Na delu je taktika korak po korak. Najpre neslavni politički sporazum, potom SSP sa suspenzivnim dejstvom, potom pregovori Prištine i Beograda o životnim pitanjima, pa sporazum o zaštiti nacionalnih manjina... sve dok se ne učini bespredmetnim insistiranje o nepriznavanju Kosova

Već duže vreme teško je govoriti o zvaničnim stavovima srpske diplomatije o bilo kom pitanju spoljne politike Srbije. Postoje stavovi političkih partija, predsednika republike, predsednika vlade, pojedinih ministara, kao i stavovi članica i zvaničnika EU i NATO o spoljnopolitičkim prioritetima Srbije, ali ni u jednom od tih slučajeva ne može se govoriti o zvaničnim stavovima diplomatije, odnosno Vlade Srbije. Sve to ukazuje da je neophodno što pre definisati strategiju spoljne politike Srbije. Nadamo se da će to učiniti novi saziv Narodne skupštine na predlog nove vlade. I da to neće biti ponavljanje dosadašnje retorike o tzv. tri stuba spoljne politike Srbije, jer je srpska spoljna politika poslednjih godina - bez ijednog stuba.

Strategija spoljne politike Srbije treba da proizađe iz njenog geopolitičkog položaja, projekcije ekonomskih, energetskih, bezbednosnih i civilizacijskih interesa kao i iz njenih iskustava iz bliže i dalje istorije. To ne sme da bude skup improvizacija, već rezultat ozbiljnih analiza najboljih i najstručnijih umova Srbije koji će dobiti potvrdu u najvišim institucijama političkog sistema. Lično verujem u koncept uravnotežene spoljne politike i u raspodelu srpskih spoljnopolitičkih interesa na susede, Evropu, velike sile i zemlje u razvoju (NZ).

Srbija treba da prihvati i primenjuje standarde EU u ekonomsko-tehnološkom razvoju, produktivnosti, zaštiti prirodne okoline, pravnom sistemu. Štetno je i kontraproduktivno, međutim, bilo kakvo zaricanje na vernost EU, licitiranje sa rokom za članstvo, proglašavanje EU kao jedine alternative. To u potpunosti odgovara interesima EU, ali smanjuje vrednost Srbije kao ozbiljnog partnera. Srbija ne sme da zatvara oči pred činjenicama kao što su - da je najveći broj članica EU učestvovao u agresiji NATO protiv Srbija (SRJ) 1999, da nosi odgovornost za ljudske žrtve, za ogromnu ratnu štetu i druge teške posledice sa kojima će se Srbija još dugo suočavati.

Razume se da sada nije trebalo potpisivati SSP. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što ono u ovom času predstavlja očigledno mešanje EU u izborni proces u Srbiji. Potpisivanje SSP govori da je Srbija ostala bez državničke politike i to u trenutku kada joj je takva politika potrebnija nego ikada. Svi, pa i državni i nacionalni interesi podređuju se dnevnopolitičkim i izbornim interesima pojedinih stranaka, pa čak i pojedinaca.

Razume se da SSP nije politički neutralan u odnosu na status Kosmeta, jer EU nije neutralna na tzv. plan Ahtisarija, niti je neutralna u odnosu na ilegalnu nezavisnost koju je priznala većina članica EU, među kojima i Nemačka, Britanija, Francuska i Italija. Štaviše, EU kao celina, a ne kao pojedine članice, ulazi na Kosovo i Metohiju da bi na crno preotela misiju UN (Unmik) i obezbedila konsolidaciju ilegalne tvorevine.

Recimo da je nedavno potpisani tekst SSP istovetan sa onim koji je Vlada Srbije odobrila i parafirala novembra 2007. EU je u međuvremenu 14. decembra 2007. na samitu EU prihvatila načelno da će biti uključena u proces tranzicije ka primeni tzv. plana Ahtisari. EU je bila uključena i angažovana u pripreme i koordinaciju proglašenja ilegalne nezavisnosti što su, pored ostalog, potvrdili i zapisnici o razgovorima predsedavajućeg EU (Slovenije) sa američkom administracijom. Objavljivanje tzv. nezavisnosti koordinisano između vođstva EU i SAD izvršeno je 17. februara 2008, a potom je usledilo i priznavanje od većine članica EU.

Tačno je da jedan broj članica EU nije priznao i verovatno neće, bar ne u skorije vreme, ilegalnu nezavisnost Kosmeta. To, međutim, nije postojana, trajno zagarantovana politička činjenica koja, kako pojedine stranke i pojedini političari u Srbiji tvrde, predstavlja oslonac Srbiji da unutar EU brani suverenitet i teritorijalni integritet. Na to su, da podsetimo, poodavno javno upozorili predsednik Francuske Sarkozi, premijer Velike Britanije Braun, francuski ministar Kušner, nemački ambasador Cobel, a ovih dana i ministar spoljnih poslova Belgije Karel de Guht. To što ministre, ili predsednike i premijere, posle ovakvih jasnih izjava, tobože, demantuju njihovi činovnici nije politika, već taktika i navodna briga o obrazu njihovih pulena u Beogradu.

Srbiji se, kažu pojedini političari u Beogradu, ne postavlja uslov iz EU da najpre prizna ilegalnu nezavisnost, oduzimanje Kosmeta, pa da onda bude kandidat za članstvo. Takve izjave predstavljaju potcenjivanje zdrave pameti, potcenjivanje političke zrelosti društva. Najpre, ne jednom su srpski političari nudili i davali Zapadu (čitaj EU, SAD, NATO) daleko više nego što se od Beograda tražilo. Setimo se samo srpskog premijera koji je svojevremeno iznenadio svoje sagovornike u Vašingtonu nudeći im dva bataljona srpske vojske za vojne intervencije u Avganistanu i Iraku. Drugo, sve što EU postavlja kao uslov Srbiji ne saopštava se javno i direktno pre nego što se dovede do tačke bez povratka. Zar bi neko u Briselu bio toliko plitke pameti da uoči izbora postavi javno uslove koji bi upropastili šanse njegovih favorita. Na delu je taktika uvlačenja Srbije u mlin za mlevenje po metodu korak po korak. Najpre neslavni Politički sporazum, potom SSP sa suspenzivnim dejstvom, pa pregovori Prištine i Beograda o životnim pitanjima i sporazum o zaštiti nacionalnih manjina... I redom. A na kraju, i zemlje članice EU koje zasad ne priznaju ilegalnu nezavisnost Prištine zaključuju da je proces normalizacije između Beograda i Prištine poodmakao i tako učinio bespredmetnim insistiranje na daljem nepriznavanju. Šta će onda biti oslonac Srbiji da tobože, iznutra, brani svoj suverenitet i teritorijalni integritet?

Autor je predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, nekadašnji šef diplomatije SRJ