Čudan utisak proizvode neke diskusije koje se raspredaju o uzrocima Drugog svetskog rata, a koje su zapodenute uoči njegovog 70-godišnjeg jubileja. Utisak je da sve preliminarne epizode političko-dipomatske, informativne i pseudopravničke konfrontacije oko „mučenice Poljske“, počev od 1989. godine, baš ničem nisu naučile. Nije stvar u dosadnom gunđanju na „Ehu Moskve“, niti pak u originalnom gledištu komentatora vladinog lista „Rosijskaja gazeta“ L.Radzihovskog, koje se sastoji u tome da, kako se ispostavlja, „ni o kakvom dogovoru Zapada sa Nemačkom protiv SSSR 1939. godine nije bilo govora... Cilj Zapada nije bio da isprovocira RAT u Evropi (pa i protiv SSSR). Cilj Zapada sastojao se u tome da se SPREČI rat... (???'- A.A“). Stvar je, zapravo, u nečem drugom: stvar je u tome što se u javnim oglašavanjima Moskve, na visokom državnom nivou, malo – malo pa provuku te iste notice: kao, pakt Molotov – Ribentrop bio je amoralan, kongres narodnih deputata SSSR osudio ga je još krajem 90-ih godina, a sada treba da i druge zemlje osude sopstvene greške i propusta u okviru politike „umirivanja agresora“.
Nećemo to dočekati! Upravo je Hitler najdoslednije i drsko izražavao umna raspoloženja elita „velikih“ i „malih“ evropskih „demokratija“ (i umna raspoloženja tadašnjeg poljskog rukovodstva – pre svega), koje su kao zapeta puška bile potpuno spremne za borbu protiv Sovjetskog Saveza, realno protiv Rusije, a da to nije imalo ama baš nikakve veze sa ovim ili onim društvenim uređenjem u našoj zemlji. Svi to znaju, pa nešto naročito i ne kriju, kao što ne kriju činjenicu kontinuiteta između politike trećeg rajha sa njegovim težnjama ka osvajanju zemalja na Istoku i političke prakse Sjedinjenih Država, kako u jeku hladnog rata, tako i danas (prisetimo se makar sramnog, ni do danas neukinutog! „Zakona o porobljenim narodima“, koji je potpisao predsednik SAD D.Ajzenhauer, u kome kao teritorije, koje zahtevaju „oslobođenje“ figuriraju ne samo Ukrajina i Kavkaz, već takođe i „Kazakija“ i „Idel-Ural“).
Po svoj prilici, formirana ukazom predsednika Rusije Komisija za suprostavljanje falsifikovanju istorije, nailazi na prikriveni, ali zato ništa manje efikasni otpor. Formalno gledano, sve je u redu: sazvano je odgovarajuće zasedanje, objavljeni zanimljivi članci u centralnim izdanjima, na zvaničnim sajtovima i zbornicima uvaženih školskih ustanova. Izdaju se knjige, skidaju oznake „strogo pov“. I objavljuju dokumenta koja leporečivo svedoče o „miroljubivoj“ politici poljskih vlasti uoči Drugog svetskog rata. Jedino je problem što nikakvi dokumenti ne mogu da ubede naše oponente. Onima koji sumnjaju u to, preporučili bi smo da pogledaju na lica poljskih dopisnika za vreme prezentacije zbirke „Tajne poljske politike (1939-1945.)“ i poslušaju njihova pitanja.
A i na ruskoj strani nije sve kako valja. Nije dovoljno jednostavno objaviti dokumenta – njih treba još na odgovarajući način aktualizovati i metodično preneti do svesti društva. A pri stanju u koje je dovedena domaća akademska nauka to ni malo nije lako učiniti. Dovoljno je kazati da većina ruskih polonista egzistira na račun poljskih para (kao što eksperti koji proučavaju kineski ili japanski egzistiraju na račun kineskih i japanskih para, itd). Šta tu da se kaže, doživesmo i to!
Sasvim je moguće da nije sve u redu ni sa spoljnopolitičkim situiranjem „bitke za istoriju“ na Smolenskom trgu. Na primer, poznato liberalno izdanje citira reči nekog visokopostavljenog ruskog diplomate, koji smatra, eto, da „sa spoljnopolitičkog aspekta borba protiv falsifikovanja istorije Rusiji donosi sve same minuse. Autoritet zemlje time se očigledno nije povećao. I ispada tako da je to, očito, igra za domaću publiku“. Ako pođemo od takve logike onda bi, po svoj prilici, autoritet Rusije bio na silnom dobitku ako bi smo se solidarisali sa skandaloznom rezoluzcijom Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, ako bi smo priznali Banderu i Šuheviča herojima borbe za nacionalno oslobođenje itd.itd.
Neophodno je svom snagom naglasiti, da nikakva opravdavanja u informativnom ratu, koji se vodi protiv Rusije 24 sata dnevno, neće pomoći, a uz to još formulacije u koje se slična opravdavanja pakuju, katkada izgledaju u najmanju ruku čudne. Evo, na primer, tvrdnje da su Rusija i Poljska bili saveznici u tom ratu. Da, postojala je „druga Poljska“. Ne Poljska Jozefa Beka i Ridz-Smigle, nego Poljska Sikorskog i Hitlera. Ali teško da će podsećanje na vojno bratstvo Rusa i Poljaka promeniti dominirajuća u poljskoj društvenoj svesti duhovna raspoloženja, u skladu sa kojima je upravo Rusija, a ne Nemačka, trajni neprijatelj poljske državnosti.
Predstavnicima političkih elita Poljske, država Pribaltika i nekih drugih nikakva opravdavanja nisu potrebna. Njima su potrebne druge stvari. Položaj onog koji se pravda, a pri tom još u uslovima nepostojanja jasnih ideoloških orijentira i čvrste svesti o istorijskom kontinuitetu Ruske Federacije u odnosu na Sovjetski Savez i Rusku imperiju dovodi rusko političko rukovodstvo u složenu, rekli bi smo čak gubitničku situaciju, naročito ako se uzme u obzir da aktuelizacija prošlosti ne samo da sledi konkretne političke ciljeve, već je skopčana, po pravilu, sa ozbiljnim finansijskim pretenzijama. Dokaze nalazimo kod Leha Kačinskog, koji smatra da su Rusi, delujući u okvirima pakta Molotov – Ribentrop, zabili nož u leđa Poljacima, koji su pružili otpor Nemcima. Po mišljenju pana predsedniika, neko je drugi, a ne Poljska ta koja treba da se uči smirivanju. Oni koji su započeli taj rat, oni koji su ga proširili. A tu očigledno nije reč o državi Angele Merkel. „Borbe septembarske kampanje trajale su kod Kocka do 6. oktobra. Nakon toga nastala je noć okupacije. Noć u kojoj su izvršeni zločini, iza nje su usledili Osvencim, Holokaust i Katin. Može se postaviti pitanje o tome, šta je zajedničko između Holokausta koji je sprovodila nacistička Nemačka, i Katina, koji je realizovala sovjetska Rusija. Postoji nešto zajedničko između ta dva zločina, bez obzira što su se oni razlikovali po dimenzijama. Jevreji su ubijani zato što su bili Jevreji, a poljski oficiri zato, što su bili poljski oficiri“. Dakle, mi vidimo da iz Poljske dopiru nimalo neprikrivene optužbe da je Rusija izvršila genocid. A ministar inostranih poslova Velike Britanije Miliband, odlučno odbacujući sumnje, tvrdi da je upravo Sovjetski Savez napao Poljsku 17. septembra na osnovu pakta Molotov – Ribentrop. Po njegovom mišljenju, Drugi svetski rat nije se ograničavao na period 1939-1945. godine. Jer za mnoge azijske zemlje rat je počeo još 1931. godine, a zemlje Centralne Evrope su se posle oslobođenja od nacizma našle pod jarmom sovjetske okupacije, koja je trajala 45 godina. Tojest, genocid je trajao sve do 1990. godine.
Ima li još pitanja? Jedno svakako ima. Kako se svemu tome suprostavlja Komisija za suprostavljanje pokušajima falsifikovanja istorije nauštrb interesima Rusije?
U „katinskom slučaju“ u najskorije vreme počeće nova etapa. Potomci poljskih oficira, koje su, prema zavničnoj verziji, streljali Rusi, obratili su se Strazburškom sudu za čovekova prava. Predmet je uzet u razmatranje i ući će u proceduru po prioritetu, tobože zbog starostnog uzrasta mnogih podnosioca tužbe. Nećemo pogrešiti ako kažemo, da će presuda biti upriličena povodom 65-godišnjice pobede Sovjetskog Saveza u Velikom otadžbinskom ratu. Od Moskve će biti zatražena „kompenzacija“ od oko 100 hiljada evra po čoveku.
I eto belaja opet na početku. Zvanični „optimisti po dužnosti“, koji su raportirali o tome da se, tobože zbog krize, zatvaraju komisije za izračunavanje gubitaka zbog „sovjetske okupacije“ u pribaltičkim zemljama, silno su požurili. Nisu se komisije stvarale radi toga da bi se zatvarale čim dune prvi krizni vetrić. Dakle, ako se u „borbama za istoriju“ sve bude odvijalo kao sada, tojest, Zapad u ofanzivi, a zvanična Rusija se lenjo i nesigurno breca, onda će smišljeno pretvaranje Rusije u „zemlju sa ograničenim mogućnostima“ biti stvar ne tako daleke budućnosti.