Današnja globalizacija nesumnjivo nastoji da uruši sve tradicionalne kulturne i nacionalne osobenosti vekovima građene među evropskim državama i utisnute u samu srž svakog pojedinog naroda. Devalviraju se vrednosti koje čine stub društvenog života i garant očuvanja nacije na određenom podneblju.
Kao odbrambeni mehanizam od ovakvih kulturnih tokova očuvanje istorijske svesti je prioritetno. Najlakši način za postizanje ovog cilja jeste približavanje tematike istorijske nauke najširoj publici. Osvrnimo se zbog toga na stanje srpske istorijske literature. Prema kritici pojedinih srpskih istoričara koju iznose i u svojim knjigama najveća omaška u prezentaciji istorijskih istina, čak i u delima koja najkvalitetnije prikazuju pregled srpske istorije, jeste previše stručan način na koji su napisane te ne privlače posebnu pažnju. U svesti našeg naroda još uvek su zastupljene pojedine istorijske činjenice iz pera predratnih istoričara poput Konstantina Jiričeka, Stanoja Stanojevića i Vladimira Ćorovića a koje su prirodnim i logičnim razvojem nauke prevaziđene a u nekim slučajevima prikazane kao zlurado podmetnute neistine. Posleratna istorijska dela i pored nesumljivog naučnog integriteta istoričara poput Milorada Ekmečića i Sime Ćirkovića pisana su sa današnjeg gledišta zastarelom frazeologijom.
Najpotpunije i po pitanju kritičkog aparata najkvalitetnije napisano delo predstavlja ISTORIJA SRPSKOG NARODA izdata 80-ih godina 20. veka u 10 tomova u izdanju SKZ-a. Čak i ovo delo koje je najobuhvatnija i najopširnija sinteza srpske istorije seže samo do 1918 godine. Da li zbog manjka hrabrosti ili manjka političke i naučne zrelosti izostalo je razmatranje i intelektualno kristalisanje za današnjeg čoveka najinteresantnijeg perioda srpske istorije, što de fakto vodi indirektno i do poraza srpske istorijske istine a takođe se kreira prostor u kome je moguće na šarlatanski način razmatrati kontraverzne i aktulene probleme najnovije srpske istorije. Devedesetih godina pisani su razni pregledi srpske istorije ali po pravilu vrlo nezadovoljavajućeg naučnog nivoa i slabo su prezentovani u najširoj javnosti. U sklopu istorijskih istina do kojih se dolazi naučnim radom takođe je neophodno da kao pomoć istorijskoj nauci posluže i arheološka i druga istraživanja. Međutim u Srbiji je danas celokupan naučni rad neophodan razvitku istorijske istine i svesti na vrlo niskom nivou. Što je to tako moguće je ponuditi mnogobrojne odgovore od slabe naučne aktivnosti, gde kao primer mogu poslužiti univerzitetski profesori koji su do sada pored doktorata objavili samo jednu knjigu, pa do konstantno protiv-nacionalne političke klime. Ko su današnji „cenjeni“ srpski istoričiri, profesori na katedri za istoriju na Filozofskom fakultetu. Najčuveniji po svojoj antisrpskoj propagandi je Nikola Samarddžić, član LDP-a, kompanjon Čedomira Jovanovića, uvaženi autor mnogobrojnih tekstova za Peščanik, sin Radovana Samardžića najčuvenijeg srpskog istoričara čije je ideje nažalost njegov sin odbacio. Zanimljiv je životni i naučni put Nikole Samardžića, u početku je pisao za ravnogorski časopis Pogledi i to u vreme ratnih sukoba tačnije 1992. godine i tu je u velikoj meri zastupao nacionalnu i agresivnu srpsku ideologiju da bi 17 godina posle toga dogurao do ikone izdajničkog šljama i otpada. Da bi što slikovitije opisali njegov politički angažman dovoljno je da prikažemo jedan deo njegovog intervjua. O čemu je reč, na pitanje novinara zašto g. Samardžić smatra da Srbija treba da prizna nezavisno Kosovo odgovara: Zato što bi na taj način Srbija učinila dobru gestu prema Albancima, prema kojima je dugo negovala krajnje rasistički odnos, koji je kasnije generisao rasizam Albanaca prema Srbima !?!?!?!??!??!?!??!?! Profesor istorije smatra da su Srbi bili u prošlosti rasistički nastrojeni prema Albancima, da nije tužno bilo bi smešno !!! Takođe je zagovornik tzv. denacifikacije Srba i Srbije, s toga je Samardžić jedna zaista žalosna pojava kako u političkom tako i u ideološkom smislu. Nažalost ovo nisu jedine odlike njegovog istoriografskog opusa. Iako pojedini njegovi radovi zaslužuju nesumljivu pažnju, iako se, pored toga Samardžić s pravom može smatrati našim najvećim poznavaocem španske istorije (a svakome ko prati srpsku istoriografiju jasno je koliko su retki stručnjaci koji se u svojim istraživanjima ne bave samo uskom srpskom ili jugoslovenskom tematikom) pojedina dela iz njegovog opusa pokazuju da ga pažljiva istraživanja, a u njima se često mukotrpnim i dugotrajnim radom dolazi do skromnih rezultata ne zanimaju previše već da se okrenuo polju političke publicistike zaodenute u ruho istorijske nauke. Njegova poslednja knjiga koja se bavi periodom druge polovine 20. veka (neobično da u doba specijalizacije u nauci i sve većeg izdvajanja posebnih naučnih disciplina stručnjak za novi vek razmatra i pitanja savremene istorije) najbolji je pokazatelj tendencije da se lični politički i, slobodno možemo reći, ideološki stavovi prezentuju ugurani u jedno istorijsko delo. U tome se i krije velika opasnost za čitaoca jer mu se najrazličitiji stavovi, prikupljeni po seminarima i skupovima pakuju na takav način i prezentuju od strane ličnosti od kojih se očekuje naučna strogost i objektivnost (koliko je ona moguća u istoriografiji na šta se sad ne možemo osvrtati). Rame uz rame po idejama i po političkom opredeljenju stoji Dubravka Stojanović, takođe autor brojnih radova za Peščanik, predaje na katedri za istoriju. Fenomem oglašavanja na različitim blogovima nije nešto neobično za moderne intelektualce. Naprotiv takvih primera imamo širom sveta ali kod nas ovaj fenomem ima specifičnu težinu. Naime čini se da se pojedini ''naučni'' radnici radije oglašavaju na raznim masovnim medijima nego u naučnim publikacijama. Da li je razlog želja za jeftinom promocijom ili evroproročki zanos nemoguće je sa sigurnošću odgovoriti. Publikovanju tekstova sa raznih sajtova i blogova mogoa bi se posvetiti i poseban tekst. Kroz njen celokupan naučni rad stalno se provlače termini kao što su demokratija, socijaldemokratija, evropska demokratija, modernizacija, dakle sasvim jasna ideološka potpora ovakve jedne zabludele žene. Kao da pati od neke nepoznate i još nedefinisane bolesti kada stalno oseća potrebu da forsira antisrpsku terminologiju. Takođe treba pomenuti i profesora Radoša Ljušića koji je takođe politički aktivan ali u nacionalno opredeljenim strankama, on pati od vrlo labilne političke odanosti i velike želje da od političkih patrona isključivo izvuče što veću materijalnu dobit, za sada je dobio par stanova i razne druge benificije, dakle nije neuspešan na tom polju. S druge strane ovo nam je pokazatelj da jedan intelektualac u Srbiji ne može da očekuje adekvatnu materijalnu satisfakciju za svoj rad koliko god plodan i kvalitetan bio. Ako se osvrnemo na rad profesora Ljušića ne možemo a da ne uočimo vredna dela od kojih su neka najbolji prikazi odgovarajućih tema srpskog 19. veka a neka predstavljaju pionirske poduhvate kada su pojedine teme u pitanju. Možda se može postaviti pitanje da li je i činjenica u današnje neoliberalno vreme još jasnija da se od intelektualnog rada teško može obezbediti dostojanstven život razlog zašto se srpski istoričari opredeljuju za razne dodatne delatnosti? Nije tajna da pojedine profesore na katedri za istoriju direktno finansira Soroš fondacija što samo služi kao ključni dokaz do koje mere je u opasnosti istorijska nauka. Malo je naivnih koji mogu da poveruju da filantropijija zapravo nije ulaganje, i to daleko perfidnije od direktne propagande ili ekonomskih i političkih pritisaka. Primamljeni honorarima, stipendijama i nagradama, koji ruku na srce i ne fasciniraju svojom visinom ali nemojmo sumnjati da oni koji plaćaju tačno znaju vrednost onih koje na ovaj način potkupljuju, ne mora direktno da se naručuje određena tendencija, tematika i direktno izvrtanje istorijskih činjenica već oni postaju deo malograđanske pseudolevičarske i pseudoliberalne svesti i kao takvi prezentuju se kao nešto svoje i samosvesno a u stvari su manje ili više vešto smišljenje varke.
Ovo je samo grubi prikaz situacije koja se, vrlo verovatno, u skorijoj budućnosti neće promeniti značajno na bolje. Jasno je da intelektualni krugovi kreiraju svoja ideološka stremljenja u skladu sa političkom i vlastodržačkom garniturom ali i pored toga moramo biti svesni da je naša nauka kao i naša kultura čuvar celokupne svesti naše nacije, izgubimo li bitku na tom polju u obračunu sa brojnim mondijalističkim talogom sigurno i nepovratno gubimo budućnost. Naravno ovo nije jedinstven pa čak ni redak slučaj da se srpska kultura nađe na marginama u životu sopstvenog naroda, koliko god to apsurdno zvučalo, i dok s jedne strane optimizam izgleda kao nedozvoljeni luksuz s druge strane možemo se uzdati u sposobnosti srpskog naroda i brojnih pregalaca u svim oblastima kulture, pa i istoriografiji, da će ovakvo stanje biti prevaziđeno. Putevi kojima se mora kretati srpska istoriografija nisu ni laki ni privlačni, oni moraju biti popločani velikim brojem pojedinačnih istraživanja brojnih još nedodirnutih tema i to obrađenih na naučni način a prezentiranih popularno kako bi se nepristrasno i pre svega pošteno najšira javnost mogla upoznati sa rezultatima istorijske nauke. Ovaj put ne sme da vodi u jednoumlje bilo koje vrste. Istoriografija jednostavno mora da se grana i razvija tematski, metodološki i da se korišćenjem najrazličitijih pristupa srpska prošlost osvetli što potpunije. Pseudoliberalno jednoumlje nas sigurno ne vodi u ovom pravcu.