|
Siromaštvo, zaglupljivanje narodnih masa, stvaranje novog globalnog
čoveka, revizija istorije, raslojavanje jezika, i nova iskušenja za
Srpsku pravoslavnu crkvu, obeležiće sledeće godine u Srbiji
1
Prvo, ova 2011. ili 7.519. godina po srpskom kalendaru za većinu ljudi,
žena, dece, u Srbiji biće gora u materijalnom pogledu. Neće biti nove
proizvodnje, niti mogućnosti za zapošljavanje ljudi. Ono dvoje-troje
starih ljudi što je zaboravljeno u brdskim selima odumreće i još novih
sela biće dodato spisku potpuno napuštenih. Može da se dogodi da niko ne
primeti da staraca više nema. Kada nema seljaka, nema ni poljoprivredne
proizvodnje, niti običaja, pesama, narodnih priča. Kada selo opusti, sve
je opustelo. Kad selo odumre, sve odumire. Kada se selo ne brani, neće
se ni država odbraniti.
Posla i nekakvih plata biće samo u nevladinom sektoru, javnim
preduzećima, lokalnoj i državnoj upravi, partijskim administracijama.
Navedene institucije će jačati, dok će sve drugo slabiti.
Usput, kao napomena, neće više biti ni železnice. Ostaće dva-tri
međunarodna voza, a lokalni će biti ukinuti.
2
Drugo, na kulturnom i medijskom planu razvijaće se postojeće i stvarati
nove predstave za zaglupljivanje narodnih masa. Sve „farme“ koje ste
gledali (iako sam vam savetovao da to ne radite) biće prevaziđene novim
„glamurozno odvratnijim dvorovima“. U tim i sličnim emisijama vrteće se
novčani iznosi ka kojima će hrliti čopori sirotinje. Stariji koji su
gledali američki film „Konje ubijaju zar ne?“, lako će uvideti prevaru
liberalnog kapitalizma. Mlađi, koji film nisu gledali, osetiće surovost
tržišno-manipulativnog sistema na svojoj odranoj koži.
3
Treće, važno je znati da se danas odigrava bitka za dušu i običaje jer
je potrebno stvoriti „novog globalnog čoveka“. Setimo se skorije
prošlosti i teorija o nacističkom ibermenšu, kojeg sad zamenjuje nazovi
„demokratski“, a činjenično fašistički čovek „oslobođen“ lokalne
tradicionalne kulture.
Jer novi radni čovek – čovek rob – koji se mora stvoriti, dobiće i novi
kulturno-duhovni obrazac odgovarajući njegovom nivou svesti i minimalnom
obrazovanju. Zato su neophodne „farme“, a ne tradicija.
Nastaviće se razgrađivanje tradicije i zamena srpskih narodnih običaja
novo uvedenim pogubnim običajima. Bez obzira na to što su srpski narodni
običaji tvrdokorni, medijska ofanziva i propaganda pokušavaće da ih
marginalizuje i u javnosti zameni novouvedenim.
Brojni su primeri, navešću nekoliko: potiskivanje Svetog Trifuna u
korist Dana zaljubljenih; davanje potpunog medijskog primata Deda Mrazu
i izbacivanje iz kolektivnog pamćenja Božić Bate, Svetog Nikole kao
darodavca; pokušaji uvođenja Dana veštica, zasad u Beogradu i Velikom
Gradištu; potpuno medijsko zanemarivanje porodičnih običaja: detinjci,
materice, oci; ismejavanje narodne rodoljubive poezije,pesama kosovskog
ciklusa i njihovo izbacivanje iz udžbenika za osmogodišnje škole;
4
Četvrto, istorijska nauka i srpski jezik biće pod najjačim pritiskom.
Oslobodilački ratovi Srbije 1912-1914. godine moraće biti preimenovani u
osvajačke. Godina 2011. biće prepuna kvazi-istorijskih skupova i „novih“
otkrića i „novo“ otkrivene građe ili diplomatske pošte koje će jasno
„dokazati“ kako su Srbi i Srbija vodili osvajačke i porobljivačke
ratove. Biće to svojevrsni „vikiliks“, sto godina pre današnjeg. Sve što
smo do sada učili više neće važiti. Novi, evropejski istoričari
„slobodni“ od zatucanog rodoljublja u ime pomirenja zatrće dosadašnja
znanja i javno saopštiti novu „istinu“, da su Srbi i Srbija latentni
osvajači i konstantna pretnja svim susedima. Da bi se toga oslobodili
neophodna su izvinjenja, uz kolektivnu šibu i opšte samoponiženje sa
zvanično upućenom molbom komandi NATO-a ili „lude Naste“ da budemo što
snažnije kažnjeni jer naša nedela su neopisiva.
Srpski jezik je već razoren, a njegovim razaranjem razoreno je i biće
srpskog naroda. Otimačina jezika započeta Bečkim dogovorom 1850. godine,
sad se nastavlja bez dogovora. Dovoljne su predsedničke i muftijine
uredbe da srpski jezik nije više srpski, već bošnjački i crnogorski.
Biće još „novih“ jezika, samo treba da se sete kako da ih nazovu.
Za to vreme „ugledni“akademici SANU i ostala „elita“ ćuti i progovara
jedino kad su u pitanju „njihovi“ akademski novčani dodaci ili
nacionalne penzije.
Logična posledica ili krajnji cilj navedenih pripremnih radnji odigraće
se na Vidovdan 2014. godine u Sarajevu, gde će sve svetske ubice u
poslednjih stotinu godina, kolektivne i pojedinačne, biti amnestirane na
račun Srba, Srbije i Gavrila Principa, koji će biti proglašeni
uzročnikom svih zala i nesreća u dvadesetom veku i izazivačima,
podstrekačima pravednog odgovora civilizovanih sila koje su zbog
manipulacije i srpske podmuklosti čak bile primorane da međusobno
ratuju. Svi će tad pasti jedni drugima u zagrljaj i doći će do velikog
oproštaja nad srpskim grobom. Svet i Evropa biće konačno slobodni, jer
Srba više biti neće. Zarad sveopšteg mira preostali Srbi će se odreći
imena i zavaljujući velikodušnosti pobednika moći da od predložena tri
imena – Hrvati, Iliri, Dunavci – samostalno, bez pritisaka izaberu ime
kojim će sami sebe nazvati. Samostalnu odluku bivših Srba svet će
poštovati i to će potvrditi svečano potpisanom rezolucijom ili
Sarajevskim ediktom.
5
Peto, ključni događaj oko kojeg će se sve prelamati odigraće se 2013.
godine u Nišu, povodom 1700 godina od davanja isprave kojom je navodno
Konstantin 313. godine dopustio ispovedanje hrišćanstva i vratio crkvama
oduzetu imovinu za vreme progona. Nauka je dokazala da je „milanski
edikt“ obična izmišljotina, jer je hrišćanstvu bila priznata
ravnopravnost Ediktom o toleranciji koji je izdao car Galerije pred
svoju smrt 311. godine (Oleg Mandić, „Leksikon judaizma i kršćanstva“,
Matica Hrvatska, Zagreb 1969. godine; vidi odrednice „Galerije i
Milanski edikt“).
Ostavimo po strani raspravu o ovoj temi jer su, kako to obično biva,
kasniji „nezavisni“ istraživači, poput Eusebija iz Cezareje, uspeli da
„pronađu“ dokument koji je mnogo kasnije uz papski blagoslov prihvaćen
kao važeći. Kad su tad mogli da falsifikuju, šta li nam tek danas spremaju?
Zato moramo biti svesni da će se pritisci na sve koji nešto znače danas
u Srbiji pojačati i da će se od njih tražiti podrška za dolazak rimskog
pape i politiku ekumenizma. Neće biti važno da li ste ateista ili
vernik, da li idete u crkvu ili ne; znate li šta je Jevanđelje ili ne.
Jedino što će biti važno je vaša spremnost da se javno izjasnite za
dobrodošlicu rimskom papi. Televizije i novine biće vam svesrdno
otvorene za pohvale papi i ekumenizmu, a vi lično posebno uvaženi i
nagrađeni.
Pesnik koji napiše „Odu papskoj mudrosti“ može računati da je već dobio
književnu nagradu o kojoj je samo sanjao. Ni vajari neće biti zaobiđeni.
Neki su već naručili mermerne blokove. Oprezniji zasad samo merkaju
cepanice. Konkurs je otvoren, domaći zadatak postavljen. Možete početi!
Ovo su nam regionalni planeri predvideli. Svim silama uz obilje
sredstava će se boriti da planove ostvare. Da bi to uradili moraju
aktivirati stare saradnike u Srbiji i po mogućstvu pronaći nove, spremne
da se uz nagradu uključe u ostvarivanje navedenih planova.
Nama, koji nismo spremni da budemo pomagači, već želimo da se
suprotstavimo pogubnim planovima po Srbe i Srbiju ne preostaje ništa
drugo nego da se udružimo. Od vlasti, za koju znamo da nije srpska, već
eventualno prosrpska, ne možemo ništa očekivati. Zato pokušajmo sami.
Po prvom pitanju teško šta možemo popraviti, ali nastavimo da obilazimo
rođake i da im pomažemo, kao što su oni nama pomagali prethodnih decenija.
Druga tačka je lako rešiva. Ne gledajte navedene emisije, ne
telefonirajte, ne šaljite sms poruke. Jednostavno ih ignorišite.
O trećoj tački takođe odlučujemo sami. Čuvajmo sopstvenu tradiciju i
običaje. Igrajmo se sa decom i pričajmo narodne priče, čitajmo deci
narodne pesme. Nagradimo dete za recitaciju rodoljubive pesme.
Zaboravite na Dan zaljubljenih. Ne kupujte poklone, niti ih primajte
povodom navodnog praznika. Vaše je ustavom zagarantovano pravo da
slavite praznike koje želite. Niko vas ne može naterati da radite suprotno.
Za planove sadržane u četvrtoj tački neophodna je naučna i pravnička
pomoć. Ima dovoljno naučnika i pravnika koji su u stanju da sastave
tužbu i tuže vlade u Sarajevu i Crnoj Gori zbog nasilnog menjanja imena
srpskom jeziku. To je legitimno pravo. Mi nažalost radimo sasvim
suprotno. Zakonskim prihvatanjem da neko može govoriti ili pisati
crnogorskim jezikom (Mali Iđoš), sami legalizujemo postojanje nečega što
nijedan ozbiljan lingvista neće prihvatiti. Podizanjem tužbe sprečavamo
šegačenje sa srpskim jezikom i pokazujemo drugima da ćemo se boriti za
zaštitu sopstvenog jezika.
Pitanje dolaska rimskog pape je od vitalnog značaja za Srbe, Srbiju,
Srpsku pravoslavnu crkvu i celokupno pravoslavlje. Kako je ovo pitanje
značajno za sve, to se njegovo rešavanje ne sme prepustiti nikom
pojedinačno. Znamo da je stvoren lobi za podršku papinom dolasku. Ne bi
bilo dobro stvarati lobi koji će se protiviti njegovom dolasku, jer je
to ponovno otvaranje igre Srbi protiv Srba, već bi trebalo formirati
lobi za mudro rešavanje problema. Mudrost je danas Srbima potrebnija od
finansijskih investicija, a mudrost nam savetuje da po ovom pitanju ne
smemo biti posebni, ni izolovani od drugih pravoslavnih crkava. Mudrost,
strpljenje, hladna glava, uz pažljivo slušanje šta kažu prijateljske
crkve su elementi koji će nam pomoći da pronađemo najcelishodnije
rešenje za Srbe, Srbiju i Srpsku pravoslavnu crkvu.
Neprijatelji imaju pravo da planiraju. Mi imamo pravo da se planovima
odupremo.
Pobediće uporniji. |
