Prošle nedelje zapadni centri moći, na čelu sa SAD,  pokušali su  da uz pomoć generalnog sekretara OUN Ban KI Muna preduzmu prvi pokušaj zvaničnog ozakonjenja takozvane „humanitarne intervencije“. Prikriveno pod tom lukavom formulacijom oružano mešanje u unutrašnje stvari nezavisnih država, pod izgovorom suprostavljanja masovnom kršenju čovekovih prava i ratnim zločinima, po prvi put je isprobano 1999. godine protiv Jugoslavije. Tada je avijacija Severnoatlantske alijanse 78 dana bombardovala suverenu zemlju, što je dovelo do izginuća nekoliko hiljada ljudi – uglavnom civilnih lica. Pa i mirni albanci – o kojima se na rečima brinuo NATO – nisu cenili humanizam Brisela: oko 1 milion kosovara bilo je prinuđeno da potraži spas od natovskih bombi i raketa u susednim Albaniji i Makedoniji. Međunarodnom razbojništvu radovali su se jedino albanski bojovnici, koji su  pod vojnim skutom alijanse razvili na Kosovu antisrpsko „etničko čišćenje“.

Ravno 10 godina kasnije  po okončanju te operacije Zapad je  iskazao nameru da proširi auru „humanitarnih intervencija“ i istovremeno im osigura međunarodno-pravnu osnovu. U svojstvu „probnog balona“ lansiran je izveštaj generalnog sekretara OUN, u kome je ovaj izneo svoje viđenje principa „odgovornost za zaštitu“, propisanu u odlukama Svetskog samita OUN 2005. godine. Tada je on bio formulisan kao težnja Ujedinjenih nacija da zajedničkim naporima doprinosi sprečavanju takvih teških zločina kao što su genocid, „etničko čišćenje“, ratni zločini i zločini protiv čovečnosti. Sada je  nastala potreba da se izradi mehanizam njegove realizacije – ali taj mehanizam Zapad i generalni sekretar OUN vide na njima veoma svojevrstan način.

U svom izveštaju, iznetom na zasedanju Generalne skupštine OUN 28. jula, Ban Ki Mun, pozvavši se na zaista tragično iskustvo Ruande 1994. godine, apelovao je da se „obećanje odgovornosti za zaštitu prevede u praktičnu ravan“ i da se pruža „blagovremen i odlučan odgovor“ na kršenje čovekovih prava. Po rečima generalnog sekretara OUN,  „samoumirivanje i cinizam često ometaju OUN da deluje onako blagovremeno i onako efikasno kako bi to trebalo da bude“.

Bezuslovno da bi se ideja o tome da se svetska zajednica situira realnim mogućnostima i ovlašćenjima u cilju sprečavanja ratnih zločina mogla samo pozdraviti. Međutim, mora navoditi na oprez to, što se apeli na «humanitarne intervencije» iz OUN čuju u vreme dok SAD i druge zapadne države otvoreno prete suverenim državama, takvim kao što je Iran ili Sudan, izvode vojne operacije na teritoriji Pakistana, a pri tom ne žure da izvlače zaključke iz pređašnjih «humanitarnih intervencija».  Radi se, u suštini, o pokušaju da se na nivou OUN fiksira pravo na oružano mešanje u poslove drugih država, u kojima se po mišljenju «moćnika sveta ovoga» (čitaj – SAD, NATO i Evropska unija) grubo krše čovekova prava. To bi vodećim svetskim državama omogućilo da vrše «humanitarne intervencije» protiv režima koji im nisu po volji, ne opterećujući se principom poštovanja državnog suvereniteta.

Na oprez navodi i to, što se aktivnije od drugih u zaštitu «humanitarnih intervencija» zalaže Vatikan, koji je svojim provokativnim priznavanjem nezavisnosti Hrvatske krajem 1991. godine faktički dao signal za masovne zločine protiv čovečnosti, koji su zahvatili prostore bivše Jugoslavije. Ne navodeći konkretne države, predstavnik Svete stolice pri OUN je izjavio, da njihove vlasti «nisu uspele da reše zadatak zaštite svojih građana i u stvarnosti su pomagale da se vrše zločini, ne vršeći svoje osnovne funkcije.  One treba da se nađu pred licem pravde i odgovaraju kako za svoje činjenje, tako i za svoje nečinjenje».

Kome su upućene ovakve optužbe dobro je znano. To su one države čije vlade sprovode kurs koji nije po volji Zapada i stoga, po mišljenju arhitekata «novog svetskog poretka» treba da budu svrgnute sa vlasti nasilnim putem. U poslednjih deset godina SAD i njeni saveznici dva puta su sprovodili slične akcije. Sem Jugoslavije, marta 2003. godine sa spoljnom intervencijom bez sankcija OUN suočio se Irak. Tada je, doduše, na spisku pretenzija figuriralo stvaranje oružja za masovno uništavanje, čime se, tobože, bavio Sadam Husejn.  I bez obzira na najdetaljnije traganje, oružje za masovno uništavanje nije pronađeno, ali to nije omelo saveznike da nasilnim putem svrgnu neugodni im režim. Danas se analogne optužbe čuju iz Vašingtona na adresu susednog Irana.  Imajući u vidu da su tim optužbama u poslednje vreme pridodate i optužbe za kršenje čovekovih prava (što je ispoljeno u obuzdavanju razuzdanih  gomila na ulicama Teherana), može se izvesti zaključak o tome da je odrednica o «humanitarnoj intervenciji» potrebna i za argumentovanje američko-izraelske operacije protiv Irana. Analogna opasnost nadnela se i nad Sudanom, koji vodi nezavisnu spoljnu politiku, zbog čega se i našao na nišanu Zapada. Izdati  marta ove godine od strane Međunarodnog krivičnog suda OUN nalog za hapšenje sudanskog predsednika Omara al-Bašira zbog ratnih zločina u provinciji Darfur, pri potpunom ignorisanju zločina koje je izvršila suprotna strana, ima smisla samo ako zapadne države imaju mehanizam njegove realizacije. A on opet može biti pokrenut pod senkom «humanitarne intervencije» i uz blagoslov generalnog sekretara OUN Ban Ki Muna.

Nije tajna da su u Njujorku i Briselu akumulirana bogata iskustva manipulisanja svetskim javnim mnenjem i stvaranja neophodne propagandističke logistike za svoje akcije. Početkom 1999. godine kao argument za bombardovanje Jugoslavije izrežiran je takozvani «masakr u Račku». Tada su srpske političke snage ozbiljno  potiskivale albanske teroriste, prinudivši ih da se povuku u planinske oblasti. Jedan od najžešćih sukoba dogodio se u selu Račak. Pošto su srpske vlasti  dopustile stranim novinarima da prate tu akciju, agencija «Asošijeted pres» je u punom obimu dokumentovala policijsku operaciju zauzimanja sela. U toku te operacije ubijeno je nekoliko desetina albanskih terorista, obučenih u američku uniformu, i opremljenih oružjem zapadne proizvodnje.  Međutim, narednog dana u selo je sa mandatom Verifikacione misije OEBS doputovao koordinator CIA Viljam Voker sa grupom američkih novinara. Oni su saopštili da su u Račku ubijena samo civilna lica,  među kojima je bilo mnogo žena i dece. Izveštaj Vokera (koji se ranije «proslavio» diverzantskim operacijama CIA u Salvadoru, Hondurasu, Boliviji i Peruu) obelodanjen je u američkim medijima kao vest časa, a dokumentarni snimci «Asošijeted presa» su smesta skinuti sa programa. Tri dana kasnije, nakon objavljivanja «Vokerovog izveštaja, tadašnji državni sekretar SAD Madlen Olbrajt je izjavila, da je  zbog posledica «masakra civilnih lica» u Račku neophodno pod hitno preduzeti «odlučnu vojnu akciju» protiv Jugoslavije.

Danas je jedini međunarodno-pravni institut koji daje pravo na sprovođenje vojne operacije protiv druge države 51-vi član Povelje OUN, koji zemljama – članicama Ujedinjenih nacija priznaje  «neotuđivo pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu», ukoliko se na njih «izvrši oružani napad». Upravo je taj član iskoristila Rusija avgusta 2008. godine kada je vojnim putem uzela u zaštitu stanovništvo Južne Osetije, koje u velikoj većini ima rusko državljanstvo, i sopstvene mirovne snage, koje su podvrgnute gruzijskoj agresiji. Svi ostali slučajevi primene sile – bilo da je reč o Jugoslaviji 1999. godine, Iraku – 2003 godine ili pripremanim oružanim operacijama  protiv Irana i Sudana – nije ništa drugo do najteži međunarodni zločin, protiv koga se na rečima tako zdušno zalaže gospodin Ban Ki Mun.

______________________
Petar Ahmedovič ISKENDEROV, stariji naučni saradnik Instituta slavistike RAN, magistar istorijskih nauka, međunarodni komentator lista «Vremja novostjej».