo večeri koji sam najavio kao Podvige međunarodne zajednice na Kosovu, deo u kome je glavnu ulogu odigrao mladi Nikola Šipčić. I dok su se ređali pakleni prizori, sve strahotniji jedan od drugoga, mnogi od prisutnih su plakali da bi se čuo ogorčen usklik mase kad se u vrh ekrana pojavila vinovnica toga pakla, Medlin Olbrajt, u najgrozotnijem izdanju, sa njenom čuvenom rečenicom koja tekla ekranom: „Kosovo je najvažnija stvar koju smo uradili na svetu“. Da bi se potom pojavila, uz sličan izliv ogorčenja, narogušena druga antsrpska spodoba zvana Bernar Kušner sa svojom takođe čuvenom likujućom rečenicom nakon apokalipse Nato-a nad Srbijom „Evropa je rođena na Kosovu!“

Ogorčenje je ustupilo mesto saosećanju kad je na ekran projektovana naslovnica knjige Les larmes du Kosovo – Suze Kosova – od Žorža Nejraka, visokog francuskog oficira iz sastava Kfor-a, sa ovom ključnom rečenicom iz njegovog potresnog svedočenja o stradalnom Kosovu: „Hristos je razapet po drugi put na Kosovu“. Time je, nakon potpisivanja s moje strane dve knjige, bilo zaključeno to slavno i bolno srpsko veče koje je, umesto dva, trajalo skoro tri sata tako da, kad smo izlazili iz hola, svetla su već bila pogašena u dvorištu Sorbone i nestrpljivi čuvari već poluzatvorili njenu veliku kapiju.

ISTINA : Iz svega što ste rekli, nameće se naravoučenije: hteti, znati i umeti da bi se nešto, da bi se mnogo postiglo, ali se ukazuje i krajnji sunovrat naše diplomatije koja niti hoće, niti zna, niti ume još gore no u vreme Miloševića…

KOMNEN BEćIROVIć: Među brojnim reakcijama koje su mi stigle nakon večeri bila jedna od strane doktora Alena Rotea, baš u tom smislu: „Bravo na odličnoj večeri, uzbudljivoj i tužnoj što se tiče sudbine Kosova, ali ta tema srpskih korena, tih razrušenih zadužbina, morala bi da privuče pažnju evropskih naroda, čak iako Amerikanci ne znaju o čemu se tu radi! Šteta što Srbi neće da saobraćaju na taj način, mislim na one u vladi“. Sve je ovim rečeno!

Jeste, Milošević je veliki grešnik što je još u početku upustio medijsku borbu, što je ćutao kad je trebalo govoriti – ja sam ga još 1993 nazvao nemuštim vladarom – , ali je Milošević bio samo alibi da se slama srpski narod, pošto je domaće zlo, veštom i plaćenom propagandom zarazilo svet. Ovi koji su, posle njega došli, bili su u velikoj zabludi da će nas oni koji su nas do juče satanizovali i bombardovali, najednom stati da hvale i miluju pa nisu ništa činili da se skine nametnuta ljaga na Srbe. Videli smo na delu ruglo Svilanovićeve diplomatije, a ni ova Draškovićeva nije cveće, sem ponekog retkog izuzetka. Pre neki dan jedan uvodničar piše u Politici povodom odnosa takozvane međunarodne zajednice prema Srbiji : «Sad znamo » , nešto što smo mi, budući na izvoru zla, savršeno znali pre petnaest godina.

U stvari, jednom stvorena antisrpska dinamika nije jenjavala, nego se pojačavala, jedno zbog nečinjenja s naše strane, a drugo što politički i medijski ljudi na Zapadu, iako ih je većina uvidela da je rat Nato-a protiv Srba bio pogrešan, neće da priznaju da su pogrešili, jedni iz čisto ljudske sujete, a drugi što su bili plaćeni. Istovremeno naša nekadašnja braća su nastavljala svoj posao: Hrvati su osvajali Montenegro, ucenjujući Đukanovića i njegove zbog učešća na dubrovačkom ratištu, Bošnjaci su talasali Srebrenicom i naručivali filmove o srpskim logorima za silovanje, a Šiptari planetarno širili laži, naručujući knjige, kao Istorijski rečnik Kosova Roberta Elsija, o tome kako je Kosovo oduvek bilo njihovo, kako je oslobođenjem 1912, ono u stvari bilo aneksirano od strane Srbije, i tome slično.

Treba samo pogledati poslednju verziju Kosovo Vikipedije na Internetu! Pa to je prava lavina laži, sve sama izmišljena priča kojom se vešto obezvređuje srpski kosovski mit, proglašava političkim i maltene izvrgava ruglu, dok prava, dok sveta istina o Kosovu očajava u bibliotekama. Pošto su nam uzeli i razorili kosovsku zemlju, sada hoće da nam razore kulturu, duhovnost, a to znači samu našu dušu! A naši ćute kao onaj Vođa iz Domanovića ! Evo već šest godina kako sam bio skupio sve ove bisere koje sadrži moja nova knjiga Kosovo apsolutnog za koju niko od strane države nije hteo da zna, nego sam je jedva na jedvite jade objavio. Pa i kad sam je objavio, onda oni kojima je bila dužnost da je odmah prihvate i šire, bojkotovali su njenu promociju na Sorboni, kao što već pola godine neće da znaju ni da čuju za Kosovsku epopeju Adolfa Davrila, umesto da je već doživela drugo ili treće izdanje.

Isto tako, evo već više od pola decenije, kako sam sočinio čitavu Hroniku albanskog viševekovnog zla na Kosovu pod raznim ropskim režimima, turskim, fašističkim i komunističkim, koja istorijskim dokumentima na 500 strana obara celu praznu priču Roberta Elsija i drugih šiptarskih lobista, ali ta hronika, umesto da je već odavno na velikim svetskim jezicima na Internetu, i dalje čami u rukopisu. Isto tako trebalo, da je bilo potrebne pameti, da radi Srpska Svetska Televizija na kojoj bi se pustalo u svet i obznanjivalo sve ono što je tokom tolikih godina sakrivano, zatomljivano, zatrpavano brdima laži! Ovo na Sorboni je bila je samo jedna simbolična svetiljka u planetarnoj srpskoj noći, samo jedan test da se, ako se pregne, može nešto, može mnogo učiniti !

Međutim sve dok se bude vršio negativni izbor naših diplomatskih i medijskih poslenika, sve dok našu politiku i kulturu budu predstavljale neke islužene komunističke i mondijalističke rage, neke stjuardese i razne blese, kurirke, dukljanke, kadarijanke i kušnerijanke, neki papazi i mamlazi, ili šinteri bubašvaba, koji svoj položaj shvataju, ne kao misiju o biti ili ne biti za sva vremena, već kao uhlebije, provodnju i mondenski život, sve dotle će stvari strmoglavo ići na dole! Do poslednjeg Srbina i do poslednje stope srpske zemlje!



 

 

 

eXTReMe Tracker

Search Engine Optimization and Free Submission