Kao što je poznato, osnovni rezultati Drugog svetskog rata definisani su u sporazumima vodećih zemalja antihitlerovske koalicije na Teheranskoj, Jaltinskoj i Potsdamskoj konferenciji. U njima su fiksirani bezuslovna kapitulacija fašističke Nemačke i pobeda zemalja antihitlerovske koalicije. Hitlerovska Nemačka je proglašena začetnikom, agresorom i krivcem za otpočinjanje Drugog svetskog rata, a sve esesovske formacije i nacističke organizacije – zločinačkim. Postojanost rezultata Drugog svetskog rata i utvrđene granice među državama verifikovani  su i međunarodnim sporazumima u Helsinkiju 1975. godine.

Tokom poslednjih godina sve se to počinje dovoditi u sumnju. Otvoreno se povampiruju i veličaju vlasovci, banderovci, bivše esesovske formacije i druge nacističke organizacije, koje su se za vreme rata borile na strani Hitlera. Kako u inostranstvu, tako i u Rusiji, u ogromnim tiražima izdaje se i distribuira svakorazna literatura, koja u pozitivnim tonovima prikazuje nacističke rukovodioce i kolaboracioniste. Varvarski se ruše spomenici vojnicima – oslobodiocima.

U jeku tog novog informativnog rata, koji je zapodenut na Zapadu, Parlamentarna skupština OEBS usvojila je rezoluciju, u kojoj se stavlja znak jednakosti između nacizma i staljinizma. Evropski parlament predložio je da se 23. avgust proglasi danom potpisivanja pakta Molotov – Ribentrop, opšteevropskim danom sećanja na žrtve staljinizma i nacizma. Iako je ruska delegacija u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope formalno i glasala protiv te rezolucije, ruski parlamentarci i MIP Rusije malo su šta učinili da spreče usvajanje tog bogohulnog dokumenta koji predstavlja izrugivanje nad velikom Pobedom.

Informativna agresija u odnosu na istorijsku prošlost Rusije  ni do danas nije naišla na dužni otpor. Čak štaviše, u vladinom listu „Rosijskaja gazeta“ od 23. jula 2009. godine u članku V.Dimarskog ta je agresija naišla na punu podršku (???). Svoj dobrani prilog tome daju i liberalni mediji.

Ja sam duboko ubeđen: o događajima uoči Drugog svetskog rata, pored ostalog o sovjetsko-nemačkom ugovoru o nenapadanju, nije dopustivo suditi bez uzimanja u obzir isključive složenosti nastajuće u to vreme vojno-političke situacije u svetu. I nije se sve odjednom desilo 1939. godine  kada se, eto, Staljin, tobože, okrenuo u stranu Nemačke.

Sovjetski Savez nije  bio u prilici da naročito bira. Prva u svetu socijalistička država sarađivala je sa onima, koji su to želeli. Široka saradnja sa Nemačkom odvijala se još u 20-im godinama. 1934. godine sovjetska vlada  je preduzela niz diplomatskih koraka, kako bi uspostavila odnose sa novim nemačkim rukovodstvom, uglavnom u cilju da osigura bezbednost svoje zemlje i po mogućnosti ogradi pribaltičke zemlje i Poljsku od nemačke ekspanzije. Međutim, Berlin u to vreme nije pristao na ozbiljne ususretne korake.

Nemci su imali druge planove. Posle rata postale su poznate Hitlerove reči, izrečene vrhovnom komesaru Lige nacija u Dancigu, K.Burkhardu: „Sve što ja  činim usmereno je protiv Rusije. Ukoliko je Zapad toliko glup da to ne shvata, onda ću biti prinuđen da pristanem na kompromis i najpre nanesem udar po Zapadu. Zatim ću obrušiti sve svoje snage protiv SSSR. Meni treba Ukrajina, kako nas niko ne bi doveo u situaciju gladi kao što se to desilo za vreme prošlog rata“.

Izvesno vreme Hitler je maskirao te planove. Pa i odluku o ratu sa Poljskom on je doneo aprila 1939. godine. Prema tome, kasnije zaključeni sovjetsko-nemački sporazum o nenapadanju nipošto nije mogao uticati na tu odluku. Hitleru je bilo potrebno upravo razorno, zaprepašćujuće razbijanje Poljske kao nauk svima drugima. „...Ono što će se dogoditi u slučaju rata sa Poljskom, dogodiće se i zaseniti Hune, - govorio je on. „Ta silovitost u nemačkom vojnom delovanju neophodna je  kako bi se državama Istoka i Jugo-Istoka demonstriralo na primeru uništenja Poljske šta u uslovima današnjeg dana znači protivurečiti želji Nemaca i provocirati Nemačku na uvođenje vojnih snaga“.

Dobro je poznato i to, kako su tekli pregovori sovjetske vlade sa predstavnicima Engleske i Francuske o  pitanjima sprečavanja rata na Evropskom kontinentu. Zapadne demokratije  nisu nameravale da sa Sovjetskim Savezom sklapaju nikakve ozbiljne sporazume u cilju sprečavanja hitlerovske agresije. Čak štaviše, kako je pokazao Minhen ,one su praktično činile sve kako bi „umirile“ agresora i njegov udar usmerile na Istok.

Značajna činjenica: nemački generali L.Bek, E. Fon Vitcleben i drugi su uz učešće načelnika generalštaba kopnenih snaga F.Galdera krajem avgusta 1938. godine organizovali zaveru sa ciljem hapšenja Adolfa Hitlera čim on potpiše naređenje o napadu na Čehoslovačku, zbog pokušaja da uvuče Nemačku u novi evropski rat. Oni su o tome izvestili najviše rukovodstvo Engleske i Francuske, ali su ovi poslednji, zaslepljeni  mržnjom prema sovjetskoj Rusiji, ignorisali informaciju i dali prednost zaključivanju Minhenskog sporazuma, prinudivši Čehoslovačku da se bez otpora podčini Hitlerovoj volji. Takav zaokret stvari primorao je zaverenike da odustanu od svog plana.

Reći ću i više: čak da je Sovjetski Savez i zaključio nekakve sporazume sa Engleskom i Frncuskom teško da bi to promenilo situaciju. Jer ranije je između SSSR i Francuske bio potpisan sporazum o pružanju pomoći Čehoslovačkoj, ali je 1938. godine Pariz odustao od sporazuma, stavivši potpis na Minhenski sporazum.

I nikakve Poljake zapadne demokratije nisu nameravale da štite. Ambasador SAD u Londonu DŽ.Kenedi bio je ubeđen, da Poljake treba prepustiti volji sudbine i nacistima omogućiti da realizuju svoje ciljeve na Istoku. Konflikt između SSSR i Nemačke, po njegovim rečima, „doneće veću korist celom zapadnom svetu“. Ambasador SAD u Berlinu H.Vilson takođe je smatrao najboljom varijantom napad Nemačke na Rusiju, uz prećutnu sagalsnost zapadnih država, pa „čak i uz njihovo odobravanje“.

Stvari osujećivanja napora usmerenih na obuzdavanje fašističke agresije ne mali doprinos dala je i sama Poljska.

Još 1934. godine zaključena je poljsko-nemačka deklaracija koja je postala i prva breša probijena u pravcu stvaranja kolektivne bezbednosti u Evropi. Kada je 1938. godine sovjetska vlada izjavila da je spremna da pruži pomoć Čehoslovačkoj u slučaju nemačke agresije, poljski ambasador u Parizu J.Lukasevič je 25. septembra 1938. godine u razgovoru sa svojim američkim kolegom V.Bulitom izjavio: „Počinje religiozni rat između fašizma i boljševizma, i u slučaju da Sovjetski Savez pruži pomoć Čehoslovačkoj, Poljska je spremna na rat protiv SSSR, rame uz rame sa Nemačkom“.

Mnoštvo drugih dokumenata svedoči o tome, da je Poljska i u kontekstu Čehoslovačke, i u konforntaciji sa Sovjetskim Savezom, težila da nastupi na strani Nemačke. Poljska vlada ni pod kojim okolnostima nije pristajala da propusti sovjetsku vojsku preko svoje teritorije u slučaju napada Nemačke na Čehoslovačku. A bez toga bilo kakva vojna pomoć potencijalnim saveznicima od strane Crvene armije nije bila moguća.

Poljaci su se u potpunosti uzdali u englesku i francusku vojnu pomoć, ali kada je 1. eptembra 1939. godine počela nemačka agresija, Engleska i Francuska su, reda radi, objavile rat Nemačkoj, ali nisu ratovale, već su kao posmatrači ostali iza Mažino – linije. Liberalne zapadne demokratije su predale Poljsku Hitleru, ali tim povodom nešto niko u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope nije podigao buku.

Sovjetski Savez nije se mešao u rat sve do 17. septembra. I tek u poslednjem trenutku, kada je poljska vlada napustila teritoriju Poljske, prepustivši svoj narod volji sudbine, sovjetska vojska je uvedena na teritoriju Zapadne Belorusije i Zapadne Ukrajine sa ciljem da ne dopusti njihovo zauzimanje od strane Nemačke i da oslobodi zemlje koje je Poljska nezakonito zauzela 1920. godine.

Bivši britanski premijer D.Lojd Džordž je u septembru 1939. godine pisao poljskom ambasadoru u Londonu:  „Ruske armije ušle su na teritorije, koje nisu poljske i koje je Poljska na silu anektirala  posle Prvog svetskog rata. Razlika između dva događaja postaje sve očiglednija za britansko i francusko javno mnenje. Bilo bi zločinačko bezumlje staviti ih u istu ravan“. A danas se to bezumlje  realizuje.

Vinston Čerčil je čak u periodu najnapetijih sovjetsko-britanskih odnosa 1. oktobra 1939.godine u svom govoru na radiju isticao: „To da su se ruske armije morale nalaziti na toj liniji bilo je sasvim neophodno  za bezbednost Rusije protiv nemačke opasnosti. U svakom slučaju, položaji su zauzeti i formiran je Istočni front, na koji se nacistička Nemačka ne usuđuje da napadne“.

Na međunarodno-pravnom planu te teritorije su bile  fiksirane u sastavu SSSR ugovorima iz 1945 – 1947. godine. Tim pre ni o kakvoj agresiji ne može biti govora u odnosu na zemlje Pribaltika i Rumunije, pošto su ulasku sovjetske vojske na te teritorije prethodili diplomatski pregovori, koji su se završili pristankom vlada dve zemlje na sovjetsku varijantu rešenja problema u bilateralnim odnosima.

A evo nekih primera iz istorije drugih zemalja. SAD su se 1942. godine iskrcale u Maroku, ne zatraživši dozvolu ni od marokanskog sultana, ni od vlade u Višiju, sa kojom su održavale diplomatske odnose. Komanda SAD je to objasnila neophodnošću osiguranja strateškog iznenađenja.

Kada je  1941. godine nastala fašistička opasnost po Iran, Engleska i SSSR su se dogovorili o uvođenju svoje vojske na iransku teritoriju.

U poslednje vreme  veoma se eksploatiše i tvrdnja o tome, da je „dogovor“ između Hitlera i Staljina, tobože, odrešio ruke fireru, da je doprineo napadu na Poljsku, razbijanju Francuske 1940. godine i uopšte početku Drugog svetakog. 5. maja 2005. godine poljski sejm se obratio ruskom rukovodstvu sa zahtevom da osudi J.Staljina zbog toga, što je 1939. godine on podržao Hitlera u ratu protiv Poljske. Možda će Rusima, eto, uskoro predložiti i da  zamole za oproštaj zbog toga što su firera doveli do samoubistva.

Na Drugom kongresu narodnih deputata SSSR 1989. godine isticano je: „Kongres narodnih deputata SSSR slaže se sa mišljenjem komisije, da je ugovor sa Nemačkom o nenapadanju zaključivan u kritičnoj političkoj međunarodnoj situaciji, u uslovima povećavanja opasnosti od fašističke agresije u Evropi i japanskog militarizma u Aziji, i da je imao za jedan od ciljeva da udalji od SSSR opasnost od rata kjoji se nadvijao...Kongres smatra da sadržina tog ugovora nije  bila u koliziji sa normama međunarodnog prava i ugovorne prakse država, usvojenim za sređivanja slične vrste“. Istina, istovremeno je taj kongres osudio dodatni protokol, kojim se razgraničavaju interesne sfere strana u ugovoru. Međutim, te optužbe apsolutno nisu održive. Celokupni proces stvaranja u Evropi kolektivne bezbednosti bio je  urušen i odlučujuća šansa Hitleru za pohod na Istok data je mnogo ranije – Minhenskim sporazumima iz 1938. godine. Upravo su ti sporazumi prinudili SSSR da u ime sopstvene bezbednosti sklopi pakt o nenapadanju sa Nemačkom.

Sve do leta 1941. godine naročitu opasnost predstavljali su tajni anglo-nemački pregovori. Ministar inostranih poslova Engleske E.Halifaks je lično posetio A.Hitlera i H.Himlera. N.Čemberlen je tri puta odlazio Hitleru na noge. Ali ti britanski rukovodioci  nisu želeli da putuju i u Moskvu na pregovore.

Veoma je suštinska činjenica: za 23. avgust bio je zakazan susret Geringa sa Čemberlenom u Londonu,  i do susreta nije došlo isključivo zbog dolaska Ribentropa u Moskvu.  Da Sovjetski Savez nije sklopio pakt o nenapadanju sa Nemačkom, on bi se našao pred opasnošću od rata na dva fronta sa veoma snažnim protivnicima na zapadu i istoku. Jer upravo su u leto 1939. godine vođene bitke na Hahlin-Golu, gde je Crvena armija morala da odbija japansku agresiju.

Ukratko, do leta 1939. godine Kremlj je bio stavljen pred dilemu: ILI ostati u potpunoj izolaciji u uslovima kada je Hitler, direktno ili indirektno  podržavan od strane vodećih zapadnih država, hrlio na Istok, ILI sa Berlinom sklopiti ugovor o nenapadanju kako bi odgodio početak rata i dobio na vremenu u cilju priprema za otpor neminovnoj agresiji. Odluka koju je pre 70 godina, avgusta 1939.  u trenucima veoma teškog za zemlju izbora doneo  Staljin bila je – sa aspekta nacionalnih  interesa Rusije – diplomatski i strateški besprekorna.  A zaključivanje pakta o nenapadanju sa Nemačkom pomoglo je i zaključivanju sporazuma o neutralitetu sa Japanom.

Da SSSR nije zaključio ugovor o nenapadanju sa Nemačkom, rat sa Hitlerom svejedno ne bi bio izbegnut, ali  bi pri toj varijanti anglo-saksonske države mogle ostvariti svoj cilj – postići uzajamno slabljenje Nemačke i Rusije, kako bi same zauzele dominirajući položaj u Evropi.

Pri tom bi Sovjetski Savez, ostajući u  predelima svojih granica, bio prinuđen da se pomiri sa zauzimanjem čitave Poljske od strane Nemačke, pribaltičkih i drugih država koje gravitiraju sovjetskim granicama. Vermaht bi dobio mogućnost da stvori još povoljniji nego 1941. godine strateški položaj za napad na SSSR, i Sovjetski Savez bi morao usamljen ratovati sa hitlerovskom Nemačkom i njenim saveznicima ne u 1941. godini, već znatno ranije.

Nisu bili nešto nevidljivi  ni tajni  dogovori o podeli  uticajnih sfera sa Nemačkom. Tajni pregovori  sa sklapanjem odgovarajućih sporazuma vođeni su između Engleske i Nemačke. Poljsko-engleski ugovor od 25. avgusta 1939. godine takođe je imao tajni aneks u kome se, pored ostalog, Litvanija proglašavala interesnom sferom Poljske, a Belgija i Holandija – interesnom sferom Velike Britanije.  Letonija i Estonija su avgusta 1938. godine potpisale tajne sporazume o garancijama njihovih granica sa Nemačkom. Sporazumi J.Staljina sa F.Ruzveltom i V.Čerčilom o podeli Evrope na Jalti i sa H.Trumanom u Potsdamu 1945. godine takođe su  tokom niza godina predstavljali tajnu. Do dana današnjeg na snazi su  tajni aneksi američko-japanskom ugovoru o bezbednosti iz 1951. godine itd.

Zaključak: odluke Vrhovnog sovjeta SSSR 1990. godine, koje je diktirala grupacija M.Gorbačova – A.Jakovljeva,  kojima su dovedeni  u sumnju sovjetsko-nemački ugovor 1939. godine i tajni aneksi tom ugovoru, apsolutno su neosnovane. Te odluke bile su donete u okolnostima sveopštog pomračenja uma „inteligencije“ , psihološkog pritiska Zapada i divljanja „vođa perestrojke“.

______________
Mahmut Ahmetovič GAREJEV  - general armije, doktor vojnih i doktor istorijskih nauka, predsednik Akademije vojnih nauka Ruske Federacije