|
Predstojeći izbori za predsednika Ukrajine i situacija u vezi sa „Naftogasom“ isprepleli su čvor problema, koji će u skorije vreme biti krajnje problematično razmrsiti. Taj čvor može postati izvor opasnosti od novog gasnog rata. I upravo je opasnost od ponavljanja gasne konfrontacije između Ukrajine i Rusije danas i osnovna briga Evropljana. Zvaničnih izjava s tim u vezi od strane rukovodstva Evropske unije, doduše, nema, ali sudeći po pojedinim naznakama istaknutih evropskih činovnika, zabrinutost ih ne našušta.
Bojazan Evropljana i nije bez osnova, jer događaji oko ukrajinsko-ruskih gasnih odnosa poprimaju dramatične obrise. Ogromna budžetska rupa ukrajinskog „Naftogasa“ (a ona po rečima Viktora Juščenka iznosi oko 33 milijarde grivni), složenosti u vezi sa restrukturizacijom kako novih, tako i starih dugova, stalni razgovori o neophodnosti raskidanja gasnih ugovora, zaključenih 19. januara 2009. godine – sve to ne doprinosi mirnom iščekivanju Nove godine u zemljama Evropske unije.
Glavobolju dodatno pojačavaju hronične komplikacije koje se pojavljuju u „Naftogasu“ u vezi sa plaćanjem ruskog gasa po zaključenim ugovorima. Evropljani se rezonski plaše defolta „Naftogasa“ i, kao posledica toga, da će ukrajinska strana ponovo početi uzimati tranzitni gas za sopstvene potrebe, kao što je to činila prethodnih godina.
Uveravanja ukrajinske strane da su ukrajinska skladišta gasa napunjena i da je Ukrajina spremna da u punom obimu ispunjava svoje obaveze i prema Briselu, i prema Moskvi, nikog naročito ne umiruju. Sumnje s tim u vezi je 6. novembra izrazio i portparol Evropske komisije M.Grej: „Oni kažu, da imaju 25 milijardi kubika u svojim skladištima, što je, po njihovim rečima, dovoljno za zimski period. Po tom pitanju Evropska komisija može se pozivati jedino na informaciju koju nam podastiru Ukrajinci“.
Predsednik Ukrajine Evropljanima ne pridodaje ni malo optimizma. Za vreme telefonskog razgovora sa Žoze Manuelom Borozom on je situaciju u vezi sa plaćanjem za ruski gas označio kao „kritičnu“ – doduše, odmah je zamolio da se izvrši pritisak na Moskvu u cilju preispitivanja januarskih ugovora.
A ni u Moskvi nisu posebno sigurni u ukrajinske partnere. Za vreme video-mosta „Moskva – Brisel“ stalni predstavnik Ruske Federacije pri EU Vladimir Čižov istakao je, da ukrajinska strana nije dozvolila ruskim posmatračima da procene količine gasa u ukrajinskim skladištima, te se stoga ne usuđuje nagađati koliko podaci, koje navodi Kijev, odgovaraju realnosti.
Nenagovorljivost Ukrajine ne smekšava se čak ni ustupcima ruske strane i, na primer, spremnošću da ne naplaćuje penale za manjak gasa, što je još jednom potvrdio 20. novembra u Jalti Vladimir Putin za vreme radnog susreta sa Julijom Timošenko. Međutim, suma tih penala je dvostruko veća od sume koju Kijev plaća za gas u 2009. godini i iznosi oko 8 milijardi dolara.
Čak štaviše, Kremlj je spreman da pristane i na dodatne ustupke i promeni gasni ugovor u stranu smanjenja obima isporučivanog gasa: umesto 40 milijardi kubnih metara – 24 milijarde kubika. Međutim, Viktoru Juščenku to ne odgovara. Koristeći nekakve svoje „vešte“ kalkulacije on je zaključio da je „Ukrajina prepumpala Evropi besplatno toliko gasa, da mi možemo još 150 godina koristiti besplatne isporuke (ruskog gasa – Aut.)“
I u kontekstu tih izjava u Moskvi su se ozbiljno zabrinuli. Vladimir Putin je na konferenciji za štampu nakon pregovora sa federalnim kancelarom Austrije V.Fajmanom primetio, da „ako partneri ne budu plaćali (za gas – Aut.), što znači mogućnost nesankcionisanog uzimanja gasa, to znači da ćemo mi smanjivati isporuke“. Sem toga, Vladimir Putin je potvrdio da je jedan od ciljeva izgradnje gasovoda „Južni tok“, zapravo, u „disciplinovanju ruskih partnera – tranzitera ruskog gasa, pored ostalog i Ukrajine“.
Logiku izjava na gasnu tematiku ukrajinskih političara diktira predizborna borba za predsedničku fotelju. Predsednička strana i dalje insistira na tome, da ugovori treba da budu pošto-poto preispitani, i da je za situaciju oko „Naftogasa“ kriva lično Julija Timošenko. Upravo takav stav Sekretarijata predsednika Ukrajine redovno potvrđuje predstavnik predsednika Ukrajine za međunarodna pitanja energetske bezbednosti B.Sokolovski. U istom tonu o delatnosti Timošenko govore i u Partiji regiona. A sama Timošenko ne komentariše razloge za danas nastalu situaciju.
Bilo kako bilo, tek problem plaćanja za gas nikamo se neće denuti sam po sebi, niti će splasnuti. MMF i dalje insistira na povećanju cena za gas za stanovništvo preteći da će obustaviti povlačenje novih tranši, što je, sa svoje strane, indikatopr za Evropsku uniju prilikom rešavanja pitanja dodeljivanja kredita Ukrajini. Naravno, Timošenko nikada neće pristati na povećanje cena u predizbornom periodu, ali je posle izbora takav korak neizbežan. Kako je rezonski primetio V.Čižov, „stanovnici Ukrajine plaćaju za gas u svojim domovima nekoliko puta manje nego Rusi, a pri tom je taj gas svejedno ruski“ (16).
Imajući u vidu unutarpolitičku nestabilnost na Ukrajini i problem sa plaćanjem Ukrajine za isporuke ruskog gasa logično je da Moskva pokušava osigurati makar kakvu-takvu stabilnost i predvidivost gasnog tranzita svojim evropskim partnerima.
11. novembra 2009. godine anonsirano je potpisivanje Međuvladinog sporazuma o saradnji Ukrajine i Rusije u gasnoj sferi. Nacrt tog dokumenta (uostalom, njegova autentičnost nije potvrđena ni od jedne od strana) pojavio se na Internetu i odmah je proglašen „nametnutim“, pošto je dokument predviđao obaveze samo ukrajinske strane i trebalo je da bude zaključen do 2030. godine. Istina, nije jsno koje bi to posebne obaveze ruske strane mogle biti u tom dokumentu fiksirane, imajući u vidu da se on uglavnom odnosi na tranzit gasa, što znači da se pretenzije mogu iskazivati samo od strane krajnjih korisnika – zemalja Evropske unije.
Bez obzira na toliko složenu situaciju, najverovatnije je da do Nove godine Ukrajina neće imati para za plaćanje gasa. Situacija se može drstično pogoršati u periodu od 17. januara (prvi krug izbora) do 7. februara (drugi krug), kada će početi prava borba između dva osnovna pretendenta na predsedničku fotelju (pretpostavlja se – Janukoviča i Timošenko). U tom periodu mogu biti korišćene različite „antikrizne“ strategije Juščenkovog štaba u cilju njegovog opstajanja na vlasti ili nedopuštanja pobede Julije Timošenko po svaku cenu. Upravo u tom kratkom periodu od strane predsednika Ukrajine može biti preduzet pokušaj da se jednostrano raskinu gasni sporazumi (a svako ko pokuša da ih brani biće proglašen „izdajnikom nacionalnih interesa“), što će dovesti do destabilizacije političke situacije u zemlji i, moguće je, uvođenja direktne predsedničke uprave.
Bez obzira na to što većina evropskih političara ne bi želela takvo zaoštravanje, u Evropskoj uniji postoji sopstvena grupa „jastrebova“ (naročito u zemljama „mlade Evrope“), za koje važi pravilo: „što gore, to bolje“. Ne treba zaboraviti ni na SAD, za koje dirigovani haos koji su one stvorile putem dovođenja na vlast na Ukrajini narandžaste ekipe, predstavlja dugoročnu strategiju za osiguranje svoje dominacije na postsovjetskom prostoru.
A pitanje energoresursa ionako već od poodavno spada u red prioritetnih pitanja nacionalne bezbednosti SAD (dovoljno je ukazati na ulogu Amerikanaca u „reformisanju i optimizaciji ukrajinskog gasnotransportnog sistema). Dakle, Viktor Juščenko u slučaju zaoštravanja gasnog problema, sasvim može računati na određenu podršku kako Evropske unije, tako i SAD, pa prema tome gasna konfrontacija ponovo može postati realnost za novogodišnje praznike.
|
