Od toga je sve počelo. Pitanje “gde su naši novci”, koje je Čanak, potomak srpskih doseljenika iz Like, postavio pre desetak godina, konačno dobija formu zbog koje je to pitanje i postavljeno. Vojvodina konačno, zahvaljujući glasovima većine koju čini ZES (Za evropsku Srbiju) i nekih kvazi-opozicinih partija u srpskom parlamentu, dobija mogućnost da se jednog dana vrlo lako pretvori u novu državu na teritoriji Srbije, Vojvodinu. Već samom klauzulom da je službeno pismo na teritoriji Vojvodine, latinica, prekršen je Ustav republike Srbije po kome je službeno pismo na celoj teritoriji Republike ćirilica. To omraženo pismo ćirilica, koje tako miriše na srpstvo i “srbovanje”, koje se ni krivo ni dužno proteruje iz našeg svakodnevnog života, konačno je dobilo i zvanično priznanje iz napredne, moderne i “evropske regije”, Vojvodine, da je zastarelo, a da je latinica izraz modernog i savremenog. To je samo jedan, ali ne nikako beznačajan primer kršenja Ustava. Šta će gospodin Zbiljić, koji je predsednik društva za očuvanje ćirilice s boravištem u Novom Sadu imati od sada da radi, kad je ćirilica Statutom i zvanično proterana sa svih vojvođanskih prostora? Verovatno će preći u ilegalu. I niko u vladajućoj strukturi u Skupštini da samo malo pogleda unazad, u ne tako davnu prošlost i da vidi u kom će pravcu da ide (za sada još uvek naša) Autonomna pokrajina Vojvodina. Ide se korak po korak. Prvo je skinuta tabla sa natpisom “Radio televizija Srbije” u Novom Sadu, kada je Čanak istrgao tablu iz zida, bacio je, skakao po njoj i psovao pred upaljenim kamerama, govoreći da “to đubre više ne sme da bude tu”. Sada su zacrtani (čvrsti) okviri za nastajanje države, a kasnije, možda kroz desetak godina, što je u istorijskom pogledu jedan tren, neko će da se doseti da su u Vojvodini “građani i građanke” koje po sadašnjem Statutu naseljavaju ovu pokrajinu, ustvari neki novi narod -“Vojvođani”, koji govore nekim novim jezikom - “vojvođanskim”, pa će tako od Srba ponovo da postane neka nova nacija, a od srpskog jezika ponovo neki novi jezik. Ovakvu mogućnost niko ko je dobronameran, ne priziva. Ali okolnosti i razgrađujući vetrovi, potpomognuti stranim faktorom, koji duvaju ovim našim prostorom, to su do sada pokazali. Kako će od danas da izgleda zaštitni, ćirilički znak Srpske književne zadruge, tako prepoznatljiv na čirilicom napisanim knjigama u plavim koricama, koji je veliki srpski pesnik i rodoljub, Jovan Jovanović Zmaj kao potpredsednik ove značajne srpske kulturne ustanove, naslikao 1892 godine? Da li će ovaj zaštitni znak biti jednostavno izbačen ili još gore, prilagođen latiničnom pismu? Da li će srpska deca u školama u Vojvodini učiti ćirilicu? Šta će biti sa mnogim, na ćirilici napisanim knjigama u Vojvodini? Imali smo (ne daj bože!) ne tako davno priliku da vidimo šta se s takvim knjigama dešavalo na hrvatskim prostorima. Na ova, kao i mnoga druga pitanja i dileme oko Statuta, veoma brzo će stići odgovor. 

Uzalud upozorenja naših istoričara, akademika, profesora pravnih nauka, uzalud nezadovoljstvo običnih ljudi protiv ovakvog poteza. “Ako imate većinu od 126 poslanika, možete da radite šta hoćete”, rekla je jedna visoko pozicionirana funkcionerka Demokratske stranke, pa je to na delu i pokazano. Čanak se primirio, iz prikrajka likuje i trlja ruke. Njegovo pitanje “gde su naši novci” je urodilo plodom. To što se na ovaj način udaraju temelji Srbiji u njenim predkumanovskim granicama, nikoga iz vladajuće većine, pa čak ni predsednika države, ne uznemirava previše. Njihovi istomišljenici samopouzdano sa televizijskih ekrana tvrde da nema ni govora o samostalnoj državi. Nonšalatno, uz ironičan osmeh, prate svaku argumentaciju zdravorazumskih ljudi da ovaj Statut vodi Vojvodinu na put bez povratka; ironično se smeškaju i svojom ispraznom retorikom guše svaki glas razuma. Pri tom, kao pozitivan primer, navode Kataloniju koja je autonomija i ima svoj Statut, i nalazi se u okviru Španije. Međutim ovi argumenti su lažni, jer se u Kataloniji upravo ovih dana najavljuje za 13 decembar referendum  (ilegalan doduše, ali kakav je bio onaj na Kosovu?) u 130 manjih opština za otcepljenje od Španije. Pitanje će biti: “Želiš li nezavisnu Kataloniju koja bi bila integrisana u EU?“. Nekako mnogo poznato zvuči. Katalonski secesionisti to rade po modelu Kosova i Metohije i to ne kriju.  Koliko je daleko dan kad će neko u Vojvodini da organizuje (ilegalan, doduše!) referendum? U Srbiji ne mogu da dođu do izražaja patriotske snage koje bi ovu kobnu odluku po celu Republiku Srbiju onemogućile. Jer, srpski narod je tokom strašnih sankcija koje nam je nametnula Evropa i SAD, osiromašio, obezvoljio se, samo su pojedinci (u sprezi sa vlašću) nalazili breše u blokadi. To je iznedrilo kriminalce velikog formata (i u Crnoj Gori i ovde). Oni su se izvežbali za krijumčarenje nafte i cigareta, aktivnosti su nastavili i kad su sankcije ukinute, jer su imali ostvarene “poslovno-trgovačke” veze sa svojom sabraćom iz bliskosusednog i evropskog podzemlja. Kad su srpskim radnicima oteli radna mesta i proterali ih na ulice, stvorila se klima koja pogoduje nastanku raznih poroka, od prostitucije, trgovine ljudima, narkomanije, sitnih krađa, do ubistava među običnim svetom, ali i do ogromnih mahinacija, putem prodaja i preprodaja fabrika, malverzacijama oko građevinskog zemljišta, trgovinskih lanaca, čime je jedan tanak sloj u Srbiji postao enormno bogat, a pri tom ostao primitivan. To su današnji biznismeni. Danas taj sloj kroji društvenu i političku klimu u Srbiji. Šta reći za takozvane “rijaliti” predstave na televizijama kao što je “veliki brat” ili “farma”. To su uvozni, licencni poslovi jednog od najbogatijih srpskih biznismena koji je trenutno na visokoj fukciji u Beogradu. Po principu hleba i igara, (s tim što je hleb virtuelan), prikazuje  igre velikog brata, u kome učesnici dragovoljno, za neku bednu paru, izlažu svoj život javnosti, i farmu, u kojoj su izvesni estradni umetnici i običan svet gurnuti da žive i da nešto kao rade na nekoj farmi. I Srbija to gleda! Srbija je postala velika voajerska gledaonica, gde prikriveni voajeri sede u svojim domovima i gledaju šta drugi ljudi rade. Tako bar na trenutak zaboravljaju na svoje jadne, uništene živote, besparicu, glad i svakojaku bedu u kojoj su se našli. Dovoljno je samo okrenuti kanal neke od obojenih televizija i eto ih u carstvu voajerstva. Za to vreme Srbijom tutnje propušteni vozovi. Vojvodina se pripaja “evropskim regijama”, radnici štrajkuju, studenti demonstriraju, glad hara bogatom Srbijom, a srpski stanovnici su prikovani za male ekrane i gledaju neke tuđe živote! Dat je ogroman novac kojim je plaćeno pravo za prikazivanje ovakvih zaludnih, prostačkih i zaglupljujućih emisija, preko kojih nam se potura neko strano tkivo ne bi li se primilo u naše glave. A s druge strane 700 000 ljudi, prema zvaničnim podacima, gladuje, svako deseto dete je na ivici gladi, Srbija se prazni, a pune se Beograd, Niš, Novi Sad. Nema pomoći države poljoprivrednicima, na snazi je jednostrano potpisan sporazum o pridruživanju, surovi zakon tržišta, prema kome Srbija može nekritički, bez sanitarne provere, da uvozi sve, a da ne izvozi praktično ništa. Vreme je pokazalo zbog čega su se onoliko lomila koplja koja će struja da pobedi posle izbora u Srbiji: patriotska ili proevropska. Jer sve što u Srbiji ima prizvuk patriotizma, nazadno je i vodi u ratove, a evropejstvo je nešto što je savremeno i od čega će Srbija napredovati. Ne tako davno, naši “prijatelji” iz Evrope 78 dana su bacali bombe po našim glavama, i dnevno ubijali po jedno dete, oni nam zatvaraju 10 000 razreda škole, da bi bilo jeftinije, i da bi se u Srbiji uštedelo, oni nam cepkaju državu i ne dozvoljavaju nam da se uspravimo. Oni, naši evroatlantski “prijatelji”, doveli su do demontiranja jednog sistema koji je omogućavao besplatno zdravstvo i školstvo. To su bile tekovine tog sistema, socijalna sigurnost i  ravnomerno raspoređivanje materijalnih dobara. Danas nas ubeđuju kako je taj sistem arhaičan i propao, i posle rušenja Berlinskog zida završio je na smetlištu istorije. Istorija će doneti krajnji sud o tome da li je taj sistem bio progresivan ili ne, ali je činjenica koju ne može niko da porekne, da je običan svet, koji čini veliku većinu u svakoj državi, živeo relativno dobro. To što su Srbi uvek gajili guje u nedrima, čega nismo lišeni ni danas, to je valjda naš usud. Oni koji su se u tom “zaostalom” sistemu besplatno školovali i lečili, danas vode ovu državu. Pitanje je šta bi od većine njih bilo, da nisu imali jednake mogućnosti za školovanje, jer nisu svi potekli iz bogatih porodica koje su mogle da ih školuju.

Danas, ti koji su došli do besplatnih diploma, onemogućavaju sadašnjim studentima da se školuju besplatno, tako da su studenti Beogradskog univerziteta bili primorani da uzmu pištaljke i da izađu na ulice kako bi se izborili za svoja prava. Ministarstvo prosvete je jedno od najvažnijih ministarstava koje direktno zadire u budućnost nacije. Kakvo nam je školovanje, pokazao je Gaša Knežević, posle njega izvesna gospođa Tinde, pa kasnije Bolonjska konvencija, koja je od našeg kvalitetnog školstva napravila produženo gimnazijsko školovanje, zasnovano na kursevima i seminarima. I sve se to u Srbiji prima uz pomoć domaćih guja u nedrima. Ukidanje seoskih škola takođe pada na teret ovog ministrstva. Novobogataši su danas u mogućnosti da svoju decu školuju po prestižnim svetskim univerzitetima koji nisu prihvatili Bolonju, a od srpskih studenata napraviće fah -idiote koji će poslužiti kao radna snaga novom svetskom izrabljivačkom poretku. Svi koji su na ivici egzistencije, koji se bore za barem malo dostojanstven život po meri čoveka, nazvani su podrugljivo “gubitnicima tranzicije”. Na žalost, tih gubitnika je u Srbiji mnogo, a tas srpskog bogatstva je prevagnuo do neslućenih visina u korist novobogataša. “Novac je sredstvo za masovno uništavanje”, napisao je u svojoj najnovijoj knjizi ”Nacionalna država i fenomen globalizacije” Jirgen Elzeser. To se u Srbiji ogleda na svakom koraku. Srbiju drži nekoliko tajkuna, koji su gospodari naših života i budućnosti naše dece. Oni su iz ničega postali bogataši, pijavice na srpskom tkivu, koji su prigrabili velika bogatstva u Srbiji. Oni su naša tekovina rušenja Berlinskog zida! Posle rušenja tog zida, nastao je krvavi građanski rat u Jugoslaviji, gde su Srbi ponovo bili najstradalniji narod. Sve je već bilo isplanirano u kuhinjama Vatikana i Nemačke, koja nikad nije oprostila Srbima što su doprineli padu njihovih carstava, sam kajzer je posle završetka Prvog svetskog rata uzviknuo (on jedini je ovim priznao da je srpska vojska odlučila pobedu) “zar 60 000 Srba da reši rat?” Nije li pitanje “gde su naši novci” povezano i sa prolaskom, sada već potpuno izvesno, gasovoda Južni tok kroz Srbiju? Da li se to neko u Vojvodini dosetio da bi mogao ostatak Srbije da ucenjuje s gasom? Da li to neko želi da bude “Ukrajina” na ovim prostorima? Znajući naš mentalitet, ovakvo pitanje nikog ne treba da začudi. To je na žalost naša realnost. Našli smo se, ne svojom voljom, tu gde jesmo. Vreme će pokazati koliko smo bili u pravu mi koji smo se pribojavali ovog Statuta i pitanja “gde su naši novci”.