Sovjetsko-nemački ugovor o nenapadanju

Moskovski pregovori  zapali su u ćorsokak zbog odbijanja Poljske da u slučaju agresije propusti sovjetsku vojsku preko svoje teritorije ususret nemačkim armijama. 20. avgusta šef francuske vojne misije, general Ž.Dumenk, saopštioo je iz Moksve u Pariz: „Neuspeh pregovora je neizbežan ukoliko Poljska ne promeni stav“. Tog istog dana ministar inostranih poslova Poljske J.Bek je, poverovavši u britanske garancije, telegrafisao svom ambasadoru u Francuskoj J.Lukaseviču: „Poljsku sa Sovjetskim Savezom ne vezuju nikakvi vojni ugovori, i poljska vlada ne namerava da takve ugovore sklapa“.

U knjizi  “Behind Closed Doors” („Iza zatvorenih vrata“, London, 2008.) britanski autor L. Riz, koji je proučavao dokumenta moskovskih pregovora, zaključio je da se engleska delegacija na čelu sa penzionisanim admiralom R.Draksom držala „samoubistvene taktike“ – uopšte ne odgovarati na pitanja koja se odnose na Poljsku. „Kada je sovjetski maršal Vorošilov 14. avgusta direktno postavio pitanje o dopuštanju pristupa Crvene armije na teritoriju Poljske u cilju borbe protiv nacista“, - piše L.Riz, - delegacija saveznika je pitanje ostavila bez odgovora“.

Rasplet se približavao. Uveče 21. avgusta Ž. Dumenk je u Moskvi dobio sledeći telegram: „Po naređenju predsednika Saveta ministara, general Dumenk se ovlašćuje da zarad opštih interesa i uz saglasnost ambasadora potpiše vojnu konvenciju“.  22. avgusta Dumenk je to saopštio Vorošilovu. A London je ćutao.

Zaprepašćujuća „hladnokrvnost“: Čemberlen je u to vreme pecao ribu, a Halifaks lovio patke. Kasnije se iz britanskih izvora saznalo, da je za 23. avgust bio usaglašen dolazak H. Geringa u Veliku Britaniju radi susreta sa N.Čemberlenom  i „regulisanja razlika“ na englesko-nemačkim pregovorima. Tajnu tih pripremanih pregovora i do dana današnjeg čuvaju britanske arhive.

Američki istoričari A.Rid i D.Fišer pišu o dramatičnim događajima na trojnim pregovorima u avgustu 1939. godine: „Engleska i Francuska mogle su se u poslednjem trenutku predomisliti, Poljska je mogla shvatiti realnost, i nemački predlog pao bi u vodu. Staljin je obe dveri ostavio otvorenim. Međutim, prioriteti su se postepeno promenili u korist Nemačke, a saveznicima dat drugorazredni značaj...“

Kao i u Prvom svetskom ratu, sve se rešavalo u poslednjem trenutku. Dobivši od Staljina pristanak na potpisivanje Ugovora o nenapadanju sa Nemačkom, Hitler je u predloženom mu roku 23. avgusta uputio svog ministra inostranih poslova u Moskvu. U noći 24. avgusta 1939. godine u Kremlju je između Sovjetske Rusije i Nemačke potpisan Ugovor o nenapadanju (Pakt Molotov – Ribentrop). Ta poliitčka odluka, doneta u rezultatu neuspeha mosklovskih pregovora, predstavljala je garanciju da Sovjetski Savez izvesno vreme neće biti u ratu sa Nemačkom, njenim realnim i potencijalnim saveznicima.

Tajni protokol i kasniji konspirativni dogovori sa Nemačkom predviđali su podelu „uticajnih sfera“ između Nemačke i SSSR i predstavljali su značajan segment potpisanih dokumenata. U „interesnu sferu“ SSSR uvršteni su Finska, Estonija, Letonija, Litvanija, istočni deo Poljske (Zapadna Belorusija i Zapadna  Ukrajina), i Besarabija. Sve su to države ili teritorije koje su ranije bile u sastavu Rusije i  otrgnute od nje posle Prvog svetskog rata odlukama u Versaju, ili putem direktne aneksije. Granica sfere sovjetskih interesa de-fakto je priznavana od strane Nemačke kao maksimalna linija pomeranja svoje vojske na istok.

Bezbroj je prekora na adresu SSSR zbog tajnih dogovora sa Nemačkom.  Tim povodom primetimo: tajni protokoli uz dogovore uobičajena su praksa za to vreme. Na primer, 25. avgusta 1939. godine u Londonu je potpisan anglo-poljski sporazum o uzajamnoj pomoći. U njemu se govorilo da će pomoć Poljskoj biti pružena odmah. U tajnom protokolu uz sporazum navedene su države ili teritorije koje su ulazile u interesnu sferu strana: Belgija, Holandija, Dancig i Litvanija. Pominjani su tekođe  Letonija, Rumunija i Mađarska.

Ocenjujući prednosti i štetu po Rusiju od sovjetsko-nemačkih dogovora, potrebno je imati u vidu sledeće: Postoji  takav pojam u vojnoj nauci kao što je „geostrateški prostor“. U 1939-1940. godini sovjetski geostrateški prostor, koji je dosezao od 150 do 300 kilometara na zapad, davao je mogućnosti za uspešniju odbranu zemlje. U drugačijim uslovima finska vojska bi započinjala ofanzivu kada bi se nalazila na 32 kilometra od Lenjingrada, nemačka vojska bi, pak, bila na 35 kilometara od Minska, 260 kilometara od Kijeva,  dok bi nemačko- rumunske snage bile udaljene od Minska samo 35 kilometara. Tok rata pokazao je  koliko su se značajnim pokazali ti „kilometri“, da bi se izdržalo u najtežoj 1941. godini, naročito za odbranu Lenjingrada i Moskve.

Ishitrena i neosnovana osuda na Drugom kongresu narodnih deputata SSSR (1989.godine) tajnog aneksa sovjetsko-nemačkom Ugovoru o nenapadanju ne samo da nije odgovarala realnom značaju tog istorijskog dokumenta, nego se i dan-danas koristi za argumentovanje rasprostranjene na Zapadu teze o „zajedničkoj krivici“ SSSR i Nemačke za početak Drugog svetskog rata.

Najznačajniji zadatak spoljne politike Moskve u tom periodu svodio se na to, da se ne dopusti istovremeni nastup Nemačke i Japana protiv SSSR, da se osiguraju granice sovjetske države na zapadu i Dalekom Istoku. Uvođenje vojske na teritoriju Zapadne Belorusije, Zapadne Ukrajine i Pribaltika ujesen 1939. godine i u junu 1940. godine na teritoriju Besarabije (anektiranu od strane Rumunije 1918. godine) i Severne Bukovine realizovano je  usled nepostojanja organizovanog oružanog otpora.  A sukob sa Finskom doveo je do kratkotrajnog i  upornog rata na severozapadu. Nova granica, utvrđena mirnim dogovorom, nalazila se na značajnoj udaljenosti od Lenjingrada.

Veliki uspeh sovjetske politike, rezultat poraza japanske vojske na Hahlin-Golu, predstavljalo je sklapanje Pakta o neutralitetu sa Japanom, 13. aprila 1941. godine.  Zasluga sovjetske diplom,atije sastojala se u tome, što je ona u toku pregovora uspela da u interesu bezbednosti zemlje iskoristi japansko-američke protivurečnosti, koje su u tom periodu bile snažne. Kasnije je to omogućilo Sovjetskom Savezu da izbegne rat na dva fronta.

Istovremeno su u Moskvi počeli jasno spoznavati da je, bez obzira na postignute sa Nemačkom dogovore,  napad Nemačke neizbežan, pa se težilo da se dobije što je moguće više na vremenu za ojačavanje odbrane zemlje.

Ujediniti napore

Kurs sovjetske spoljne politike u pravcu stvaranja koalicije država i naroda radi borbe protiv agresije uglavnom je ostajao doslednim i nepromenjivim. To potvrđuju događaji posle 1. septembra 1939. godine. Pregovori sa Engleskom  obnovljeni su već nedelju nakon što je 28. septembra 1939. godine potpisan sovjetsko-nemački ugovor „o prijateljstvu i granici“.

1. oktobra 1939. godine V.Čerčil, u to vreme prvi Lord Admiraliteta (vojno-pomorski ministar),  dao je na radiju važnu izjavu: „To što su se ruske armije trebale nalaziti na toj liniji, bilo je apsolutno neophodno za bezbednost Rusije. U svakom slučaju, položaji su zauzeti i stvoren je Istočni front, na koji se Nemačka neće osmeliti da napadne“.  6. oktobra on je pozvao sovjetskog ambasadora I.M.Majskog i u odgovor na njegovo pitanje: „Šta vi mislite o mirnim predlozima Hitlera?“ kazao: „Neki moji prijatelji iz reda konzervativaca preporučuju mir. Oni se plaše da će u toku rata Nemačka postati boljševička. Ja sam, međutim, za rat do kraja. Hitler mora biit uništen. Nacizam mora biti slomljen jednom i zauvek“. 

Dalje je on objašnjavao stav britanske vlade: „1)osnovni interesi Engleske i SSSR jeste da se nigde ne sukobljavaju; 2)SSSR treba da bude gazda na istočnoj obali Baltičkog mora i on se veoma raduje što se Baltičke zemlje uključuju u naš (sovjetski), a ne nemački državni sistem; 3) neophodno je zajedničkim naporima Nemcima zatvoriti dostup Crnom moru; 4) britanska vlada želi da neutralitet SSSR bude prijateljski prema Velikoj Britaniji“.

21. februara 1940. godine narodni komesar spoljnih poslova  V.M.Molotov uputio je instrukciju I.M.Majskom (ona je  upravo i namenjena savremenim falsifikatorima istorije – O.R.) da na sledeći način engleskoj vladi pojasni politiku SSSR prema Nemačkoj: „Prvo. Mi smatramo smešnim i uvredljivim za nas ne samo tvrdnju, nego čak i prosto pretpostavku, da bi SSSR, tobože, stupio u vojni savez sa Nemačkom. Drugo. Privredni dogovor sa Nemačkom isključivo je dogovor o robnoj razmeni, po kome vrednost izvoza iz SSSR u Nemačku dostiže svega 500 miliona maraka, a pri tom je dogovor ekonomski povoljan za SSSR, jer SSSR dobija od Nemačke veliku količinu alatnih mašina i opreme, podjednako kao i popriličnu količinu naoružanja, čiju prodaju su nam stalno otkazivali kako u Engleskoj, tako i u Francuskoj. Treće. Kako je SSSR bio neutralan, takvim će on i ostati neutralnim ukoliko, naravno, Engleska i Francuska ne napadnu na SSSR i ne primoraju nas da se latimo oružja. Uporno širenje glasina o vojnom savezu SSSR sa Nemačkom podgrevaju ne samo neki elementi u samoj Nemačkoj, kako bi zbunili Englesku i Francusku, nego i neki agenti same Engleske i Francuske, koje žele  da iskoriste imaginarni „prelazak SSSR u lager Nemačke“ za svoje posebne ciljeve u oblasti unutrašnje politike“.

Posle poraza Francuske u maju 1940. godine raspoloženjas britanske javnosti počela su se osetno menjati u korist SSSR kao potencijalnog saveznika. I.M.Majski je 19. juna 1940. godine saopštio Moskvi: „Juče se na kraju debata o Čerčilovom govoru u parlamentu dogodilo sledeće: laburista Džon Morgan je održao kraći govor u kome je pozdravio naimenovanje Kripsa za ambasadora u Moskvi i pozvao parlament da naglasi dolazak Kripsa „u tu veliku zemlju i poželi mu uspeh u njegovom radu“. Sa svih strana (ne samo laburističke, nego i konzervativne) čulo se bučno odobravanje, i svi su se okrenuli ka diplomatskoj galeriji gde sam i ja sedeo sa drugim ambasadorima. Čerčil se polupridigao sa stolice vlade i takođe okrenuo prema meni, načinivši prijateljski gest rukom namenjen meni. Primer Čerčila sledilo je niz drugih ministara, koji su sedeli pored“.

U aprilu 1940. godine počeli su pregovori između SSSR i SAD, koje je sa američke strane uglavnom vodio zamenik državnog sekretara SAD S.Vels, a sa sovjetske – ambasador K.A.Umanski.

Ozbiljan kamen spoticanja bio je pribaltički problem, čije je sovjetsko rešenje izazivalo iritaciju u SAD. Pa i pored toga, u 1941. godini koja je nastupila sovjetsko-američki odnosi nastavili su da se, mada i polagano, poboljšavaju. 21. januara S.Vels je u razgovoru sa K.A.Umanskim (bio je to njihov 15-ti susret) dao važnu izjavu: „Ukoliko bi se SSSR našao u situaciji da se suprostavlja agresoru, SAD bi mu pružile pomoć“.

Pozitivni rezultati u toku pregovora u tom periodu postizani su s teškom mukom, komplikovani uzajamnim, katkada neosnovanim pretenzijama, i odnosi su umnogome ostajali netaknutim, ali je tendencija ka zbližavanju, uslovljena narastajućom opasnošću od agresije kako protiv SSSR, tako i protiv SAD,  ipak jačala. Velika zasluga za to pripadala je F.Ruzveltu. „On je odavno već bio sklon mišljenju da  politika Sovjetskog Saveza, - naglašava jedan od vodećih američkih istoričara V.Kimbol, - ima pre nacionalistički, nego komunistički karakter, da je više pragmatična  nego ideologizovana. Nacističko-sovjetski pakt i sovjetski napad na Finsku, koji su izazvali negodovanje predsednika, Bela kuća je interpretirala kao posledicu više sovjetske bojazni od nemačke agresije, nego kao komunističku ekspanziju“.

Najvažnije je da su do trenutka napada Nemačke na SSSR Ruzvelt i Čerčil došli do zajedničke odluke o tome, da će Velika Britanija i SAD podržati SSSR u borbi protiv nacističke agresije, iako  apsolutno nije bilo jasno kakva će ta podrška i biti.