Verovatno nijedan narod nema tako skladno objedinjenu versku, nacionalnu, moralnu i istorijsku zasnovanost Pravoslavlja kakvu je srpskom narodu dao Rastko Nemanjić, a koju je plejada nesebičnih i skromnih Srba, a u isto vreme teoloških džinova i savesnih umova - zajedno sa zdravom savešću srpskog naroda i mnogim njegovim nacionalnim vođama, vekovima sprovodila u delo u ovozemaljskom životu.

Bukvar Pravoslavlja

U propagandnom potopu današnje indoktrinacije usmerene protiv religije i verovanja u Boga, često se srednjevekovni krstaški ratovi prikazuju kao varvarstvo sa političkim ciljevima dok je odbrana Hrišćanstva korišćena samo kao maskarada.
Svrha ovog napisa nije analiza tih tvrdnji ali je važna za shvatanje našeg verskog i nacionalnog korena.
Verovatno je Nemanja verovao da je cilj Barbarosinog krstaškog pohoda bio religiozan i da je to bio razlog zašto ga je dočekao sa počastima. Međutim, umesto odbrane Svete zemlje Barbarosa je uništenjem Konstantinopolja naneo sudbonosni udarac Istočnoj crkvi, od koga se Pravoslavlje još oporavlja. Barbarosino uništenje Konstatinopolja bilo je presudno za buduću dominaciju Katolicizma kao navodno isključivog vida Hrišćanstva kao takvog.
Svakako da se Nemanja osećao prevarenim i mora da je shvatio Barbarosino divljaštvo za ono što je zaista bilo - kao smišljeno političko nasilje nad budućnošću Hrišćanstva!
Prema tome, logičan je zaključak da Nemanja i Sava mora da su shvatili Barbarosinu prevaru kao izdaju suštine i integriteta pravog slavlja hrišćanske vere, i da je svakako iz te ogorčenosti izrasla odlučnost oca i sina da za budućnost mora da se sačuva stvarna duhovna suština Hrišćastva - vera pravog slavlja!
Savesno proučavanje najstarijih sačuvanih teoloških spisa u Svetoj zemlji i duhovna dubina verovanja omogućili su Savinom intelektu da shvati da je za stvarnu srž vere presudna moralna snaga zdrave savesti, koja jedina sprečava pojedinca, naciju, državu i civilizaciju od postajanja razbojničkih žrtava sopstvene oholosti, osione opsednutosti samim sobom, i zaslepljenošću pohlepom za materijalnim dobrobitima; da jedino moralna snaga poštene savesti verovanja može da se suprotstavi podavanju tim zavodljivim nakaznostima ljudskog bitisanja; i da jedino ta moralna snaga može da ispuni život ljudskog bića odanošću ljubavi i poštovanju svojega, uz istovremenu sposobnost da poštuje tuđe i da ne mrzi.
Sava je, međutim, shvatio da će ta čistota verovanje pojedinca moći da opstane u budućnosti jedino u naciji i državi nadojenim tom istom moralnom snagom zdrave savesti verovanja - jedino u naciji i državi sposobnim da praštaju ali i odlučnim da se bore za pravdu i istinu, i da trezveno i odgovorno prepoznaju više ciljeve i žrtvuju se za njih.
Zato je Sava objedinio moralnost verovanja u nacionalni duh i državotvornost, shodno Isusovoj poruci da ''od ove ljubavi nema veće, nego kad neko život svoj položi za bližnje svoje''.
''Savin nacionalizam'' jeste ''organski'' jer ga u pojedincu, naciji i državi Sava ''nije'' objedinio ''uredbama i zakonima'' već kao ''srasle jedno uz drugo tako da životni sokovi struje iz jednog u drugo''; ta organska sadržina svetosavskog nacionalizma ''obuhvata narodnu crkvu, narodnu dinastiju, narodnu kulturu i narodnu odbranu.'' (Vladika Nikolaj Velimirović)
''Narodna država za Svetoga Savu značila je otadžbinu, zemlju otaca naših, u kojoj živi jedan i isti narod. Ne ide narodna država dokle mač može ići, nego mač sme ići samo do granica jedne narodne države, to jest otadžbine. Ako se dozvoli da se država prostre dokle mač može dosegnuti, onda država prestaje biti narodna, prestaje biti otadžbinom i postaje imperijom''. (Isto)
Na tom plemenitom principu živi Svetosavlje - na tom principu Svetosavlje odmerava plemenitost ili zastranjenost drugih - i na tom plemenitom principu do dana današnjeg Svetosavlje određuje svoje postupke, prijatelje i neprijatelje.
Osnovu Svetosavskog nacionalizma čini Narodna Crkva, koja označava ''jednu samostalnu crkvenu organizaciju, sa svojom centralnom vlašću iz naroda i u narodu, sa narodnim sveštenstvom, narodnim jezikom, i narodnim običajnim izrazom svoje vere. Nasuprot takvoj narodnoj crkvi stoji nenarodna i internacionalistička crkva, sa centralom izvan naroda, sa sveštenstvom odasvuda, i jezikom tuđim''. (Isto)
Pošto ''za Savu nije glavno bilo njegovo lično srodstvo sa dinastijom'' - ''nego srodstvo sa narodom'' (Isto) on je obogatio narod - svakog pojedinca - pravom na znanje! Prevedeno na današnja shvatanja, to ne znači samo pravo na obrazovanje već i pravo i uzajamnu odgovornost na društvenu pravdu, i, iznad svega, na odgovornu sabornu ravnopravnost u odlučivanju postupaka Crkve i Države, što proističe i što je dosledno stvarnom hrišćanskom učenju. Tu integraciju, nepojmljivu za feudalno društvo, vekovima docnije izraziće reči kralja Petra I ''Bez ljubavi narodne, slabi su prestoli zemaljski'' - kralja koga je narod iz milošte prozvao ''Čika Pera'', iz iste milošte zbog koje će docnije prozvati Dražu Mihailovića svojim ''čičom'' - zbog ''izuzetnog poštenja i krajnje skromnog života''.
Ta Savino objedinjenje je suština srpskog nacionalizma:
Pojedinac - Nacionalni duh - Crkva - Država - nadojeni istom moralnom snagom - istom zdravom savešću - istom Božijom nadarenošću - Svetosavski Put Zdrave savesti naroda i narodne inteligencije - ovozemaljski život u slobodi - zajednička odanost i zajednička odgovornost pred Bogom - jednom rečju Nebeska Srbija. To je Pravoslavlje u koje radosno verujemo i kojem odano služimo zato što nas kroz istoriju vodi ljubavlju koja nas čini moćnijom od nasilništava, satanizacija mržnje, bogomržnje, bratomržnje.

Zato nas mrze.

''Po delima njihovim prepoznasmo ih...''

Mrze nas u svetu koji se nije razvio iz ljubavi i zdravog Pravoslavlja; u svetu koji se razvio iz pokvarenosti koju su docniji Nemanjići nazivali Latinima; jednom rečju, mrze nas u svetu koji se razvio iz Barbarosinih ruševina Hrišćanstva.
Iz tih ruševina Hrišćanstva i toga što su Nemanjići nazivali Latinima razvila se današnja bolesna realnost koja reklamiranjem ekumenizma, maskiranog nekakvom navodnom prekopotrebnom reorganizacijom i modernizacijom, nastavlja da neprimetno ali surovo i sistematski razdire moralnost kulture i društva. Iako to razdiranje izgleda kao marksistička internacionalistička kulturološka indoktrinacija ustvari je samo jedna od alatki dugotrajnog dirigovanog pada Čoveka pod anti-Božije i antiljudsko globalno Zlo izvitoperenog moralnog vrednovanja:
Posledica je proglašena za uzrok - uzrok za posledicu!
Laž umesto Istine! Zlonamerno ''zvanično tumačenje'' umesto zdrave moralnosti! Umesto poštenih Božijih služitelja i savesnih narodnih tribuna - nekakvi volšebni Pontifex Maximus: propisani sveznajući manipulatori! Umesto pravde proizašle iz sazrevanja istorijske istine - Damnatio Memoriae: plemeniti principi Srpskog nacionalnog duha i pravo Srba na Slobodu proglašeni za su nekakvo nakaradno ''nacionalističko zločinstvo''!
''Sve je kod Save bilo u normalnom poretku. Prvo Bog pa čovek, prvo čovek pa onda svet, prvo prosvećenje sebe pa onda prosvećenje drugih, prvo sadržaj pa onda izraz, prvo karakter pa onda spoljašnja kultura!'' (Isto). Međutim, od završetka Drugog svetskog rata indoktrinacija Zla prinudno je zacarila u čovekov misaoni sistem nezdravu ljudsku osobinu - ja pa ja! Na Zapadu. U otadžbini. Pod Titom. U nacionalnom izbeglištvu. Što je najtragičnije, taj nametnuti pad božanskog u ljudskom biću zacario se i u nekim od naših crkvenih otaca. Nametnuta zavodljivost preizraženog ega - ja pa ja - uništena moralna snaga - dovela je do podavanja zlim šarlatanskim idejama koje se prikazuju kao nekakva neophodna modernizacija nekakve navodne ''arhaičnosti'' ustaljenih postulata vere i služenja veri - iako su te šarlatanske ideje ustvari smišljena propaganda kojoj je cilj da umesto Sabornosti zavede diktaturu - čime vera treba da se učini da izgleda kao da je apsurdna i da se tako Crkva dovede u protivurečnost same sebe.
Međutim, moralna snaga savesti kao odraz čistote vere svakako da nije arhaična - i svakako da nikad ne može postati arhaična - zato što je moralna čistota radosti služenja Svetosavskom Pravoslavlju - moć da iskreno volimo svoje i moć da poštujemo tuđe i da ne mrzimo - ne samo jedino što zaista jeste univerzalno - već i jedino što zaista jeste večno:
Živa i neprestana Radost pravog slavlja toga što je zaista Božije, koje nam je Isus jednostavnim rečima i nesebičnom žrtvom zavetovao kao odgovornost koju svako od nas razume i čezne da njome živi!
''Svetosavski nacionalizam ne samo što je stariji, nego je i savršeniji'' - zato što je ''evropski nacionalizam rođen u buntu i očajanju, dok je svetosavski nacionalizam započet i ostvaren u tišini i radosti stvaranja.'' (Isto)
Plemenitost tišine i radosti stvaranja - večitost ovozemaljskog trenutka... nasuprot buntu - i to buntu u ime - očajanja!
Zaista, zbog te duboke odanosti pravom slavlju - uvek živom i uvek nerazlučivom od života naroda - Svetosavsko Pravoslavlje nije niti može ikad postati arhaično.
Zato, čak i rečnikom kanona, pokušaji ekumenizacije, reorganizacije, priglupe modernizacije i mangupske politizacije svetih principa i plitkoumno smatranje Svetosavskog Pravoslavlja arhaičinim - jesu jeres!

Izneveravanje suštine Pravoslavlja

Pošto Narodno Svetosavsko Pravoslavlje zaista jeste duboka duhovna i moralna objedinjenost Srpskog nacionalnog duha, Srpske Crkve i Srpske državotvornosti - nasuprot podlim lažima koje tvrde da je to nekakav zločinački šovinizam srpskog nacionalizma - jeres nije samo verska, principijelna, kanonska, moralna i intelektualna već takođe i - nacionalna - jer ta jeres jeste izdaja srpskog naroda.
Posrnuli izdajnici, oprimitivljeni glupačkom ohološću, ne shvataju da zluradi manipulanti koriste parodiju njihovih intelektualnih minijatura ne samo za ''razdiranje'' Svetosavskog ''organizma srpskoga naroda'' - već i za konačno uništenje pravog slavlja Hrišćanstva.
Iako nas nakazni talenat padanja sa pijedestala poštenja u kaljugu primitivzma i gluposti prati kroz istoriju, ipak, Svetosavsko Srpstvo, koje je u srpskom narodu uvek preovlađivalo, vodilo nas je kroz časno žrtvovanje u ponosno umiranje zato jer nam je cilj bio jasan - nema veće ljubavi od plemenitosti odgovorne ljubavi prema slobodi svog naroda i otadžbine, nema veće ljubavi od odgovorne odanosti plemenitosti civilizacije zasnovane na Božijem u ljudskom biću.
Zato se Srpstvo održalo, zato se održava, i zato će se održati.
Zato što smo kroz generacije ponovo i ponovo shvatali to što su shvatili Nemanja i Sava - da će se budućnost iskrenog verovanja odvijati u izdajničkoj realnosti koju će nametnuti Zlo koje nas mrzi - i da se za iskreno verovanje mora žrtvovati i boriti onako kako se žrtvovalo i borilo od Hristovih dana do 300 godina posle Hrista kada je suština Hrišćanstva zlonamerno apsorbovana u nešto što Isus ne bi uopšte prepoznao kao svoje učenje.

Doba iskušenja

Za stvarnog Hrišćanina i za stvarnog Svetosavskog Pravoslavca svako doba je doba iskušenja: da li će naša moralna snaga kojom odlučujemo prepoznati Dobro od Zla u vihorima trivijalnosti svakodnevice!
Iz perspektive poštenog iskušenja danas se pomaljaju zapravo nepojamna pitanja:
Zašto naša Crkva šuruje sa Vatikanom?
Zašto naša Crkva šuruje sa ekumenizmom?
Zašto naša Crkva ne poštuje odluke Sabora?
Da li je nepoštovanje odluka Sabora priprema za ukidanje:
SAVINE HRIŠĆANSKE NARODNE SABORNOSTI?
Zašto zlonamerne promene liturgije?
Zašto naša Crkva ne reaguje na ogromnu zabrinutost među sveštenstvom i vernicima?
Zašto naša Crkva preti raščinjavanjem najumnijim i najodanijim Božijim služiteljima?
Zašto se nastavlja otimačina materijalnih dobara od bivše Slobodne Svetosavske Crkve, sadašnje Novogračaničke Mitropolije? Zašto nepoštovanje Crkvenog Ustava? Zašto korišćenje provokatora za protivzakonito uklanjanje najzaslužnijih i najodanijih članova i sveštenika?
Zašto sve to baš kao za vreme titoističke bezbožne diktature?
Zašto se - ne samo na severno-američkom kontinentu već u Evropi i Australiji, pa čak i otadžbini - nastavlja titoističko bezumno tretiranje najiskrenijih Svetosavskih Pravoslavaca kao nekakvih - ''pobunjenika''?

Dokaz da se zaista nastavlja titoističko rušenje Svetosavlja sa zlom namerom da se dokrajči ekumenizacijom jeste činjenica da su protiv takvog političkog stava Crkve danas digli glas vernici i sveštenstvo podjednako iz redova onih koji su pripadali i Federalnoj i Slobodnoj Crkvi, podjednako u otadžbini i izbeglištvu!
Jedino je Gračanica na Kosovu pokazala sluh za nacionalni stav tek 2007. godine! Naravno, odmah se postavlja tragično pitanje da li će zbog toga episkop Artemije biti raščinjen? I odmah se nameće užasavajući odgovor: a kako i ne bi kada jedan od današnjih arhiepiskopa smatra da su svetosavske, nacionalne i ravnogorske ideje koje zastupa izbeglištvo ''arhaične''; da su ''pobožnost, rodoljublje i poštenje'' Ravnogorstva ''slepo crevo'' koje se mora likvidirati - i to ''barutom'', i da renoviranje razrušene baštine Svetosavlja i Srpstva na Kosovu treba poveriti onima koji su tu baštinu srušili i koji nastavljaju da tu baštinu - ruše?
Na dalekom Pacifiku jedna od crkava koje je podigao ''slobodni glas porobljene otadžbine'' izdala je - komunistički bukvar!
Komunistički bukvar 2007. godine!
Komunistički bukvar u Crkvenoj školi!
Da li je uopšte potrebno dokazivati šta se događa?
Kada su se parohijani pobunili sveštenik im je osiono uzvratio ''I ja sam učio iz istog bukvara pa mi ništa ne fali!''
Da li Crkva ne primećuje šta kome od njenih sveštenika ''fali''?
Ili... da li je komunistički bukvar kapisla antisvetosavskog ''baruta''?
Šta god ali činjenicu da se nastavlja titoističko rušenje Savine narodne Crkve najdrastičnije dokazuje očajanje parohijana. Sveštenik optužuje parohijane zbog ''pobunjeničkih stavova ''Slobodnih'' protiv Pravoslavnih.'' Zar to ne znači da zvanični sveštenik naše zvanične Crkve smatra da parohijani iz bivše Slobodne Crkve - nisu pravoslavni?
Pošto je nepobitna činjenica da je Slobodna Crkva bila zaista Svetosavska nepojmljivo je današnje sumanuto politikantstvo!
Zar stav sveštenika naše Crkve koji ''ne želi da bude poslušni službenik polupismenih seljaka'' ne znači da taj sveštenik uopšte ne shvata da je služitelj narodne crkve?
Zar našoj Crkvi nije jasno da takvom kome je nedostojno da služi polupismenim seljacima - nije mesto za Savinom predikaonicom?
''Ako neko kaže: juče je bila opasnost za našu crkvu, a danas je ta opasnost prestala, strašno se vara. To je trubač koji svira na spavanje. A mi moramo imati u ovo vreme što više trubača koji će svirati na buđenje, na ustajanje, na pripravnost, na odbranu. Jer onaj nepomenik kome je naš sveti narod osujetio ''ovaploćenje u formi zakona'' ipak ide po ovoj zemlji kao duh, kao avet dejstvuje, dejstvuje i dejstvuje...'' (Isto)
Usuđujemo se zato da pitamo Crkvene oce koji sebe smatraju učenim - koja to reorganizacija?
''Evo velike i korisne opomene našem pokoljenju, u kome mnogi idu naopakim putem: igraju po periferiji a ne poznaju centra, muče se da izraze no nemaju šta da izraze, trče da prosvećuju a sami neprosvećeni, zaglušuju vikom o kulturi a ne brinu o karakteru, traže urećenje celog sveta a nisu uredili svoju dušu i svoju kuću.'' (Isto)
Mnogi parohijani bivše Slobodne Crkve na raznim kontinentima osećaju da ih sveštenici smatraju kao da - ne postoje!

A neko od tih dobrih Pravoslavaca reče nedavno ''Sabornost, Bogu hvala, još nije ukinuta...''
Iskušenje našeg trezvenog prepoznavanja Dobra od Zla posle Drugog svetskog rata zacrtano je tragičnom činjenicom - na jednoj strani porobljeni otadžbina i Crkva - na drugoj Ravnogorstvo, slobodno nacionalno izbeglištvo, i stvarna Svetosavska Crkva! Logično je da se u doba tragičnog raskola SPC povinovala komunističkim naređenjima - ali nije logično zašto danas izrodi pod okriljem Crkve nastavljaju pokušaj dokrajčenja likvidiranja pravoslavnog ''organizma'' Svetosavlja tačno po Titovom receptu? Zašto kad je očigledno da njihova bezumna ''reorganizacija'' pada na ispitu pred Bogom, Isusom i Savom?
Tu modernu zacrtanost iskrenosti svetosavskog iskušenja u našem odlučivanju najpotresnije karakterišu reči jedne od najodanijih Svetosavskih Pravoslavaca koju sam sreo. Pod naslovom Rane ona podseća i otkriva jednu strašnu istorijsku nepravdu i istinu iz doba kada su ''pucali u Hrista, i ubijali Boga u nama'':
''Posebno je upečatljiv doživljaj iz dvorske crkve, gde je ''neki partizan'' kad su osvojili dvor uleteo u crkvu i želeći da ubije Boga pucao u čelo Hristovo u kupoli, a onda i u srce.''
''I danas stoje ''rane'' od metaka.''
''Barut'' za uništenje ''slepog creva''?
Ne samo da ''rane'' i ''danas stoje'' - ''rane'' se danas pozleđuju istim bezumljem... zašto?
Zato što neprosvećeni zaglušuju našu Crkvu vikom oko urećenja celog sveta a nisu uredili svoju dušu i svoju kuću, jer ''škola nije za to da da mnoga znanja nego da oduči od zloupotrebe znanja. Jer nije tako teško steći znanje kao ne zloupotrebiti ga.'' (Isto)

Izdaja same sebe!

Da li iz današnjeg ''neugodnog mirisa'' naše Crkve treba zaključiti da Crkva juče nije bila primorana od strane komunističke diktature na antisvetosavski teror? Jer jedino ako Crkva nije bila primorana - jedino je onda logično njeno današnje titoističko antisvetosavlje i antiravnogorstvo?
Ako je zaista tako zar to ne znači da je Crkva izdala samu sebe?
Zato, pošto nas je Bog stvorio slobodnim i rekao nam ''rođeni ste slobodni, ne budite robovi ljudima'', i pošto ćutanje jeste kukavičlik, i pošto nije Svetosavski Narodnjačko - zato pitamo sa pravom:
Zašto Crkva javno ne odgovori ko je školovao sveštenike koji izdaju komunističke bukvare? Kojim pravom Crkva smatra da bi iskreni Hristovi i Savini Pravoslavci ''trebalo da su srećni što su uopšte primljeni natrag u Crkvu''?
Zašto se poigrava Savinom narodnom Sabornošću i zašto se Crkva ne drži odluka Sabora? I najzad. u šta to treba da se veruje da ne bi smo bili likvidirani ''barutom''?

Poruka

Vođen principima da kao što za Savu nije glavno bilo njegovo lično srodstvo sa dinastijom nego srodstvo sa narodom, da tako i za našu Crkvu ne sme da bude glavno njeno srodstvo sa prošlim i sadašnjim režimom nego srodstvo sa narodom; da je pokoriti ili biti pokoren podjednako katastrofalno; da je odbrana otadžbine, Svetosavlja i Srpstva po volji Božjoj; i sa željom da našoj Svetosavskoj Pravoslavnoj Crkvi Božija Ljubav i ovom prilikom pokaže pravi put umesto dodvoravanja belosvetskoj propagandi - pitamo:
Šta, dakle, imaju zajedničkog sa Pravoslavljem naše Crkve oni koji razdiru organizam srpskoga naroda, cepaju Srpstvo i razbijaju Hrista u sitno paperje?
I poručujemo:
Pošto pošteno Svetosavlje u otadžbini i nacionalnom izbeglištvu dobro zna one koji ''nisu na visini ravnogorske pobožnosti, rodoljublja i poštenja'' - zato ne dolazi u obzir prostituisanje Svetosavske Crkve jeretičkim i belosvetskim mahinacijama koje su deo današnjeg propagandnog potopa zlonamerne indoktrinacije protiv religije i verovanja u Boga.

Crkva jednostavno mora i može da bude samo:

ISTINSKA
SVETOSAVSKA
SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA!