|
Sudski proces protiv predsednika Republike Srpske u Bosni i Hercegovini, Radovana Karadžića, počeo je 26. oktobra. Proces je počeo bez optuženog, koji je odbio da dođe u sudnicu. On je za to imao jake razloge: iako je tužilaštvo sačinilo optužnicu još pre 14 godina, ona je stalno podvrgavana izmenama. Poslednji put izmene su unete u optužnicu 19. oktobra. A to znači da je optuženi za pripreme svoje odbrane imao sedam dana, što je slučaj bez presedana čak i za Haški tribunal.
Mediji su tokom poslednjih godina optuživali Radovana Karadžića za sve smrtne grehe. Prema poslednjoj verziji optužnice Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, njemu se stavljaju na teret: deportacija, progoni, ubistva, teror nad civilnim stanovništvom, uzimanje talaca i, najzad, genocid. Teritorijalni zahvat događaja je polovina Bosne, ali su, doduše, locirana dva glavna regiona – Sarajevo i Srebrenica. Radovana Karadžića optužuju da je on, tobože, razradio i sistematično sproveo plan genocida bosanskih muslimana i Hrvata. Tužilac Tiger je, tvrdeći da je Karadžić otvoreno ispoljavao svoj „genocidni naum“, navodio, na primer, ovakve njegove reči: „Zar vi ne shvatate da ćete nestati? Mnogi od nas će poginuti, ali vas neće biti uopšte!“ Tužilac samo nije napomenuo da je Karadžić govorio o planovima bošnjaka da započnu rat, tojest, njegove reči nisu bile „otkrivanje nauma“, kako to pokušava da predstavi tužilac, već upozorenje bezumnim bosanskim vlastima.
Navodeći svoje „dokaze“ tužilac je ponovio laž o izjavi predsednika parlamenta srpskog naroda u Bosni M.Krajišnika, koji je kazao, da „mi moramo da počnemo...etničku podelu na terenu“. Ta je fraza već upotrebljena protiv samnog M.Krajišnika, koji je na osnovu te izjave proglašen čovekom koji „poseduje genocidni naum“, te je stoga osuđen na 27 godina robije. Veza između Krajišnika i R.Karadžića je očigledna – obojica su zauzimala visoke državničke položaje u Republici Srpskoj, njihova imena nalaze se na spisku „članova zajedničke zločinačke grupe“, pa je čak i na suđenju u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju bio jedan te isti tužilac! A fraza Momčila Krajišnika bila je samo apel da se ispuni sporazum koji je razradio specijalni predstavnik Evropske zajednice Kutiljero, kojim je i bila predviđena etnička podela na terenu. Krivotvorenje je toliko očigledno da njegova primena u osudi Krajišnika izgleda kao evidentno nasilje. O tome šta sud priprema za Radovana Karadžića govori ponovljeno korišćenje tog „dokaza“ već u procesu protiv samog Karadžića.1
Glavna optužba protiv R.Karadžića će, naravno, biti događaji u Srebrenici jula 1995. godine, koje je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju već okvalifikovao kao genocid. Međutim, proces Karadžiću može postati prelomni za takvu kvalifikaciju. Stvar je u tome što su već pristali da se u svojstvu Karadžićevih svedoka pojave veterani holandskog bataljona, koji su se nalazili u sastavu mirovnih snaga OUN u Srebrenici. I već je poznato šta će oni, zapravo, izjaviti. Pre svega, oni će svedočiti o tome, da se bošnjaci iz Srebrenice mogu nazvati kako god hoćete, ali nipošto mirnim građanima, pa prema tome, ni nevinim žrtvama. Naročito aktivna organizacija pod dirljivim nazivom „Majke Srebrenice“, naravno, izaziva prirodno saosećanje sa tugom majki koje su izgubile najbliže. Ali te majke Srebrenice odlično znaju da su njihova deca u toku nekoliko godina do jula 1995. godine vršila najsvirepije zločine protiv Srba. I ta organizacija je krajnje zainteresovana za to, da se iz istorije izbrišu sva sveočanstva genocida koji su činila njihova deca.
Nekoliko dana pre početka procesa Radovanu Karadžiću u Bosni su se, pa čak i ispred zgrade Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, odvijali čudni događaji: spaljivani su portreti...da, naravno, Karadžića, ali ne samo njega. Spaljivani su i portreti predsednika Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju P.Robinsona, potpredsednika tribunala O.Gon-Kvona , pa čak i glavnog tužioca S.Bramerca!. Zašto su se toliko razljutili bošnjaci? Zar da se oni ljute na neobjektiovni tribunal, koji je u potpunosti opravdao njihovog heroja-kasapina Nasera Orića i hladnokrvnog ubicu Sefera Halilovića?
Formalno je nezadovoljstvo bošnjaka izazvao zahtev sudskog veća tužilaštvu da smanji obim optužnice. Zaista, u takvom obimu optužnica postaje rogobatna i praktični neupravljiva. Međutim, upravo u tome i jeste „caka“ – poznata taktika Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju - da sudi do smrti. Cilj sastavljanja optužnice sličnog obima sastoji se upravo u tome, da u godinama suđenja optuženi umre, pa tako sud neće ni morati da razmatra argumente odbrane. Međutim, u suštini je nezadovoljstvo bošnjaka skopčano s time što je Radovanu Karadžiću (za sada) dozvoljeno da se sam brani. To za „Majke Srebrenice“ i vlasti Bosne znači i razobličavanje njihovog mita. Ali je mit koji su oni stvorili toliko strašan, da će njegovo razobličavanje primorati svet da zanemi. Nije slučajno što je, sem spaljivanja portreta, rukovodstvo „Majke Srebrenice“ izjavilo da će odbiti da svedoči na procesu.
A i sam tribunal teško da će dopustiti razobličavanje mita o genocidu muslimana. Podsetimo da je na procesu Slobodanu Miloševiću svedok, general F.Morion, označio događaje iz jula 1995. godine u Srebrenici kao „pakleni krug osvete“. Da, neće hteti „Majke Srebrenice“ da ponovo slušaju francuskog generala o tome, da su do jula 1995. godine njihova deca „klala Srbe za vreme svakog pravoslavnog praznika“.
Što se tiče druge „kobne“ optužbe protiv Karadžića – opsade i granatiranja Sarajeva, Radovan Karadžić je zahtevao od tribunala da se vladi niza zemalja NATO (Kanade, SAD, Danske, Švedske, Norveške, Belgije i Holandije) upute zahtevi da dostave raspoložive informacije koje se tiču krivice za granatiranje upravo bosanske strane. O tome kako se tribunal i njihove gazde pribojavaju sličnih zahteva, govori poslednja odluka Apelacionog veća Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u vezi sa takozvanim „Sporazumom sa Holbrukom“ – tribunal je zabranio takve pretrese.
Odbrana Radovana Karadžića gradi se na jednostavnom principu. On odbacuje sve optužbe u celosti.2 Lična odbrana R.Karadžića izaziva mučnu mržnju i samog suda. Na primer, u poslednjoj odluci tribunala, kojom je Karadžiću odbijen zahtev da mu se da dodatno vreme za pripremu odbrane, sadrži se otrovna fraza: „Donevši odluku da se brani sam, optuženi je svesno odbio sve prednosti koje pruža odbrana uz posredstvo advokata“. Ta fraza izuzetno dobro govori o tome kakvu će taktiku primenjivati sud: iznurivati Karadžića. Upravo je takva taktika primenjivana još jednom pre početka suđenja: nakon što je Karadžić proveo nekoliko meseci pripremajući se za odgovor na optužnicu za zločine, koji su, tobože, izvršeni u nizu opštinskih područja u Bosni, optužnica je potom isključila upravo te teritorije iz optužnice!. Na taj način Karadžić je uzalud istrošio sve to vreme, a da nije učvrstio svoju odbranu ni za jotu. Ocenjujući današnje odbijanje Karadžića da dođe u sudnicu treba imati u vidu da svu odgovornost za to snosi sam tribunal. Čak štaviše, Međunarodni tribunal za bivšu Jugslaviju jednostavno je isprovocirao Karadžića da se optuženi ne pojavi u sudnici. To nije učinjeno slučajno: tribunal pokušava da pronađe osnove da Karadžića liši prava na ličnu odbranu, i traži povod da mu nasilno nametne advokata. Po svoj prilici, oni shvataju da dok se Karadžić brani sam, oni neće uspeti ništa da dokažu. Da, naravno, lagaće kao i obično, ali ništa neće moći dokazati. Nije isključena ni druga varijanta – Karadžić može biti nasilnim putem doveden u sudnicu. Bilo je već takvih presedana.
Uostalom, to još jednom pokazuje da tužilaštvo nema nikakvih dokaza, ako se već spušta na takve grane podlosti, koja govori i o dimenzijama ličnosti tužilaca Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju.
Važno je napomenuti da je Radovan Karadžić već svedočio u Međunarodnom tribunalu. Dogodilo se to u novembru 2008. godine kada je Karadžić svedočio kao svedok odbrane na suđenju M.Krajišniku, kada se pokazao kao čovek od poštenja: on je u celosti odbacio sve optužbe protiv Krajišnika, preuzimajući katkada na sebe svu odgovornost. Tako je, na primer, on izjavio da je naimenovanje generala Mladića za komandanta armije bosanskih Srba bila njegova lična odluka, bez obzira na potpis Krajišnika pod naimenovanjem, i da jedino on, Karadžić, snosi za to odgovornost.3 Uzgred rečeno, analognu moralnu poziciju zauzimao je na svom procesu i Slobodan Milošević, koji uglavnom nije branio sebe, već druge. S tim u vezi treba navesti citat iz izlaganja Slobodana Miloševića u septembru 2004. godine o glavnom svedoku protiv Karadžića – M.Deronjiću, bivšem njegovom podčinjenom. S.Milošević je ovako okarakterisao M.Deronjića: „ Vi ste imali svedočenja M.Deronjića o kojima se ne bi moglo čak ni sa majkom rođenom razgovarati, imajući u vidu ono što je učinio i napisao: da je on pobio celo selo, prethodno mu garantovavši bezbednost! Vi ste mu sve to oprostili samo da bi lagao protiv Karadžića.Ali vi imate naredbu Karadžića vojsci u Srebrenici da se brine o civilnom stanovništvu, da poštuje Ženevsku konvenciju. To je u pismenom obliku bilo prosleđeno vojsci, a pred vama se pojavljuje nekakav Deronjić koji je, tobože, šapnuo Karadžiću da ga niko ne čuje, da ih sve treba pobiti. To je takva budalaština da nema smisla o tome ni govoriti“. M.Deronjić treba da bude glavni svedok protiv Karadžića, jer je jedino on, tobože, dobio direktno naređenje za ubijanje u Srebrenici. Ali evo muke: izdržavajući svoju kaznu u švedskoj tamnici, Deronjić je umro. Treba reći da ne bi baš svako mogao da laže u prisustvu svog komandanta. I zašto onda rizikovati, tim pre što je na osnovu svedočenja Deronjića već izrečeno nekoliko krivičnih presuda.
Dakle, deo procesa u kome tužilac ima reč protiv Karadžića je počeo. Tužilac je dobio 300 sati. To se može pretvoriti u godine. S jedne strane, dati proces je potreban tribunalu radi produženja sopstvenog života, a s druge – on može da mu nanese smrtnonosni udarac. Imajući u vidu da se Karadžić brani lično, prvih 300 sati procesa treba da bude sa megatonama laži koje je pripremilo tužilaštvo, ali i predočavanjem važne i, moguće je, dosad nepoznate informacije. Pre nekoliko dana R.Karadžić je uputio pismo Savetu bezbednosti OUN sa zahtevom da se „ratifikuje“ njegov sporazum sa bivšim, 1996. godine, specijalnim predstavnikom predsednika SAD Ričardom Holbrukom (po tom sporazumu je R.Karadžić u zamenu za napuštanje politike dobio imunitet od gonjenja od strane Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju). Odgovora još nema, i teško da će ga biti. Glavno je, međutim, u nečem drugom: Karadžić je pokazao da, bez obzira na odricanje od prava da se obavi rasprava o datom sporazumu, on neće ćutati. Suđenje će biti teško. Karadžić namerava da se bori iz sve snage.
________________
Aleksandar Borisovič MEZJAJEV, magistar pravnih nauka, docent, šef katedre za međunarodno pravo Akademije za upravu (Kazanj)
________________
1) Vidi dokument MTBJ: Prosecutor v. Radovan Karadzic, Prosecution’s Final Pre-Trial Brief. Para 40/
2) Vidi dokument MTBJ: Prosecutor v. Radovan Karadzic, Karadzic’s Pre-Trial Brief, 29 June 2009.
3) Vidi stenogram zasedanja u procesu Tužilac protiv M.Krajišnika od 5. novembra 2008. godine.
|
