|
U cilju realizacije projekta gasovoda „Južni tok“ Turska je odlučila da Rusiji dozvoli obavljanje geološko-istraživačkih radova u svojoj isključivoj ekonomskoj zoni u Crnom moru. Za Ukrajinu je to klasični «dare il gambetto», gambit, šut nogom.
O svojoj odluci predsednik Turske Abdula Gul obavestio je u telefonskom razgovoru predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva. Istog dana, 19. oktobra, ministar ekonomije Turske Taner Jildiz izjavio je u Milanu, da je ruskom vice-premijeru Igoru Sečinu predao sva neophodna dokumenta kojima se dozvoljava izgradnja gasovoda „Južni tok“ preko teritorije Turske.
Dakle, Rusija se oslobađa neophodnosti postavljanja morskog dela gasovoda preko ukrajinske crnomorske ekonomske zone. Morski deo „Južnog toka“, kojim će biti spojena kompresorska stanica Beregovaja kod Novorosijska (Rusija) sa Varnom (Bugarska), trebalo bi da u periodu 2013-2015. godine doprema do 63 milijarde kubika ruskog gasa. Nepristajanje Ukrajine na korišćenje njene crnomorske zone za postavljanje cevi praktično je taj projekat pretvaralo u neostvarivi plan. A sada, nakon „turskog gambita“ sve će se promeniti, jer je „Južni tok“ dobio šansu da se i ovaploti.
Uopšte uzev, takva odluka Turske nije bila neočekivana. Još u avgustu ove godine ruski i turski premijeri, Vladimir Putin i Redžep Erdogan, potpisali su odgovarajući sporazum u Ankari.
Turska je pristala na realizaciju „Južnog toka“ u zamenu za učešće Rusije u izgradnji naftovoda Samsun – Džejhan, koji će povezati crnomorsku i sredozemnomorsku obalu Turske. To će Turskoj omogućiti da rastereti preopterećene tankerima moreuze Bosfor i Dardanele, ne gubeći pri tom tranzitne prihode.
Rusija očigledno iskazuje spremnost da Tursku tretira kao osnovnog strateškog partnera. Kako političkog, tako i ekonomskog. S jedne strane, Turska je privlačna za Rusiju kao potencijalni partner u vršenju kontrole nad kavkaskim regionom. A sa druge strane, Turskoj polazi za rukom ono što zasad ne uspeva Evropi. Turska štampa je saopštila, da je ruski „Gasprom“ već kupio 71 procenat akcija turske «Bosphorus Gaz Corporation A.S.». Kompanija nije velika (3% na gasnom tržištu Turske), ali i kao takva treba da postane osnovna struktura „Gasproma“ za rad na tržištu Turske, pored ostalog u toku privatizacije mreža u zemlji za distribuciju gasa.
Ovde se nazire početak rada na rešavanju veoma ambicioznog zadatka nakon sticanja dovoljnog uticaja na gasnom tržištu Turske da se ona pretvori u zemlju sa najvećim svetskim distributivnim centrom – gasnim habom. Moguće čak kao austrijski Baumgarten.
A to će opet omogućiti i samoj Turskoj da dobije dodatne poluge za uticaj na Evropsku uniju, na čija vrata Ankara bezuspešno kuca već ne jednu deceniju. Naročito ako se ima u vidu da se preko Turske planira i postavljanje gasovoda „Nabuko“, koji ima za cilj da smanji zavisnost Evrope od ruskog gasa. Drugim rečima, energozavisnost Evrope od Rusije ima šansu da se pretoči u zavisnost od Turske.
Za Rusiju je Turska privlačna i kao protivteža evropskim zemljama – učesnicama projekta „Južnog toka“. Ove poslednje očito ne žele da izađu u susret Rusiji i pokušavaju igrati svoju igru.
Petog jula ove godine u Bugarskoj je na parlamentarnim izborima pobedila partija „Gerb“ (Građani za evropski razvoj Bugarske). Novi premijer zemlje Bojko Borisov odmah je izjavio da obustavlja učešće zemlje u „Južnom toku“. Očigledno pod uticajem SAD i Evropske unije, koji lobiraju za projekat „Nabuko“. Iako ne liči da će „bugarski bunt“ potrajati duže. Jer, Bugari još nisu uspeli čak da motivišu svoje odustajanje, a već se oglasila Rumunija sa željom da učestvuje u projektu „Južni tok“.
No, to je geopolitika. A konkretno za Ukrajinu su rusko-turski dogovori gubitak kako ogromnih para, tako i statusa međukontinentalne (evroazijske) energetske zemlje. Taj se status pretvara „u ništa“, a evo i zašto:
Kapaciteti ukrajinskog gasno-transportnog sistema (GTS) „na ulazu“ u Evropu iznose 175 milijardi kubika, što teorijski može da situira celokupni ruski izvoz gasa u dalje evropsko inostranstvo. U poslednjoj „pretkriznoj“ 2007. godini taj izvoz je iznosio 153,67 milijardi kubika, od čega je 75 procenata (115 milijardi) teklo kroz ukrajinske cevi.
Pri tom je ukrajinski GTS mogao obezbeđivati takve isporuke čak i u nedoglednoj budućnosti. Jer posle rusko-kineskih susreta na najvišem nivou i dogovoru o početku ruskih isporuka gasa Podnebesnoj, prirodno je za očekivati smanjenje isporuka u zapadnom pravcu.
Puštanjem u pogon „Južnog toka“ (a posle pristanka Turske – to je pitanje vremena), mogu se smanjiti obimi tranzita gasa preko Ukrajine za više nego dvostruko. A to je gubitak od najmanje milijardu i po dolara tranzitnih prihoda godišnje.
Ukoliko pak Rusija realizuje svoj drugi ambiciozni gasovodni plan – „Severni tok“ (od Viborga u Rusiji do Grajfsvalda u Nemačkoj, 55 milijardi kubika godišnje), onda za ukrajinski GTS skoroda ništa neće ni ostati.
Preciznije – ostaće samo turski gas. Jer Turska zauzima četvrto mesto po potrošnji ruskog gasa (posle Italije, Nemačke i Ukrajine). 2008. godine Rusija je izvezla u te zemlje 23,9 milijardi kubika. I upravo će se toliko gasa u narednim godinama isporučivati preko Ukrajine („po zapadnom pravcu“). U svakom slučaju, tako su se dogovorili Putin i Erdogan 16. aprila u Sočiju. Oni su tamo izjavili da produžavaju važnost Osnovnog sporazuma o isporukama gasa po zapadnom pravcu, koji je potpisan 1986. godine.
O čemu se tu, zapravo, radi: je li to ironija politike ili Božja kazna za glupo rukovođenje državom? Zemlja, koja je sada vodeći evroazijski tranziter energoresursa, te će resurse isporučivati zemlji koja će zameniti Ukrajinu u tom statusu. Stigosmo li i dotle?
Sudeći po svemu, rusko-turski planovi su najozbiljniji. U svakom slučaju, tržište ih je ocenilo. 20. oktobra već na otvaranju berzi nakon saopštenja o „turskom pristanku“, vrednosni papiri „Gasproma“ poskupeli su skoro do 200 rubalja (+2%). To je bilo znatno više od prosečne tržišne dinamike.
|
