Vest da je Severna Koreja isprobala nuklearni uređaj ponovo je izoštrila interesovanje za ulogu nuklearnog oružja u svetskim procesima.

Upravo nuklearno oružje u savremenim uslovima postaje, maltene, glavna smetnja za globalističke snage na čelu sa Sjedinjenim Državama u njihovoj težnji ka jednopolarnom svetskom poretku, preciznije rečeno – ka dominaciji. SAD su ozbiljno superiornije u odnosu na Rusiju u količini i kvalitetu nuklearnog potencijala. 5200 nuklearnih bojevih  glava u arsenalima SAD sasvim je dovoljno za uništenje ne samo svake države, nego i čitave civilizacije.

Međutim, novim gazdama sveta ničem ne služe ni ogromne teritorije, makar one bile i bogate prirodnim rtesursima, ako su zagađenme radijacijom. I što je značajnije – one mogu dobiti uzvratni nuklearni udar – ograničeni, ali dovoljan za onemogućavanje njihovih planova. Prema tome, uz nuklearnu avanturu može se dobiti i efekat suprotan očekivanom.

Vašington je svestan te okolnosti. U suštini, zašto je potrebno takvo oružje koje postaje smetnja za ostvarivanje starodavnašnje mašte o svetskoj dominaciji? Otuda zaključak: neophodno je razoružati potencijalnog protivnika čak i po cenu sopstvenog odustajanja od nuklearnog oružja.

Ako, na primer, Rusija i Kina ostanu bez nuklearnog oružja kao faktora zadržavanja ne samo od  nuklearnog napada, nego i sveobuhvatne agresije uz primenu konvencionalnih sredstava za nanošenje poraza (za to Moskva i Peking imaju širok arsenal taktičkih nuklearnih projektila), oni ostaju praktično nezaštićeni, Rusija u prvom redu.

I tako svetsko javno mnenje počinje da se «bakće» nuklearnom problematikom. U SAD zvanične vlasti i eksperti plaše svoje stanovništvo mogućim nuklearnim terorističkim aktom («prljavom» bombom), Evropu i Bliski Istok – iranskim nuklearnim programom, Kinu i Indiju – pakistanskom bombom u rukama islamista.  Nakon isprobavanja nuklearnog uređaja u Severnoj Koreji u panici su i Japanci. Okuplja se Savet bezbednosti OUN, politehnolozi najavljuju mogućnost trećeg svetskog rata sa obilatom primenom nuklearnog oružja. Prilikom ozbiljnog razmatranja svake od gore navedene «opasnosti» postaje očigledno da je to sušta glupost. Severna Koreja nije isprobala bojevu glavu, već samo nuklearni uređaj, a to je velika razlika.

I uopšte uzev, ko će sa kim ratovati u geopoliitučkom svetskom nuklearnom ratu? Kini i Rusiji ovakva avantura apsolutno nije potrebna. Mišljenja sam da Britanija, Francuska i Izrael pogotovo već ne istupaju protiv SAD na strani  Pjongjanga. A nuklearna provokacija sasvim je moguća. Za tu ulogu je najpogodniji Pakistan. Upravo su tamo Amerikanci «izdemokratizovali» situaciju da  se ta zemlja (podsetimo  da ona poseduje nuklearno oružje) zaglibila u haos i proces raspada. Stranim specijalnim službama nije teško da organizuju krađu i primenu nuklearnog projektila protiv Kine ili Indije.

Uz to su talibani, to čedo CIA SAD i pakistanske međuresorske obaveštajne službe, počeli delovati nekako čudno: umesto da ratuju protiv «velikog šejtana» - glavnog neprijatelja muslimana za oslobođenje svoje avganistanske otadžbine, oni  su  iznenada upali na pakistansku teritoriju, dižući u vazduh i ubijajući svoje jednoverce.

Paralelno uz to odvija se još jedan proces – traganje Kine za strateškim saveznikom i reakcija SAD na to traganje.

Amerikanci ne žele da ustupe Kini palmu svetskog prvenstva. A Kinezi pak uporno ka tome grabe. Shvatajući lukavstvo i snagu Amerike, Peking sebi traži saveznike. Rusija za tu ulogu ne godi – njena aktuelna politička elita gleda ne na istok, već na zapad. Odnosi sa Kinom katkada izgledaju kao pokušaj da se pojačaju svoje pozicije na Zapadu, da se preplaši zapadni svet mogućim zbližavanjem sa Podnebesnom. A i slabljenje pozicija Rusije (naročito u odbrambenoj sferi) čini je sve manje privlačnom za Peking.

Kina je, sudeći po svemu, izabrala Japan za saveznika. Spajanje visokih japanskih tehnologija sa dinamikom kineskog razvoja, vojnom snagom i mnogobrojnim stanovništvom otkriva neviđene perspektive za stvaranje najmoćnijeg pola planete. Došlo je i do prve u istoriji bilateralnih odnosa posete japanskog imperatora Pekingu, a redovni su postali susreti rukovodilaca vlada, resora, uključujući i vojne.

U januaru 2009. godine SAD su pribegle koraku bez presedana. Z.Bžežinski i H.Kisindžer ponudili su Kini alijansu sa Amerikom. Za sada Kinezi  promišljaju, ali će izbor biti učinjen pre ili kasnije. Pristati na savez sa Vašingtonom, rizikujući da će biti izigrani, ili odigrati sa Japanom svoju igru porotiv Amerike? Nije jasno kako će se ponašati Japan u trouglu Vašington – Peking – Tokio. U takvim uslovima Pekingu se baš ne bi baš odrekao od svog nuklearnog potencijala.

Što se  Rusije tiče, u njenu nedavno usvojenu Strategiju nacionalne bezbednosti je uneta odrednica o težnji ka potpunom uništenju nuklearnog oružja. A Strateške nuklearne snage danas su jedino najefikasnije sredstvo za situiranje naše nacionalne bezbednosti.

Prema tome, nuklearno oružje ponovo postaje sredstvo za postizanje svetske dominacije. Samo proces sa obrnutim značenjem: nekada gomilanje arsenala, a sada – njihova likvidacija.