Donedavno se činilo  da je ekonomski aspekt kosovske drame  zapostavljen od strane novinara i eksperata. Češće se piše o istorijskim i geopolitičkim aspektima događaja oko te južne srpske pokrajine, o težnji Sjedinjenih Država da obezbede vojno-strateški mostobran na jugoistoku Evrope i, utvrdivši se na tom prostoru, da, s jedne strane, manipulišu energoisporukama u Evropu, a sa druge – da konstantno iznuđuju potražnju za „uslugama bezbednosti“ koje pružaju pre svega Sjedinjene Države i NATO.  Taoci ovakvih igara tokom već ne jedne decenije su balkanski narodi. To su i građani Srbije, uključujući srpske izbeglice, prognane iz mnogih mesta njihovog pređašnjeg iskonskog življenja, i sami albanci koji, lišeni prirodnog ekonomskog biznisa za svoju egzistenciju, opstaju uglavnom na račun različitih oblika kriminalne zarade.

Knjiga N.Popovića „Otvoreno o ekonomiji Kosova i Metohije“, čije je  rusko izdanje ugledalo svetlost u izdanju „Izvestije“ (1),  bogato  
popunjava propuste u opisivanju kako ekonomske istorije pokrajine, tako i perspektiva njenog normalnog funkcionisanja u svojstvu samodovoljne privredne jedinice na putevima tesne i uzajamno korisne integracije sa Srbijom.

Tokom niza godina Nenad Popović, poznati srpski ekonomista i iskusni političar, predsednik Ekonomskog saveta Demokratske stranke Srbije, poslanik Narodne skupštine, bio je na čelu  konstituisanog 2006. godine Ekonomskog saveta vlade Srbije za Kosovo, Metohiju i Jug Srbije. U sastav Saveta bili su uključeni priznati stručnjaci iz različitih oblasti privrede. Svi su oni sve to vreeme pregalački i svakodnevno radili  na terenu, neposredno se suočavajući sa životnim problemima Srba i drugih narodnosti pokrajine. Pristupajući svom radu, autor je bio apsolutno svestan sa kakvim će se  teškoćama morati suočavati i kakve otpore prevladavati. I on je to uspeo.

Nije moguće razmatrati ekonomiju pokrajine izvan kompleksa problema, skopčanih sa njenim istorijskim razvojem, formiranjem složene etničke strukture, tesnim preplitanjem različitih socijalnih i privrednih komponenti. Izdanje  daje kraći osvrt na ekonomski razvoj regiona, podrobnije se razmatra razvoj Kosova i Metohije od 1948. do 1988. godine.  Upravo tada (naročito posle 1974. godine, kada Kosovo stiče ustavna ovlašćenja, koja su faktički izjednačila njegov status sa statusom same Srbije i drugih republika u sastavu SFRJ), kao što je poznato, postaju sve snažnije krajnje negativne tendencije u socijalno-ekonomskom razvoju regiona, skopčane pre svega sa politikom albanskog rukovodstva u Prištini. Dotacije koje izdvaja Beograd sve više se troše ne na unapređivanje narodno-privrednog kompleksa, već na stvaranje  neophodnih političkih, demografskih i kulturno-ideoloiških pretpostavki za buduću „nezavisnost“. U rezultatu je „Kosovo postalo najgušće nasenjeni region Jugoslavije, uprkos tome što je bio najnerazvijeniji...“ Podrobno piše N.Popović o događajima iz poslednje decenije, pri čemu je  preterana mekoća nekih ocena (na primer, u odnosu na delatnost MVF u regionu) lako objašnjiva složenim političkim okolnostima i težnjom autora da ne nanese štetu svojoj državi, koja se našla u mreži zapadnih kreditora.

U veoma složenim „terenskim“ uslovima N.Popović je  obavio kolosalni posao, izanalizirano je stanje osnovnih grana kosovske privrede, sistematizovao ogroman faktički materijal, pored ostalog i onaj u vezi sa inventarizacijom gubitaka koje je srpska država pretrpela u rezultatu nezakonite privatizacije koju su realizovale samozvane albanske vlasti  uz blagoslov misija međunarodnih organizacija . Rezultati su jadni kako na makro, tako i na mikroekonomskom nivou. Ekonomika južne srpske pokrajine, bez obzira na značajna ulaganja Evropske unije i doznake „etničkih“ doprinosa od predstavnika albanske dijaspore u inostranstvu, kao i pre je kudikamo slabija od ekonomije Srbije. U 2007. godini BDP Srbije procenjivan je na 30 milijardi evra, što je za 12 puta premašivalo odgovarajući pokazatelj Kosova i Metohije, koji je iznosio 2,5 milijarde evra.  Poređenje spoljne trgovine još je nepovoljnije za Kosovo i Metohiju, čiji izvoz čini svega 10 procenata od izvoza Srbije. BDP po glavi stanovnika u Srbiji je pet puta veći. Sem toga, na Kosovu i Metohiji rast BDP stabilno zaostaje i od dinamike priraštaja stanovništva.

Bez obzira na kakav-takav rast u građevinarstvu i sferi usluga, koje imaju za cilj da situiraju lokalnu vrhušku i saradnike međunarodnih organizacija, situacija u industriji i poljoprivredi, koje su i temelj ekonomije pokrajine, kao i pre je jadna. Nasilno oduzimanje svojine srpske države nije dovelo do usrećenja, blagodeti i  brižljivog privređivanja novih vlasnika – sve se svelo na banalnu pljačku. Sve je to naročito tužno ako se posmatra kroz prizmu fantastične lepote kosovometohijske pokrajine, koja bi mogla postati raj za turiste, a ovdašnji prirodni resursi – baza za sukcesivni razvoj i za Srbe, i za Albance.(2).  Postojanje u pokrajini mnogih termalnih, mineralnih i termomineralnih voda, kao i jedinstvena klima, mogu maksimalno doprinositi razvoju najrazličitijih grana poljoprivredne proizvodnje.
Evo samo jednog primera skopčanog sa vinogradarstvom. „Posle rata u Orahovcu je izgrađen agroindustrijski gigant, PK Orvin, kome je pripadalo 1500 hektara sopstvenih plantaža, a kapacitet podruma bio je skoro nerealan – 4800 hiljada tona. Danas su to tužne ruine, a beskrajne vinograde, ostale bez nege, niko ne obrađuje... Zahvaljujući specifičnoj konfiguraciji terena...vinograde zimi ovde ne pokriva sneg – korito reke Beli Drim okružen je planinskim masivima, a kroz klanac između planina Koritnik i Paštrik kod Prizrena do vinogradarskih plantaža Orahovca doseže jadranska klima. U takvim uslovima pojavljuje se čuveno gusto crveno vino sa obala Drima, koje se odlikuje bogatim bukeom, bojom i priličnim procentom alkohola... (u 1970-im godinama) svake godine u Nemačku je upućivano do hiljadu vagona visokokvalitetnih vina, kosovske komovice, konjaka i brendija...“

Bez pravničkog regulisanja narušenih prava svojine i vraćanja nezakonito ekspropriisanih preduzeća, zemljišnih parcela, objekata socijane infrastrukture i stambenog fonda, govoriti o realizaciji bilo kakvih krupnijih ekonomskih projekata na Kosovu nema ni najmanjeg smisla, i pokrajina i dalje ostaje  kao neprolazna „glavobolja“ ne samo Balkana, nego i čitave Evrope. Da bi  produkcija iz Kosova i Metohije bila konkurentna na svetskom i evropskom tržištu, neophodno je  modernizovati tehničke i tehnološke procese, ali je to mogujće postići jedino uz pomoć investiranja u komercijalizaciju tržišne produkciuje, paralelno sa usvajanjem i primenom novih znanja i tehnologija, piše N.Popović. Međutim, teško da će se naći oni koji žele ulagati u kosovsku ekonomiju u uslovima progresirajućeg bezakonja. A saradnici zapadnih organizacija koji borave u pokrajini, rešavaju sasvim drugačije zadatke, koji su malo skopčani sa zadovoljavanjem potreba stanovništva regiona.

U posebnoj glavi knjige podrobno su formulisane inicijative Ekonomskog saveta za Kosovo, Metohiju i Jug Srbije. Podrobnije su izneti predlozi skopčani sa perspektivama srpske zajednice pokrajine. To su konkretni predlozi organizaciono-pravnog i tehničkoig karaktera, koji imaju za cilj stabilizovanje situacije u osnovnim sektorima ekonomije, koja se  sada nalazi u mučnom stanju.

Posebna pažnja, pored poljoprivrede, skreće se na energetski sektor. Bez obzira na ogromne rezerve lignita na Kosovu i Metohiji i na postojeće termoelektrane „Kosovo A“ i „Kosovo B“, energetska situacija u pokrajini je u celini izuzetno loša. Sada se u samozvanoj albanskoj „državi“  proizvodi 2,5 puta manje električne energije, nego pre natovskog bombardovanja Srbije 1999. godine. Teško da će ozbiljan investitor odlučiti da uloži svoja sredstva u ekonomiju na teritoriji, kojoj se električna energija isporučuje svega nekoliko sati dnevno, što je uobičajena pojava. U rezultatu veštačkog kidanja veza u sferi snabdevanja naftnim derivatima (oko 1 milion tona godišnje) to tržište je prešlo kompanijama iz Grčke, Makedonije i Bugarske. Ovakva situacija, politički celishodna sa aspekta zapadnih arhitekata preuređenja Balkana, apsolutno nije racionalna sa ekonomskog aspekta. Neregulisano je i dalje pitanje u vezi sa dugovanjima kosovskih preduzeća prema međunarodnim finansijskim, organizacijama, koje, bez obzira na hvaljenu „nezavisnost“ i dan-danas otplaćuje Srbija. Samo u periodu od 2002. do septembra 2007. godine suma tih  doznaka iznela je 214,82 miliona dolara. Što se tiče budžeta Kosova, značajan deo rasta doznaka rezultat su delovanja faktora koji uopšte nemaju veze sa ekonomskim rastom. Nivo nezaposlenosti iznosi 60 procenata (a u mestima kompaktnog življenja Srba – oko 90 procenata).

Knjiga Nenada Popovića, napisana na osnovu istraživanja na terenu Ekonomskog saveta vlade Srbije za Kosovo, Metohiju i Jug Srbije ubedljivo dokazuje, da takozvano „nezavisno Kosovo“ izvan stabilnih veza sa Srbijom apsolutno nema nikakvih ekonomskih osnova za samostalno postojanje“.

Kao prilog izdanju uvršten je i kompleks dokumenata, od kojih mnoge do danas uporno nisu primećivali pristrastni zapadni interpretatori balkanske krize. Na primer, predlog srpske strane o kontrolisanoj autonomiji  Kosova i Metohije, koji je prezentiran članovima misije Saveta bezbednosti OUN u Beogradu aprila 2007. godine, ili podrobno izneti predlozi ekonomskog tima za Kosovo i Metohiju i Jug Srbije za pregovore u Beču od 23. februara iste godine. Na žalost, zapadni „posrednici“, koji su gurali svoje albanske klijente u jednostrano proglašenje „nezavisnosti“, nisu ni nameravali da ozbiljnije razmatraju predloge Beograda. Međutim, po meri pogoršanja situacije u pokrajini tim će se predlozima morati vraćati.

Rad N.Popovića predstavlja po sebi neprocenjivu potporu kako profesionalnim balkanistima, tako i širem krugu stručnjaka, ekonomista, preduzetnika koji se interesuju za situaciju u Srbiji i regionu u celini. Ona će postati stona knjiga za sve koji razmišljaju o mirnoj budućnosti Balkana – bez ratova, bez inostranih vojnih baza i bez linija podele.

___________________________
1 Ranije je izašla srpska varijanta knjige, a priprema se i prevod na engleski jezik.
2 Mnogi od njih su, kao i u Bosni, potomci islamizovanih Srba..