Operacija protiv petorke terorista izvedena je rano izjutra 16. aprila ove godine u Santa-Kruzu, epicentru bolivijskog separatizma. U hotel „Las Amerikas“, koji se nalazi u jednom od centralnih kvartova, upali su do zuba naoružani ljudi sa crnim maskama. Oni su zauzeli polazne položaje i, nakon što su dobili ugovoreni radiosignal, krenuli u juriš na sobe u kojima su danima dotad živeli turisti iz Evrope, koji se ni po čemu nisu isticali. Razbijena su vrata, u sobe bačene šok-bombe i otvorena automatska paljba. Bolivijski specijalci su ozbiljno shvatili protivnika. A kako i ne bi kada su ti „turisti“ u 90-im godinama bili borci takozvane Internacionalne jedinice, koja se na Balkanu borila protiv Srba.

U rezultatu juriša dvojica terorista su uhvaćena živa, dok su ostali izginuli ne uspevši da pruže otpor. Predsednik Bolivije Evo Morales ispričao je o tom zabrinjavajućem incidentu sa teroristima iz Evrope svojim kolegama: najpre na samitu zemalja ALBA (Bolivijske alternative za narode Latinske Amerike) u Venecueli, a potom i na Petom samitu Amerike, održanom u Trinidadu i Tobago. «Oni su planirali da ubiju mene, potpredsednika i druge članove vlade, - izjavio je Morales. «Njihova namera bila je takođe da se u provokativnom cilju razračunaju sa nekim predstavnicima opozicije».

Sa osudom delovanja terorističkih grupa u Boliviji najpre su se oglasili Moralesovi prijatelji iz ALBA – Raul Kastro, Ugo Čaves, Danijel Ortega i Rafael Korea.  Pretnja atentatom je neizostavni faktor koji prati njihovu političku delatnost. Ko bi ako ne oni shvatali, da revolucionarne reforme indijanskog predsednika odbacuje pređašnja vladajuća elita: nema Moralesa – nema problema. A  političko-ideološkom neprijateljstvu te elite pridodaje se neprikriveni rasizam mnogih „belih“ građana Bolivije, naročito potomaka onih koji su došli i nastanili se u zemlji posle Drugog svetskog rata: Nemaca, Italijana i Hrvata, od kojih su mnogi  bili umešani u zločine hitlerovskog Trećeg rajha i Musolinijevog režima.

Zapadna sredstva informisanja su, uopšte uzev, mirno primila likvidaciuju terorističke ćelije u Santa Kruzu. U toj informativnoj mirnoći bilo je nečeg posebnog, dvosmislenog, jer  borba protiv terorizma, kao i dotad, ostaje prioritetni zadatak za svetsku zajednicu. Zvanične ličnosti Bolivije u više navrata su izjavljivale, da u zemlji postoji razgranata struktura organizacija ekstremističke struje, podržavana izvana. No, po pravilu, adekvatne reakcije od strane sredstava informisanja zapadnih zemalja nije bilo. „To nije ništa drugo do Moralesova izmišljotina, nikakvih terorista nema niti ih je bilo“. Očigledan je dvostruki standard u interpretraciji. Da je kojim slučajem teroristički akt  sprečen u Londonu, Briselu, Parizu ili nekom drugom evropskom gradu, onda bi osvetljavanje događaja imalo globalni karakter, kako bi se inspirisalo saosećanje i podrška. A Bolivija  je tamo negde, geopolitička periferija, zar nje radi treba lomiti propagandistička koplja?

Uporno ignorisanje, prećutkivanje, pa čak i ironično komentarisanje  u zapadnim medijima izjava bolivijskog rukovodstva onog što se dogodilo u Santa Kruzu izaziva nedoumicu. Želi li se to što pre zatvoriti ta tema? Prebaciti je na drugorazredna pitanja? A ona se konstantno postavljaju: „Zašto u toku preventivne operacije nisu ispoštovana prava terorista?“,  „Zašto je prema njima upotrebljeno prekomerno fizičko nasilje?“, „Zašto  u istreazi na teritoriji Bolivije nisu angažovani stručnjaci iz Evrope?“.

Na ovom poslednjem zahtevu ujedinjenim frontom insistiraju diplomatski predstavnici Mađarske, Hrvatske, Irske i Rumunije. Jer upravo su u tim zemljama regrutovani teroristi. Tamo je  takođe  pokrenuta očigledno usaglašena u „zainteresovanim zemljama“ verzija o tome, da su „momci otišli u Boliviju po sopstvenoj inicijativi“. Međutim, kako  je ispalo tako da  su u uslovima sveobuhvatne antiterorističke kampanje, koja je u Evropi razvijana na permanentnoj osnovi, uz primenu najsavršenijih sredstava za otkrivanje zamisli slične vrste, „inicijatori“ stvorili borbenu grupu koja se bez smetnji prebacila u Boliviju?

Organizator i lider grupe, likvidirane u Santa Kruzu, očito je bio Eduardo Rosa Flores, koji je i ubijen u hotelu „Las Amerikas“. U Hrvatskoj tog Rosu smatraju nacionalnim herojem. Taj lik sa avanturističkim darom naviknut je da bude u centru pažnje, on je  ciljno konstruisao autobiografski lik romantičnog i nekoristoljubivog borca za svaku pravičnu stvar. Rođen je u Santa-Kruzu, otac mu je Mađar, a majka Španjolka. 1991. godine Rosa je stigao na Balkan, kako bi  osvetljavao oružane konflikte u regionu za španski list „La Vanguardija“ i Bi-Bi-Si. Međutim, uloga pasivnog posmatrača  ubrzo mu je dojadila i Rosa je stupio u redove Hrvatske nacionalne garde,  postavši tako prvi inostrani dobrovoljac. Kasnije mu je povereno formiranje Prve međunarodne jedinice u hrvatskoj armiji. Napredovao je do pukovničkog čina i ličnom naredbom predsednika Tuđmana dobio je hrvatsko državljanstvo.

Rosa je pisao knjige, slikao se u apoteoznom filmu o svojoj borbi protiv „srpskih agresora“. Istina, Rosa se trudio da neke epizode iz svog života izbriše. Na primer, njegovo ime se vezuje za ubistvo dvojice novinara – Švajcarca Vjurtemberga i Engleza Dženksa. Dokazi su bili  jaki, ali je rat „otpisao sve“.

Pred odlazak u Boliviju Rosa je u septembru 2008. godine, za svaki slučaj, novinaru mađarskog državnog televizijskog kanala MTV dao intervju: „Ako mi se što dogodi, smesta emitujte!“ Rosa  nije u intervjuu bio naročito glagoljiv, ali je ponešto ispričao. Pored ostalog, izjavio je: „Mi smo spremni da kroz nekoliko meseci  proglasimo nezavisnost (pobunjenih autonomija Bolivije) i stvaranje nove zemlje“. Rosa je priznao da su ga „pozvali“ u department Santa-Kruza preko posrednika, a po nalogu lokalnog rukovodstva, u cilju „organizacije odbrane“ zbog opasnosti od nasilničkih akcija od strane centralnih vlasti.  Razume se, Rosa ništa nije konkretno kazao o svojim kontaktima u Santa Kruzu, o izvorima finansiranja i kanalima za dotur oružja, upozoriovši jedino da će pobunjenici delovati „mirnim sredstvima, bez demonstracije sile“.

Situacija u Boliviji dotad se usijala od maksimuma. Dijalog vlade sa regionalnom opozicijom je prekinut. Na severu zemlje, nedaleko od grada Panda, plaćenici separatista iz reda Peruanaca i Brazilaca napali su na  učesnike manifestacije, pristalice predsednika Moralesa, i ubili 35 ljudi, dok ih je najmanje stotinu ranjeno. Organizatori obračuna, među njima i prefekt (gubernator) departmenta Panda, pobegli su u Brazil. Konfrontacija se povećavala i u drugim „pobunjenim“ regionima.

U Boliviju su se Rosa i njegova grupa probili tajnim stazama i bogazama iz Brazila. Konspirativno, bez odugovlačenja, započet je posao na jačanju i obučavanju poluvojnih grupacija, sačinjenih uglavom od omladine povezane sa „Građanskim komitetom za zaštitu Santa Kruza“. Tu ultradesničarsku organizaciju utemeljio je latifundist sa hrvatskim korenima Branko Marinković. Prema podacima kontraobaveštajnih organa Bolivije, upravo je on pozvao borce Prve međunarodne jedinice hrvatske armije. I učinio je to po poverljivoj preporuci ambasadora SAD u Boliviji Filipa Goldberga. Američki diplomata je dobro znao o čemu je govorio, s obzirom da je bio neposredni učesnik krvavih događaja na Balkanu. U njegovoj aktivi je i „uspešna“ misija na Kosovu, koja je umnogome olakšala pobedu albanskih separatista. Goldberg je  uverio Marinkovića da za mobilizaciju terorista neće biti prepreka od strane specijalnih službi SAD i evropskih partnera.

Kao što je poznato, Evo Morales je proglasio Goldberga personom non grata  zbog njegove podrivačke, u najgorima tradicijama «hladnog rata», delatnosti protiv zakonito izabrane vlade Bolivije. U vreme njegovog boravka u La-Pazu rasplamsalo se nekoliko špijunskih skandala (svi su tragovi nedvosmisleno vodili u ambasadu), uhapšen je «bračni duet» bombaša, građana SAD, koji su organizovali nekoliko eksplozija u bolivijskim  hotelima. Goldberg skoro da nije izvirovao iz «pobunjenih» departmenta Santa Kruza, Benija, Tariha i Panda. Katkada se sticao utisak da ambasador  demonstrativno ignoriše Moralesa, upravo kao da signalizira zaverenicima: «Što se pre njega oslobodite, to će biti bolje i za vas, i za Sjedinjene Države».

Članovi Rosijeve grupe su pratili kretanje predsednika Moralesa i ključnih ministara njegovog kabineta. To praćenje je primetila služba predsednikovog obezbeđenja, čijim naporima je  «uhvaćeno» nekoliko Rosijevih razgovora sa učesnicima grupe. U jednom od tih razgovora on se pojadao na «neblagovremeno» dobijanje saznanja o održavanju Moralesovih zasedanja sa ministrima na pograničnom bojnom brodu na jezeru Titikaka: «Mi bi smo mogli organizovati eksploziju broda i ujedno dokrajčiti marksističku vladu».

Na teritoriji  stalno otvorenog izložbenog kompleksa u Santa Kruzu otkriven je paviljon «Cooperativa de Telecomunicaciones (Cotas)», koji je služio kao oslonac za teroriste. Bez obzira na reč «Kooperativ» u nazivu, kompanija «Cotas» je bila privatno vlasništvo, i njena uloga u antivladinoj zaveri mogla bi se sasvim komotno uporediti sa onom ulogom koju je igrala radiokompanija ITT u Čileu, pripremajući svrgavanje Salvadora Aljendea. U skladišnim prostorijama «Cotas» čuvani su vatreno oružje, bombe, eksploziv S-4, nitroglicerin i municija. U jednoj od prostorija izrađivane su eksplozivne naprave. U drugoj su bili skriveni lap-topovi, mape sa objektima  namenjenim za diverzije, spiskovi potencijalnih žrtava. Nakon operacije u hotelu «Las Amerikas» sadržina skrovišta je oduzeta i predata istražnim organima. Sve je to kasnije pokazano novinarima. Medijima je takođe  prezentirana i video-traka sa telima terorista – Rose, njegovog telohranitelja. Irca Mišela Dvijere, Rumuna Mađarosi Arpaka, eksperta za diverzije.

Preživeli teroristi – Mađar Elot Toaso i Mario Tadić Astroga, bolivijsko-hrvatske krvi, pristali su da sarađuju sa istražnim organima i da  aktivno daju iskaze. U celoj zemlji organizovana je potraga za članovima Rosijeve grupe koji su se krili, detaljno su proveravani Evropljani koji su ulazili na teritoriju Bolivije od sredine 2008. godine.  Istraživan je takođe i «argentinski trag». Utvrđeno je da je Rosa kontaktirao sa penzionisanim argentinskim vojnicima ultradesničarske struje – «karapintados»,  razmatrao sa njima mogućnost izvođenja zajedničkih «partizanskih operacija» na teritoriji Bolivije. U uspostavljanju kontakata sa Argentincima Roseu je pomagao Venecuelanac Penja Esklusa, rukovodilac NPO «UnaAmerica», koja se finansira iz severnoameričkih fondova. U tome nema ničeg čudnog – Esklusa je matični agent CIA (drugi epitet u datom slučaju nije prikladan), koga je ta organizacija pokušavala ubaciti u okruženje Uga Čavesa još  u početnoj etapi njegove političke karijere. («Pripazite se Esklusa, - pisao je on prijateljima, - on na sve moguće načine pokušava da stekne poverenje»).

Već su uhapšeni finansijeri i isporučioci oružja, na radiju i televiziji emituju se poruke sa predlogom da se «prijave» oni koji se još uvek kriju u konspirativnim stanovima. Rekacije na te pozive su nikakve, ako se ne računa telefonski poziv iz Sjedinjenih Država Uga Ačija, Rosijevog kurira, jednom od televizijskih kanala. Ači  (nadimak «Supermen») je  dotad bio predstavnik Human Rights Foundation (HFR) u Boliviji i na toj osnovi redovno je komunicirao sa američkim diplomatama. Sem toga, on je bio vodeći predavač na Bolivijskoj  Visokoj školi za vojna istraživanja i imao tesne kontakte sa komandnim sastavom, armije, sa dostupom ministru odbrane Volkeru San Migelu. «Supermen» negira činjenicu saradnje sa teroristima, iako priznaje susrete sa njima u «nelegalnim uslovima». Ači ne namerava da se vraća u Boliviju motivišući tu svoju odluku nepoverenjem u «sadašnje bolivijsko pravosuđe». Međutim, osnovni razlog Ačijevog begstva je taj, što je preko njega rezidentura CIA rukovodila Rosijevom delatnošću. Agenta su jednostavno izvukli iz zemlje zbog opasnosti da će biti razobličen.

                                              ***

Razbijanje terorističke grupe u Santa Kruzu razotkrio je inovativni modus operandi u podrivačkoj delatnosti specijalnih službi SAD u zemljama Latinske Amerike. Jasno se ocrtao njihov kurs u pravcu korišćenja mogućnosti partnera iz zemalja Istočne Evrope u kompromitovanju, destabilizovanju i u perspektivi svrgavanju „populističkih rtežima“. Mladodemokrati iz Hrvatske, Mađarske, Rumunije i drugih država, novajlija Evropske unije, na sve načine dokazuju Amerikancima svoju lojalnost i korisnost. (Koliko samo vredi njihova nezaboravna saradnja sa Sjedinjenim Državama na poslu stvaranja tajnih centara za mučenje na teritoriji svojih zemalja). Računica CIA gradi se na tome, da u Latinskoj Americi nema takvog „kompleksa nepoverenja“ u odnosu na Evropu, tim pre Istočnu, kao prema Sjedinjenim Državama. Nema opreza ni u pogledu dođoša iz Istočne Evrope, uključujući one koji su na kontinent došli posle balkanskih događaja (spasavajući se od gonjenja zbog izvršenih zločina protiv čovečnosti). Rosa je računao da će taj kontingent uvući u operaciju za razbijanje Bolivije i preduzimao je korake u pravcu regrutovanja istih u diverzantsko-terorističke grupe.

Predsednika Moralesa morali su zbuniti zahtevi vlada Mađarske, Hrvatske, Rumunije i Irske da „da objašnjenja“ povodom incidenta u Santa Kruzu. Tonalitet i sadržina tih zahteva nipošto nisu odgovarali diplomatskim normama, pa je i Morales uzvratio na isti način: „Kako možete braniti takve ljude koji su došli ovamo da organizuju ubistvo predsednika? To je veoma ozbiljno! Mogao bih pomisliti da su upravo oni (rukovodioci tih zemalja) poslali te ljude da bi izvršili atentat na našu demokratiju!“.

Radna grupa OUN reagovala je na zabrinjavajuće vesti o aktivizaciji terorističkih grupa u južno-američkoj zemlji. Vladi Bolivije i onih zemalja čiji su građani bili optuženi za podrivačke operacije na njenoj teritoriji, upućena je poruka sa molbom da se sprovede detaljna istraga i sudu izruče svi krivci. U poruci je naglašeno da se u rezolucijama OUN  kao ozbiljan zločin tretira vrbovanje, finansiranje, obučavanje i upotreba plaćenika u svrgavanju zakonito izabranih vlada.

Informativna borba oko „Rosijeve grupe“ poprima obrtaje. Poneki su počeli čak povlačiti paralele između Rosa i Če Gevare, iako je ubijeni u Santa Kruzu hrvatski pukovnik u penziji odbacivao sve što je predstavljalo smisao života herojskog partizana. Tema „romantičara-idealiste“ Rosa se sa sve većom upornošću eksploatiše u zapadnim masmedijima. Na toj pozadini vlada Eva Moralesa se plasira kao „diktatorska, kastro-komunistička“, a uz to još i „rasistička sa indijanskom konotacijom“. Ona se „žestoko obračunala sa romantičarima iz Istočne Evrope, ne stupivši čak u pregovore o dobrovoljnoj predaji“! Sa Interneta se dosledno brišu kompromitirajući Rosa i njegovih saučesnika materijali. To su primetili, pored ostalih, posetioci sajta hungarianambiance.com: «Kamo je nestala Rosijeva fotografija, na kojoj on pozira sa oružjem? Želite li ga to prikazati kao privlačnog?»

Sudseći po svemu, ta se fotografija pokazala kao kobna za Rosija. On je pozirao za nju u nekakvom bezimenom bolivijskom hotelu na samom početku operacije za «organizaciju odbrane i demonstraciju sile»: automat «uzi» u levoj ruci, «kalašnjikov» u desnoj, muški osmeh, preplanulo lice. Rosa se nije suzdržao – svoj portret je postavio na Internet. Nepoznato je  mesto na kome je snimljen fotos, potpisa ispod takođe nije bilo, ali su «profesionalci» po metalnom detalju pozadine kreveta koji se vidi u kadru, «provalili» da je to snimljeno u Boliviji...