|
Ovih se dana u Federativnoj Republici Nemačkoj obeležava 20-godišnjica pada Berlinskog zida – događaja koji je za nemački narod od neprolaznog značaja, događaja koji je promenio ne samo svest Nemaca, nego i sistem evropske bezbednosti i poratno svetsko uređenje u celini.
...Operacija podizanja Berlinskog zida pod šifrovanim nazivom „Kineski zid II“ bila je dobro pripremljena i operativno izvedena. Betonski prsten dužine 200 kilometra okruživao je Zapadni Berlin. Od 13. avgusta 1961. godine glavna znamenitost podeljenog grada tokom narednih niz godina postao je Zid, najpoznatiji «kultni» objekat iz vremena «hladnog rata».
«Kineski zid II“ po svom značaju bio je analog Velikog Kineskog zida. Izgradnja prvog zida počela je u III veku pre n.e., u periodu Zaraćenih carstava (475-221 godine pre n.e.) Zid je trebalo da ojača granice kineske civilizacije i konsoliduje jedinstvenu imperiju. Drugi zid, ili «antifašistički odbrambeni bedem na spoju socijalizma i kapitalizma», kako su nazivali Berlinski zid u DR Nemačkoj, skoro tri decenije je oličavao granično utvrđenje socijalističkog sveta, koje je predstavljalo među između «dva sveta i dva sistema». Berlinski zid je postao simbol konfrontacione stabilnosti u epohi blokovske suprostavljenosti.
Džon Kenedi je povodom izgradnje Zida filosovski primetio: «To nije baš prijatno rešenje, ali zid, nek ga đavo nosi, ipak je bolje od rata» U to vreme sa tim su se slagali praktično svi. Podelivši svet, dva socijalno-politička sistema bila su prinuđena da mirno koegzistiraju, ogradivši se jedan od drugog Zidom i bajonetima vojnih blokova.
Kasnija logika razvoja događaja unela je svoje korekcije u takvu koegzistenciju. U SSSR su uz talambase «perestrojke» kvasali procesi dezintegracije, a onda se u centru Evrope počelo govorkati o nemačkom jedinstvu».
U junu 1989. godine za vreme posete Mihaila Gorbačova Zapadnoj Nemačkoj, ta tema je bila i ključna. Nemački kancelar Helmut Kol je ovako izložio sovjetskom gostu svoje viđenje problema nemačkog jedinstva: «Kao što Rajna teče ka moru, tok istorije neminovno vodi ka ujedinjenju Nemačke. Naravno, moglo bi se pokušati izgraditi na Rajni branu, ali će reka probiti obale i nastaviti svoj put pokraj brane. Upravo tako stoje stvari sa obnavljanjem zemlje. Naravno, gospodin Gorbačov može zadržati taj proces dugi niz godina... U tom slučaju ja, naravno, neću dočekati taj dan. Ali dan nemačkog jedinstva će nastati sa takvom neminovnošću, sa kakvom se Rajna uliva u more».
U novembru 1990. godine «brana je probijena», desetine hiljada stanovnika Berlina pohrlilo je ka kontrolno-propusnim prelazima. Berlinski zid, koji je tokom 28 godina, 4 meseca i 9 dana delio dve Nemačke, konačno je srušen...Na svetskoj areni pojavila se ujedinjena Nemačka, koja je ubrzo počela igrati vodeću ulogu u pitanjima evropske bezbednosti...
***
Protekle su godine. Uoči 20-godišnjice pada Berlinskog zida, 3. novembra, po prvi put se posle 1957. godine nemački kancelar obratila predstavnicima oba doma američkog kongresa. Angela Merkel je izrazila zahvalnost «Džonu Kenediju na rečima da je on građanin Berlina, Ronaldu Reganu koji je zahtevao od Mihaila Gorbačova da sruši Berlinski zid, Džordžu Bušu-Starijem, koji je protiv volje Francuske, Velike Britanije, Italije i Sovjetskog Saveza dao «zeleno svetlo» Helmutu Kolu i ujedinjenju Nemačke»...
Ovde nije baš sve tako. Da, gospođa Merkel ima zašta zahvaliti Amerikancima. Istina, zahtev Ronalda Regana da se sruši Berlinski zid pre je bio samo uspešno odigrana epizoda u interpretaciji čuvenog glumca i političara, negoli rukovodstvo za akciju sovjetskom lideru. Druga je stvar Džordž Buš – Stariji. On je u više navrata u razgovorima sa predsednikom SSSR pokušavao da iskamči, kakvu će poziciju zauzeti Moskva u slučaju ujedinjenja Nemačke. Hoće li ostati u kasarnama vojska Zapadne Grupacije, ili će ona postati «brana na Rajni»? I shvatio je, da od strane Mihaila Gorbačova neće biti ozbiljnijeg protivljenja.
A u junu 1990. godine, kada Zida već nije bilo, Mihail Sergejevič Gorbačov je otvoreno izjavio Džordžu Bušu – ocu, da će se složiti sa članstvom ujedinjene Nemačke u NATO «ako to poželi nemački narod». Zaprepašćeni Buš je dva puta zamolio Gorbačova da ponovi ono što je kazao...
Prema tome, mišljenje frau Merkel da je Buš dao «zeleno svetlo» ujedinjenju Nemačke protiv volje SSSR, najblaže rečeno je pogrešno.
Druga stvar su Velika Britanija i Francuska.
Premijer Velike Britanije Margaret Tačer je kazala Gorbačovu: «Ujedinjenje Nemačke nije u interesu Britanije, niti je u interesu Zapadne Evrope. Zaboravite na sve što ste pročitali u natovskim kominikeima. Nama nije potrebna jedinstvena Nemačka. I nije nam potrebna promena poratnih granica u Evropi. Mi to ne možemo dopustiti, to bi destabilizovalo međunarodnu situaciju i dovelo u opasnost našu bezbednost». Predsednik Francuske Fransoa Miteran je izjavio, da će nova ujedinjena Nemačka biti još opasnija nego za vreme Hitlera. F.Miteran je smatrao, da će ujedinjenje Nemačke oživeti «loše» Nemce, koji su jedno vreme dominirali u Evropi: on je govorio da će širenje teritorije Federativne Republike Nemačke odbaciti Evropou unazad, u situaciju kakva je postojala do početka Prvog svetskog rata...
Danas je to u prošlosti. Ujedinjena Nemačka je priznati evropski lider koji ima političku težinu, ekonomsku moć, visok međunarodni autoritet. Od Berlina umnogome zavisi budućnost Evrope.
Pa ipak jednu pouku iz proteklih dve decenije treba posebno apostrofirati.
Rušenje Berlinskog zida u novembru 1989. godine nije postavilo čvrste temelje opšteevropske bezbednosti. Nade miliona Evropljana u savršeniji svetski poredak nisu se ispunile. Ratovi i konflikti u Abhaziji, Avganistanu, Bosni, Iraku, na Kosovu, Makedoniji, Nagornom Karabahu, Jugoslaviji, Južnoj Osetiji pokazali su da u svetu, koji je izgubio stabilnost bipolarne konstrukcije, suverenitet, teritorijalna celovitost i nezavisnost država već nisu temeljni principi međunarodnih odnosa. Jedini ubedljivi argument je – sila.
Prisetimo se Getea: «Geld verloren – nichts verloren, Ehre verloren – viele verloren, Mut verloren – alles verloren, da waerst du besser nicht geboren» (Pare su izgubljene – ništa nije izgubljeno, čast je izgubljena – mnogo je izgubljeno, hrabrost je izgubljena – sve je izgubljeno, a onda bi ti bilo najbolje da se nisi ni rodio“). Želeli bi smo da se nadamo, da će na dan 9. novembra lideri Evrope i Rusije imati dovoljno političke hrabrosti ne samo da se dive plodovima slobode pokraj ruina Berlinskog zida, nego i da načine korak u pravcu osiguranja njihove efikasne zaštite u budućnosti.
|
