Na pozadini prilično  široko osvetljavane u medijima delatnosti Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju praktično ostaje neprimetan drugi međunarodni tribunal, koji je takođe osnovao Savet bezbednosti OUN 1994. godine – Međunarodni krivični tribunal za Ruandu.

Od 1994. godine svaki april obeležava se kao redovna godišnjica genocida u Ruandi. U aprilu 2009. godine svi lideri vodećih država sveta (sem Rusije) obeležili su 15-godišnjicu ruandskog genocida. Govorili su generalni sekretar OUN Ban Ki  Mun i lideri vodećih zemalja Evropske unije, pored ostalog Francuske, Nemačke, Britanije. Predsednik SAD Barak Obama uputio je specijalno pismo predsedniku Ruande P.Kagami, u kome je «izrazio podršku odvažnim muškarcima i ženama, koji su preživeli genocid i u sebi pronašli snage i velikodušnost za praštanje onima koji su izvršili najstrašnije zločine».

«Zaboravljenost» Međunarodnog tribunala za Ruandu u Rusiji dostojna je žaljenja. Afrika i događaji u njoj analiziraju se u ruskim medijima krajnje malo, katkada i sasvim neprimetno. A šteta: Afrički kontinent je bio i ostaje jedan od najkrupnijih poligona Zapada, pored ostalog i za šlifovanje specijalnih operacija o zauzimanju čitavih država i korišćenju takvih instrumenata, kao što su realni genocid, mitovi o genocidu i međunarodni tribunali za «kažnjavanje» za genocid. Stvaranje i delatnost tribunala za Ruandu izrazit je primer stvaranja tribunala «za kažnjavanje mita» s jedne strane, i osvetljavanje genocida – sa druge.

Osvrnimo se na događaje u Ruandi 1994. godine i pažljivije na kasnije delovanje Međunarodnog tribunala za Ruandu (MTR). Istraživač jednostavno  mora posumnjati u  verodostojnost zvanične verzije događaja, koji su produkovali stvaranje tog tribunala.

Poznato nam je (tojest, slušali smo) da su 1994. godine u Ruandi predstavnici etničke grupe Hutu ubili oko milion predstavnika etničke grupe Tutsi, pa je za kažnjavanje krivaca i stvoren tribunal.  Data verzija događaja ponavlja se kao mantra (molitva) iz dana u dan već  petnaestak godina. Na primer, u poslednjem press-release OUN stoji saopštenje: „U aprilu 2009. godine međunarodna zajednica obeležava petnaestu godišnjicu genocida u Ruandi. U aprilu 1994. godine odredi ruandskih Hutu počeli su kampanju za uništavanje narodnosti Tutsi, kao i onih Hutu koji su odbili da učestvuju u klanju. Za četiri meseca ubijeno je 800 hiljada ljudi. I  mada je svet znao za taj obračun, ništa nije učinjeno da bi se on i sprečio“.

Međutim, ne slaže se sve u toj verziji. Ako pogledamo realnu statistiku do 1994. godine, otkrićemo da je u Ruandi 1993. godine živelo oko 8 miliona ljudi, od čega su Hutu činili između 85 i 90 procenata, a Tutsi – između 4 i 8 procenata. Prosta računica pokazuje da je Tutsa do trenutka takozvanog „genocida“ u Ruandi  bilo najviše 600 hiljada ljudi.

Ispada tako da su u Ruandi 1994. godine pobijeni apsolutno svi Tutsi, a mnogi od njih ubijeni su čak i dva puta. Nije slučajno što je kasnije, već nakon stvaranja Međunarodnog tribunala za Ruandu, brojka „1 milion“ u zapadnim medijima korigovana, ali na veoma zanimljiv način. Kao prvo, brojka je smanjena na 800 hiljada, a kao drugo, njoj su pridodate tri reči: „oko milion Tutsi i umerenih Hutu“. Te reči su odmah promenile kompletnu sliku! Jer u tom slučaju događaji u Ruandi se ne mogu kvalifikovati kao genocid, jer se „odjednom“ ispostavilo da se ubistva nisu  događala po etničkom obeležju. „Umerenost“ je politički izraz, a njega upravo i nema u određenju genocida po konvenciji iz 1948. godine!

Konvencija o genocidu jasno određuje, da pod zločin genocida potpadaju isključivo one radnje koje su izvtšene protiv nacionalne, rasne,  ili religiozne grupe. Ispada, međutim, da nije ubijano prema obeležjima nacionalne pripadnosti (kako piše u Konvenciji), već prema obeležjima pripadnosti režimu, koji je držao Hutu u svojstvu robova u njihovoj sopstvenoj zemlji.  Ali ni to nije glavno. Glavno je u tome ko je koga ubijao. I ovde se otkrivaju činjenice koje se nikako ne uklapaju u zvaničnu verziju, jer se ispostavlja da su osnovne gubitke pretrpeli, zapravo, Hutu!

Odmah nakon „genocida“ Tutsi u Ruandi se događaju još čudnije stvari.  Nakon što su, prema zvaničnoj verziji, u zemlji dva puta uništeni  apsolutno svi Tutsi... na neki volšebni način Tutsi opet preuzimaju vlast u svoje ruke. Potom se sprovode  sveopšti izbori  i na njima pobeđuju...Tutsi. I nama nude da poverujemo u taj apsurd.

Čak  štaviše, ruandske vlasti započinju masovnu kampanju za uvođenje sistema terenskih sudova. Stvar je u tome što postojeći državni sudovi Ruande nisu mogli da razmotre predmete miliona optuženih ni u narednih hiljadu godina. Zato je i doneta odluka o uvođenju sistema sudova „gašaša“, u kojima se kao sudije  pojavljuju obični građani. Prema informaciji direktora službe za pripremu sudova gašaša Ruande, do aprila 2009. godine izrečeno je 1,1 milion sudskih presuda.  Ukupno ima 12 hiljada sudova gašaša (170 hiljada sudija). I nakon potpunog uništenja Tutsi ispostavlja se da se nađe 200 hiljada sudija koji drže pod kontrolom celu zemlju i izriču milione optužujućih presuda prema Hutu! I nude nam takođe da i u to poverujemo.

Ukratko, prihvaćena na Zapadu verzija o genocidu Tutsi apsolutno ne korespondira sa stvarnoišću.

Sve je upućivalo na to da bi se Međunarodni  tribunal za Ruandu morao snaći u toj situaciji. Ma nije nego! Rukovostvo tribunala u potpunosti je  podržalo zvaničnu verziju vlade Ruande i...SAD. Samo što ta podrška nije dobila ozbiljnu sudsku potvrdu. S jedne strane, na veru se prihvataju najapsurdnija svedočenja svedoka tužilaštva, a sa druge – u potpunosti se ignorišu dokazi koje podastire odbrana. U toku svih 14 godina rada MTR ni na jednom procesu nije  predočeno zbilja ubedljivih dokaza ne samo o krivici konkretnih optuženih, već i same činjenice genocida protiv Tutsi. Na protiv,  ubedljivih činjenica genocida protiv Hutu ima na pretek. Nije li nam do bola poznata ta situacija: negde smo se već suočavali sa takvom čudovišnom laži, zar ne? Nije li u jednom drugom međunarodnom tribunalu, koji ubeđuje svetsku javnost da nisu Srbi ti koji su postali objekat genocida Hrvata i bošnjaka, već obrnuto – Hrvati i Bošnjaci su podvrgnuti genocidu od strane Srba.

Nije slučajno što se u samom početku rada MTR odigrao jedan veoma zanimljiv čin: tribunal je  je obnarodovao da je genocid protiv Tutsi „opštepoznata činjenica“, koja i ne zahteva sudske dokaze! Zanimljiva je s tim u vezi odluka Apelacionog suda MTR, u kojoj je veoma žestoko opomenuto jedno od sudskih veća koje nije uvrstilo u spisak opštepoznate činjenice koje ne zahtevaju sudske dokaze, tojest, samu „činjenicu“ genocida protiv Tutsi.  Takvu odluku sudskog veća je Apelacioni sud označio kao „grešku“! (Primetimo u zagradi da je Apelacioni sud MTR  ujedno i Apelacioni sud Međunarodnog tribunala zua bivšu Jugoslaviju!).

Sada postaje shvatljiva poslednja izjava koju su dale vlasti tribunala. Glavni tužilac Međunarodnog tribunala za Ruandu H.Džalo (pre njega na toj funkciji bila je Karla del Ponte) izjavio je, da je „genocid u Ruandi nesporna činjenica“. Čudno to zvuči povodom 15-godišnjice „svima nama toliko poznatih događaja“.  Pa u pravu je Glavni tužilac! Tvrdnju, prema kojoj se genocid u Ruandi „zaista dogodio“ treba stalno ponavljati i utuvljavati u glavu, jer to u sudu nije moguće dokazati!

U svojim nedavno objavljenim memoarima bivši tužilac Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju Karla del Ponte (ona je istovremeno bila na funkciji Glavnog tužioca Međunarodnog tribunala za Ruandu) pokušava izigravati naivnu damu, izjavljujući da ona „ne zna zašto je doneta odluka da se objedine funkcije Glavnog tužioca Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog tribunala za Ruandu“. Del Ponte laže.  Možda neko i ne zna odgovor, ali ona zasigurno zna. To je nama, koji  dobijamo saznanja o svetu od „Evronjuza“ ili SNN, teško shvatiti... Zaista, čini se da su to tako različiti tribunali – za Ruandu i bivšu Jugoslaviju – i da se njihovi Glavni tužioci svakako moraju baviti apsolutno različitim istragama na savršeno različitim kontinentima.  Međuztim, ta razlika tribunala je varljiva i zato je i bio potreban jedan tužilac. Međunarodni tribunal za Ruandu je blizanac Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslkaviju i, verovatno, umnogome zlokobniji i od samog Međunaodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju.