Održani 8. maja u Pragu energetski samit Evropske unije, na kome je razmatrano pitanje izgradnje gasovoda „Nabuko“, i kontra-susret zemalja – učesnica gasovoda „Južni tok“ 15. maja u Sočiju, predstavljaju novi korak u konkurentskoj borbi dva najveća cevovodna projekta. Bez obzira na optimističke  izjave obe strane, ishod borbe za tranzit gasnih resursa Centralne Azije i Srednjeg Istoka do kraja nije jasan, a to znači da nisu jasne ni perspektive izgradnje tranzitnih cevovoda u tom delu Evroazije.

Na samitu u Pragu, koji je održan pod bučnim nazivomn „Južni tok – novi put svile“, SAD i EU su planirali ne samo da reše pitanje u vezi sa tranzitom gasa preko teritorije Turske, koji taj projekat vezuje za njeno uključivanje u Evropsku uniju, a takođe samostalnom kupovinom gasa na svojoj istočnoj i prodajom na zapadnoj granici. Ništa manje nije bilo važno obezbediti za „Nabuko“ resursnu bazu, a za to je bilo potrebno dobiti podršku bogatih tim resursima republika Srednje Azije. Međutim, Uzbekistan, Kazahstan i Turkmenija su odbili da potpišu završnu deklaraciju, tako da je Evropska unija bila prinuđena da se ograniči sporazumom o izgradnji „Nabuko“ sa Azerbajdžanom, Gruzijom, Turskom i Egiptom. Faktički je EU uspela da osigura tek tranzit gasa, ne rešivši pri tom pitanje resursne baze.

U svojstvu kontra-koraka Rusija je izjavila da povećava kapacitete „Južnog toka“. Na održanom 15. maja samitu u Sočiju „Gasprom“ je u prisustvu premijera Rusije Vladimira Putina i Italije Silvija Berluskonija postigao dogovor sa italijanskim Enijem o povećanju propusne sposobnosti „Južnog toka“ sa 31 do 63 milijarde kubika gasa godišnje, a takođe potpisao sporazume sa energetskim kompanijama Bugarske, Srbije i Grčke o izgradnji gasovoda na njihovboj teritoriji. Po rečima predsednika Uprave „Gasproma“ A.Milera, kapacitet „Južnog toka“ povećan je na molbu italijanskog Enija. U uslovima aktivizacije napora EU na izgradnji alternativnih gasovoda, povećanje propusne sposobnosti „Južnog toka“ upravo za veličinu pretpostavljenog kapaciteta „Nabuko“ bezuslovno će otežati, ako ne i isključiti, njegovo popunjavanje srednjeazijskim gasom.

Istovremeno se ruska strana postarala da pridobije za sebe što je moguće veći deo azerbajdžanskog gasa. Još u leto 2008. godine „Gasprom“ je predložio da kupuje od Azerbajdžana po tržišnim cenama celokupnu količinu proizvođenog gasa u republici. Do 2007. godine Azerbajdžan je i sam kupovao gas od Rusije, ali nakon puštanja u pogon gasnog nalazišta Šah-Deniz sa  rezervama od 1,3 biliona kubika, počeo je  da se samostalno snabdeva gasom i da isti izvozi u Gruziju i Tursku. Do 2009. godine obim proizvodnje gasa u Azerbajdžanu trebalo bi da dostigne oko 8,5 milijardi kubika, a u okviru druge faze projekta – 16 milijardi kubika. 15. maja 2009. godine potpredsednik Uprave „Gasproma“ Aleksandar Medvedev je izjavio, da je kompanija spremna da kupi celokupnu količinu azerbajdžanskog gasa iz nalazišta Šah-Deniz u okviru „Stadijuma-2“. U martu 2009. godine počeli su pregovori između „Gasproma“ i „Državne naftne kompanije Azerbajdžanske Republike o uslovima isporuka azerbajdžanskog gasa, koje je trebalo da otpočnu januara 2009. godine. Sem toga, serdinom maja sporazum o izgradnji Prikaspijskog gasovoda ratifikovao je Kazahstan, koji je, iako nije veći proizvođač gasa, značajan sa aspketa njegovog tranzita u Rusiju iz Turkmenije i Uzbekistana.

Međutim, za SAD i EU, koje promovišu planove izgradnje cevovodnih magistrala zaobilazno oko Rusije, takav zaokret događaja, po svoj prilici, nije bio neočekivan. Predviđajući komplikacije u vezi sa resursnom bazom za „Nabuko“, zapadni učesnici tog projekta, ne naglašavajući svoje poteze, počeli su razrađivati varijante korišćenja gasnih nalazišta u zemljama Bliskog i Srednjeg Istoka. Ovde su najperspektivnija gasna nalazišta Irana, koji, prema prvovbitnim planovima, i treba da osigura osnovnu resursnu bazu za „Nabuko“. Početkom 2000-ih godina tome je smetalo komplikovanje iransko-američkih odnosa  u vezi sa nuklearnim programom Irana i njegovom politikom u Iraku i Palestini. Međutim, nakon dolaska na vlast Baraka Obame, počela je oprezna sondaža pozicija Teherana na predmet korišćenja iranskog gasa za popunjavanje „Nabuka“.

Jedan od znakova aktivizacije SAD na iranskom pravcu jeste i postavljanje za novog predstavnika za energetske probleme Evroazije Ričarda Morningstera, koji po rečima američkog izdanja «World Politics Review», «ima reputaciju veštog diplomate». Njegova glavna zasluga je realizacija projekta naftovoda «Baku – Tbilisi – Džejhan», čije su maršrute i uslovi izgradnje bili slični situaciji u vezi sa «Nabuko». Krajem aprila 2009. godine na energetskom samitu u Bugarskoj R. Morningstar je izjavio, da je moguće učešće Irana u «Nabuko», istakavaši pri tom da bi to pomoglo Teheranu da poboljša odnose sa Sjedinjenim Državama i u drugim oblastima. Po njegovim rečima, «u ovom trenutku iranski gas stvara određene probleme za SAD i druge zemlje – učesnice u projektu», ali «mi želimo sarađivati sa Iranom...i nadamo se da će sa njegove strane uslediti pozitivna reakcija i da ćemo moći razrešiti deo preostalih pitanja». Pri tom je Iran, čiji je dostup energenata na svetska tržišta zbog sankcija SAD i EU veoma ograničen, zainteresovan za izgradnju «Nabuko» kao niko drugi.

Manjak gasnih resursa učestvujuće u projektu kompanije pokušavaju nadomestiti i na drugim pravcima. Prema informaciji «The Financial Times», 17. maja 2009. godine dve evropske naftne kompanije – austrijska OMV i mađarski MOL – kupili su po 10 procenata Pearl Petroleum, koji razrađuje gasno nalazište „Hor Mor“ u Iračkom Kurdistanu. Do danas je PearlPetroleum, koji pripada bliskoistočnim naftno-gasnim kompanijama CrescentPetroleum(Ujedinjeni Arapski Emirati) i DanaGas  (Egipat) već  uložila u razradu tog nalazišta 605 miliona dolara. Pretpostavlja se da će ukupne investicije u irački projekat izneti oko 8 milijardi dolara, a godišnja proizvodnja gasa na tom nalazištu dostići će 3 milijarde kubika, od čega bi se polovina isporučivala u Evropu po gasovodu „Nabuko“.

Borba oko „Nabuko rasplamasava se ne samo na azijskom, već i na evropskom pravcu. Krajem marta 2009. godine „Surgutnjeftgas“ je od austrijske naftno-gasne kompanije OMV kupio 21,2% akcija jednog od ključnih učesnika projekta „Nabuko“ – mađarskog petrohemijskog giganta MOL. Vrednost ugovora je iznela 1,4 milijarde evra, što je po oceni eksperata dvostruko više od tržišne cene akcija. Po mišljenju britanskog izdanja «EurActiv», strateški cilj te kupovine jeste  remećenje planova izgradnje «Nabuko», iako ministar energetike Ruske Federacije S.Šmatko takve namere negira, pozivajući se na to da «Surgutnjeftgas» nema čak ni blokirajućeg paketa akcija MOL.

Faktički SAD i Evropskoj uniji danas ostaju dve osnovne varijante za situiranje „Nabuka“ resursnom bazom – to su Turkmenija sa njenim ogromnim nalazištem „Južni Jolatanj – Osman“ (od 4 do 14 biliona kubika) i Iran sa gigantskim nalazištem „Južni Pars“ (14,2 biliona kubika). Bez njih „Nabuko“ ne može da se napuni gasom čak ni upola od projektovanog kapaciteta, i zato će se upravo oko Turkmenije i Irana u narednom periodu voditi veoma oštra politička borba.