Devetog novembra 2009. godine Dmitrij Medvedev će, na poziv Angele Merkel, posetiti Federativnu Republiku Nemačku kako bi učestvovao na međunarodnim manifestacijama povodom 20-godišnjice pada Berlinskog zida. Političari nove formacije će u prisustvu rukovodilaca iz perioda „hladnog rata“, najverovatnije, sa velikim zadovoljstvom apostrofirati činjenicu postojanja Evrope bez negdašnjih granica podele.

Zid, koji su začas podignle avgusta 1961. godine vlasti Istočne Nemačke po liniji podele Berlina na istočni i zapadni sektor, definitivno je prekinuo slobodnu komunikaciju između dva dela grada, koji je još 1948. godine podeljen među saveznicima. On je postao, maltene, najizrazitiji simbol „gvozdene zavese“, žestoke konfrontacije dva sveta, dva načina života.

Berlinski zid opstajao je tek nešto duže od 26 godina. I, evo je već prošlo skoro isto toliko vremena od trenutka kada je pod sečivima buldožera pao i on sam, a potom se srušila i „zavesa“. U godinu-godinu i po smestile su se geopolitičke promene od epohalnog značaja – po prvi put od Drugog svetskog rata počele su se menjati evropske granice, otpočeo je proces ujedinjavanja jednih država (Nemačka) i dezintegracije drugih, u prvom redu SSSR. U većini zemalja Istočne Evrope uspostavljeni su liberalni režimi, što je otvorilo put ka nastajanju ranije nepoznate međunarodne arhitekture.

Pad berlinske međe označio je i nastupanje novih vremena, u kojima se veštačka deoba naroda pretvorila u nonsens. Berlin, Nemačka, pa i čitav svet, u euforičnom raspoloženju su predosećali kraj „hladnog rata“. Pored zida su odjekivali tanani tonovi Rostropovičevog čela. 118 umetnika iz celog sveta pretvorilo je deo objekta u galeriju pod otvorenim nebom, , odslikavajući beton stotinama raznobojnih grafita. A osnovni siže – poljubac matorih Brežnjeva i Honekera - distribuiran je po celom svetu kao simbol zauvek odlazeće mračne stvarnosti.

Danas, sa distance protekle dve decenije, sagledavaju se, međutim, ne samo plusevi tog epohalnog događaja. On je označio uvertiru u drastični potres balansa svetskih snaga, prethodnicu najveće geopolitičke katastrofe XX veka – odlasku sa istorijske scene Sovjetskog Saveza i narušavanja dvopolarnog sistema svetskog uređenja. I svet je, upravo kao čovek koji ostane bez jedne noge, izgubio i ravnotežu, i stabilnost.

Pad Berlinskog zida iznedrio je ne samo velike nade, nego i ozbiljna razočarenja. Ne smemo zaboraviti da se samo postavljanje pitanja o istorijskoj odgovornosti za blokovsku podelu Evrope i sveta pokazalo perfidnim. Pošto se podrazumevalo da takvu odgovornost treba da preuzme na sebe Sovjetski Savez (nikavog protivljenja od strane njegovog rukovodstva nije usledilo), onda su od Moskve očekivali, zahtevali kompenzacije. I ne treba se čuditi što su pri takvom jednosmernom kretanju jedni narodi napredovali umnogome nauštrb drugih. Ujedinjenje Namaca, učvršćivanje demokratskih režima u zemljama Istočne Evrope u rezultatu plišanih revolucija, „novo mišljenje“ – sve se to za Rusiju preokrenulo u gubljenje geopolitičkih pozicija, u ishitrenoi povlačenje vojnih kontingenata, besplatno ostavljanje svojine neprocenjive vrednosti na teritorijama Nemačke, Čehoslovačke, Mađarske i Poljske, u nezadrživo zaoštravanje socijalne napetosti u ruskom društvu.

I opet je Zapad, po ko zna koji put, iskazao privrženost onoj istoj politici dvostrukih standarda, za koje je optuživao Sovjetski Savez. SAD, Velika Britanija, Nemačka, a s njima i rukovodioci NATO; svojevremeno su, u više navrata, preuzimali na sebe obavezu posle ujedinjenja Nemačke i raspuštanja Organizacije Varšavskog Ugovora, da neće širiti prostor NATO na Istok. Odgovarajući na pitanja nemačkog lista „Bild“ početkom aprila 2009. godine, bivši predsednik SSSR Mihail Gorbačov, iako je tvrdio da je Nemačka ispunila sva svoja obećanja data Rusiji, bio prinuđen da prizna: Helmut Kol, državni sekretar SAD Džejms Bejker i drugi uveravali su ga da se NATO ni za centimetar neće pomeriti na Istok. I na kraju krajeva, „Amerikanci to obećanje nisu ispunili, a Nemci su ispoljili indiferentnost. Možda su čak trljali ruke jer su, kao, vešto preveli Ruse žedne preko vode“.

Odbacivši sve obaveze, uz to još i nefiksirane na papiru, Severnoatlantska alijansa je počela da pojačano umnožava svoje redove i povećava vojni potencijal na račun zemalja Centralne i Istočne Evrope, uključujući i bivše republike SSSR. Težnje SAD da obezbede čelne tehnološke pozicije u proizvodnji naoružanja u odnosu na bivšeg protivnika u „hladnom ratu“, da se uz podršku novajlija-natovaca primaknu ruskim granicama, pogoršavaju međunarodnu situaciju i podrivaju poverenje. Brisanje granica unutar Evropske unije u suštini je praćeno podizanjem novih granica otuđivanja po zapadnim granicama Rusije.

Čak i Mihail Gorbačov, koji je požnjeo podosta lovorika zahvaljujući „novom političkom mišljenju“ priznaje: „20 godina nakon rušenja Berlinskog zida nema opasnosti od nastajanja novih zidova u Evropi, ali linije podele u njoj postoje“. Druga je stvar što bivši predsednik ne oseća da su i njegovi prsti u svemu tome. No, nije sad stvar u njemu. Stvar je u tome što za sadašnje državno rukovodstvo Rusije slična razmišljanja nisu dopustiva.

Iz iskustva poslednje dve decenije slede, najmanje, dva zaključka.

Prvi: lojalnost partnera koji sedi s onu stranu pregovaračkog stola ne može se ocenjivati sa takvom lakomislenošću kako su to činili poslednji rukovodioci SSSR. Računati samo na dobru volju i časnu reč pojedinih rukovodilaca u novoj vojno-političkoj situaciji nije moguće, to je nezamislivo. I uzajamne simpatije lidera različitih država ni na koji način ne eliminišu neophodnost odlučne zaštite interesa svoje države.

Drugi zaključak tiče se principa nedeljivosti bezbednosti, o čemu je u poslednje vreme u više navrata govorio predsednik Rusije. U svom izlaganju u Generalnoj skupštini OUN septembra 2009. godine Dmitrij Medvedev je izjavio: „Mi se svi nadamo da je „hladni rat“ već iza nas, ali svet nije postao bezbednijim. Danas su potrebni ne deklaracije, niti demagogija, već savremena rešenja i jasni pravni okviri već postojećih političkih obaveza, pored ostalog i onih kojima se decidno fiksira princip u međunarodnom pravu: ne osiguravati sopstvenu bezbednost na račun bezbednosti drugih“.

Dve decenije, minule nakon pada Berlinskog zida, očigledno su pokazale, da je svaki pokušaj osiguravanja zaštite interesa jednih naroda nauštrb bezbednosti drugih, bremenit povratkom na blokovsku konfrontaciju. Iz takvih neprikladnih pokušaja zapravo i izrasta sablazan podizanja novih „zidova“.

Prevod: R.Dosković