|
Na koloseku traganja za stvarnim krivcima za Drugi svetski rat objektivni istraživači konstantno su obraćali i obraćaju pažnju na anglo-saksonske finansijske i političke krugove. Upravo je njihovo delovanje i predodredilo politiku „smirivanja“ Adolfa Hitlera, koja je u potpunosti propala i samo isprovocirala fašističku Nemačku na realizaciju njenih ekspanzionističkih planova.
U proleće 1939. godine, zauzevši Čehoslovačku, Hitler je pokazao da mu više nije potreban pristanak N.Čemberlena i E.Daladjea za realizaciju agresivnog delovanja. U zemljama Evrope povećavao se strah od nacističke agresije, jačalo nepoverenje u politiku Engleza i Francuza, koji nisu uspeli da osiguraju evropsku bezbednost. U rezultatu su se Engleska i Francuska našle pred perspektivom gubljenja uticaja na kontinentu.
Pažnja istoričara, koji su opisivali događaje iz 1939. godine, po pravilu, koncentrisana je na anglo-franko-sovjetske, ili sovjetsko-nemačke diplomatske kontakte. Stvaranje objektivne slike, međutim, nije moguće bez uzimanja u obzir još jedne komponente evropske politike: anglo-nemačkih uzajamnih odnosa, koji nakon što je Hitler anektirao Čehoslovačku nipošto nisu prekinuti. Čak štaviše, ima osnova za pretpostavku da je osnovna ideja politike „smirivanja“ bila u postizanju sporazuma sa Nemačkom na osnovi podele uticajnih sfera u svetu – u proleće 1939. godine ta ideja je kao i pre imala značajan broj pristalica među predstavnicima britanskog establišmenta.
Stav vlade Velike Britanije u tom periodu bio je karakterističan po sledećem. S jedne strane, ultimatum o predaji Danciga (Gdanjska), koji je Hitler predočio 21. marta vladi Poljske, izazvao je u Londonu ozbiljnu zabrinutost. Na zasedanju parlamenta premiejer Čemberlen je izjavio, da ako Nemačka ovlada resursima Poljske, to će imati žalosne posledice po britanske interese. S druge strane, oružana konfrontacija sa zemljama „osovine“ u Londonu je doživljavana kao teško iskušenje, pa je trebalo težiti njenom izbegavanju. Zato je Čemberlenova vlada nameravala da nastavi sa politikom ustupaka trećem rajhu, i da istovremeno putem demonstriranja sile učini određeni uticaj na rajh. Pored ostalog, figurirala je mogućnost da se rajhu predaju Dancig i poljski koridor. Međutim, činjenica da je Hitler osvajio čitavu Poljsku ocenjena je kao nedopustiva promena balansa snaga, pa je stoga 31. marta britanska vlada pružila Poljskoj garancije nezavisnosti.
Treba naglasiti da pružanje garancija nezavisnosti Poljskoj, a potom nekim drugim ervopskim zemljama, nije pretpostavljalo i očuvanje njihove teritorijalne celovitosti. Na taj način, pitanje mogućnosti promene granica država ostalo je otvorenim. Takođe, nema osnova da se garancije tretiraju kao svedočanstvo da se Velika Britanija priprema za rat sa Nemačkom – one su ponajpre predstavljale samo iskazivanje tvrdog stava, diktiranog težnjom da se Hitler zaustavi od dalje agresije. Karakteristično je da vlade Engleske i Francuske nisu razmatrale pitanje, mogu li one ispoštovati garancijske obaveze. Ovo poslednje tretirano je kao nekakav sigurnosni ventil, koji će zaustaviti Nemačku i učiniti nepotrebnim mešanje u oružani konflikt.
Te nade su, međutim, bile naprasne: Garancije date Poljskoj nisu ostavile očekivani utisak na Berlin. J. Ribentrop je 1. maja izrazio uverenje, da će „u slučaju vojnog sukoba Englezi mirne duše Poljsku prepustiti sudbini“. Intenzivne pripreme nacista za rat su nastavljene.
Sličnog mišljenja držali su se i mnogi posmatrači sa strane: ambasador Švedske u Velikoj Britaniji B.Prjuc je, na primer, krajem juna izveo zaključak, da će se „u slučaju komplikacija u odnosima između Nemačke i Poljske Engleska i Francuska uzdržati od mešanja“.
To uverenje nije bio bez osnova. Rukovodstvo Velike Britanije bilo je okovano neadekvatnim predstavama pa je, bez obzira na intenzivne kontakte sa Sovjetskim Savezom, davalo prednost držanju otvorenih vrata za Hitlera. Već 3. maja na sednici vlade Čemberlen se založio za obnavljanje anglo-nemačkih ekonomskih pregovora. Sačuvan je jedan od dokumenata Forin ofisa – „Memorandum za Lorda Halifaksa“, datiran 5. maja. Zadatak britanske diplomatije u njemu je formulisan na sledeći način: „Ni u kojoj meri ne na uštrb odlučnosti da se pruži otpor svakom posezanju Nemačke na nezavisnost drugih zemalja... Velika Britanija svakako treba da ulaže iskrene i ozbiljne napore u cilju zadovoljavanja svih argumentovanih pretenzija Nemačke i marljivo izbegava njeno ekonomsko opkoljavanje ili gušenje“.
U punom skladu sa tim strateškim zadatkom ministar inostranih poslova E.Halifaks se u toku ango-francuskih konsultacija u Parizu založio za „regulisanje“ pitanja o Dancigu, koje dopušta da se nad njim uspostavi nemačka kontrola. Nekoliko dana kasnije Čemberlen je izvestio svoj kabinet o spremnosti Engleske „da razmotri sve nerešene probleme na osnovu šireg i potpunog uzajamnog razumevanja između Engleske i Nemačke“. Početkom jula Halifaks je saopštio, da se priprema vladina izjava u parlamentu, čija je ideja da se ostavi otvorenom mogućnost „određene revizije sada postojećih sporazuma u vezi sa Dancigom“.
Na taj način je teritorijalna celovitost Poljske i sasvim mogla biti prinesena na žrtvu u ime samih ideala „smirivanja“, koji su u jesen 1938. godine doveli Čemberlena i Daladjea u Minhen. U gore pomenutom memorandumu od 5. maja rečeno je: „Naša zemlja (Velika Britanija – J.N.) dužna je da obezbedi, da nas Poljska ne uvuče u rat zbog svojih neosnovano visokih zahteva“. Na dokumentu je sačuvana i ubedljiva primedba Lorda Halifaksa: „Naravno da ne!“
Što se tiče perspektiva stvaranja anglo-franko-sovjetske koalicije, Čemberlen i njegovo okruženje u više navrata su izražavali sumnju u celishodnost zbližavanja sa SSSR. Sasvim je indikativna sledeća izjava britanskog premijera: „Lično sam raspoložen toliko skeptično u pogledu vrednosti ruske pomoći da apsolutno ne smatram da će se naš položaj drastičnije pogoršati ako budemo morali da prođemo bez njih“. U leto 1939. godine, pristavši da uzme učešće u trostranim pregovorima vojnih misija u Moskvi, vlada Velike Britanije i uopšte nije osećala želju da ih okonča potpisivanjem dokumenta koji je Londonu nalagao bilo kakve obaveze. S tim u vezi na sednici britanskog vojnog saveta Halifaks je izjavio: vojni pregovori sa Sovjetskim Savezom u krajnjoj liniji i nisu tako važni, oni će ga jednostavno sprečavati da „pređe u nemački lager“.
Uverenost britanskih lidera u ispravnost izabrane strategije dopunjavana je i ličnom mržnjom prema Rusiji i njenim predstavnicima, koja se ispoljavala u privatnim rezgovorima i prepisci. „Neumitnim đubretarima“ nazivao je sovjetske diplomate zamenik ministra inostranih poslova A.Kadogan. V.M.Molotov je okarakterisan kao „neobrazovani i sumnjičavi mužik, seljačina“, čija je nepopustljiva pozicija na pregovorima primorala Halifaksa da izjavi, kako je sovjetski narkom „sasvim izgubio razum“.
Najozbiljniji politički projekat anglo-nemačkog zbližavanja, koji je u perspektivi značio mogućnost postizanja novog sporazuma – „drugog Minhena“, skopčan je sa imanima najbližih Čemberlenovih saboraca H.Vilsona i R.Hadsona. U junu i julu 1939. godine Vilson se u Londonu nekoliko puta sastajao sa jednim od visokih nemačkih činovnika, odgovornih za realizaciju četvorogodišnjeg ekonomskog plana, H.Voltatom. Britanski činovnik je ponovio ono, što je već ranije obelodanio Halifaks: ako Hitlerova vlast ne bude više pribegavala ratu, u tom slučaju je anglo-nemačka saradnja sasvim moguća.
U julu je Hadson već predložio plan nemačko-britanske ekonomske saradnje i kolonijalnog razvoja, uključujući veliki britanski zajam Nemačkoj, u zamenu za mirnu spoljnu politiku. Informacija o tome procurila je u štampu i Čemberlen je bio prinuđen da daje objašnjenja u parlamentu, gde je priznao da se nije samo Hadson, već i Vilson, u više navrata sastajao sa Voltatom, ali da su oni to činili, tobože, na svoju ruku. Skandal, koji je pokrenula „antiminhenska“ grupa britanske javnosti (u prvom redu parlamentarna opozicija) u vezi sa pripremom novog sporazuma, otežao je Čemberlenovoj vladi korake u pravcu postizanja još jednog kompromisa sa Berlinom.
U Moskvi su sa nepoverenjem gledali na Čemberlenovo pravdanje. Čak ako dopustimo da u datom slučaju britanski premijer nije lagao, jasno je : da je on bio ozbiljno zabrinut za ishod anglo-franko-sovjetskih pregovora koji su vođeni u tom periodu, Hadson bi bio smenjen, što nije učinjeno.
Prava Čemberlenova pozicija je, međutim, našla odraz u njegovoj privatnoj prepisci, u kojoj je premijer posvedočio da su „ekonomske ideje“, koje je Hadson izneo Voltatu, razmatrane u vladi već 12 meseci. Po Čemberlenovom mišljenju, dobivši te predloge, Hitler je trebalo da shvati da „mi (Velika Britanija. – J.N,) imamo ozbiljne namere“ i to je trebalo da ga zaustavi da ne krene u veliki rat.
Istoričar M.Karlej ističe, da je iritiranost Čemberlena u vezi sa tim incidentom izazvana u prvom redu što je informacija o predlozima britanske vlade pre vremena procurela u štampu. U jednom od pisama sestri premijer je, jadajući se zbog Hadsonove iniicijative, pisao: „Sada su uspostavljeni drugačiji, pouzdaniji kanali, putem kojih se mogu održavati kontakti, jer je veoma važno da oni u Nemačkoj koji bi hteli uzajamno razumevanje sa nama, ne bi gubili prisustvo duha... Moji kritičari, naravno, misle da bi postizati nekakav sporazum sa Nemcima bez detaljne provere njihovih istinskih namera bilo prosto užasno... Ja ne delim to mišljenje. Dajte da ih bolje ubedimo da su šanse za pobedu u ratu bez katastrofalnih posledica po ekonomiju premale da bi se nadali u to. Zaključak iz toga treba da usledi takav, da Nemačka ima šanse da zasluži naš dobar i pravičan odnos prema njoj i mogućnost da će biti uzeti u obzir svi njeni razumni interesi ako ona odustane od ideje da sve to dobije od nas silom i uspe nas uveriti u to...“
Šta je, zapravo, imao u vidu Čemberlen kada je govorio o „novim kanalima“, putem kojih su rukovodstvu trećeg rajha stizale informaacije o želji Velike Britanije da se „dogovori“? Moguće da je reč o posredničkim naporima sekretara Anglo-nemačkog društva industrijalaca E.Tenanta, koji se uz sankcionisanje premijera jula 1939. godine nekoliko puta sastajao sa Ribentropom, a takođe vlasnika medijskog koncerna „Elajd njuspejpers“ Lorda Kemslija. Ovaj poslednji je posetio Nemačku krajem jula i 27. ga je primio Hitler. Sačuvao se Kemslijev izveštaj, koji je on prezentirao britanskom premijeru po povratku u London. Prema tom izveštaju, Kemsli je direktno stavio do znanja nacističkom fireru, da vlada Britanije tretira Minhenski sporazum kao obrazac anglo-nemačke saradnje i nagovestio poželjnost ličnog susreta Čemberlena sa Hitlerom. U odgovor je Hitler izneo želju da se predlozi razmene u pismenom obliku. Međutim, kada su Čemberlen i Halifaks početkom avgusta zamolili Berlin da saopšti suštinu nemačkih predloga, Hitler je dezavuisao ono što je izjavio Lordu Kemsliju, negirajući postojanje „predmeta za pripremu pregovora“. Najzad, treba spomenuti pregovore predstavnika britanske vlade sa H.Geringom, u kojima je kao posrednik nastupio švedski industrijalac B.Dalerus, vlasnik firme „Bolinders fabrik A/B“. Preko tog kanala strane su takođe dosta uradile u cilju razjašnjenja stavova jedni drugih.
Dobijajući sve nove potvrde o želji Čemberlena i Halifaksa da iznađu novu varijantu anglo-nemačkog kompromisa, Hitler je ocenio dimenzije verovatnih britanskih ustupaka i akcenat stavio na rat: revizija poljskih granica, kolonijalno pitanje i ekonomski pregovori njemu već nisu odgovarali. Ribentrop je kasnije ovako izložio poziciju svog firera: savez sa Engleskom doneće isto što i rat, ali ako Engleska hoće da ratuje, bolje da to učini sada, ne odlažući.
Objektivni i, u suštini, jedini rezultat orijentacije britanske vlade u pravcu postizanja „uzajamnog razumevanja“ sa Nemačkom u leto 1939. godine bila je nemogućnost da se postigne sporazum sa Sovjetskim Savezom i prekinu anglo-franko-sovjetski pregovori o potpisivanju vojne konvencije, na šta su računali u Moskvi. Uverivši se u odsustvo želje Engleske da tretira SSSR kao ravnopravnog partnera u okvirima moguće koalicije protiv potencijalnih agresora, rukovodstvo SSSR je avgusta 1939. godine donelo odluku o zbližavanju sa Nemačkom.
------------------------
Jurij NIKIFOROV – stariji naučni saradnik Instituta sveopšte istorije RAN, magistar istorijskih nauka
|
