Ja nisam belac, ja sam Rus!

Ruski bokser superteške kategorije Oleg Maskajev je u moskovskom sportskom kompleksu «Olimpijski» 10. decembra u prisustvu 16.000 gledalaca odbranio titulu svetskog prvaka u verziji Svetskog bokserskog saveta (WBC). U dvoboju od 12 rundi pobedio je Pitera Oheloa iz Ugande.
Olegovi udarci tokom dvanaest rundi bili bi dovoljni da sruše- trojicu – reći će kasnije bivši svetski prvak čuveni Vitalij Kličko. – Ali, takmac je nekakvim čudom izdržao.
Završni gong! Mala pobeda Oheloa (koji se ipak nije srušio) i ogromna, bespogovorna – Olega Maskajeva, koji je odlučno potvrdio svoju titulu...

Priču o njemu zovu «bajka o Pepeljugi». I još: američki san koji je Oleg ostvario. Posle niza razornih poraza, uspeo je da se vrati i u 37. godini postane svetski prvak, i to u najuglednijoj verziji.
Teško je reći zašto su Maskajeva od samog početka profesionalne karijere uporno zvali: ruski bokser. Verovatno zato što je stalno isticao svoju «ruskost» i na ring izlazio isključivo pod ruskom trobojkom.
Rođen je 1969. godine u Kazahstanu, gde su mu roditelji stigli na uzoravanje ledine, vojsku je služio u Uzbekistanu, a 1995. je otputovao u Ameriku da potraži boksersku sreću na profesionalnom ringu.
Nikako se ne može reći da mu je odmah došla. Zato je Maskajev brzo stekao iskustvo kako da se povrati posle poraza, što mu je kasnije dobro došlo.
Činilo se da je zvezdani trenutak Maskajeva došao 6. novembra 1999. godine, kada je sudbina htela da se u ringu sretne s Amerikancem Hasimom Rahmanom, koga su već tada smatrali nadom Amerike i proricali mu veliku šampionsku budućnost. «Nipošto neću izgubiti od belca!» – samouvereno je izjavio Rahman uoči te borbe, na šta mu je Oleg uzvratio: «Ja nisam belac. Ja sam Rus!» A to su, kako se ispostavilo, sasvim razne stvari. Poslednje sekunde osme runde tog dvoboja zauvek su ušle u istoriju svetskog boksa. Moćnim udarcem zdesna Oleg je tamnoputog Amerikanca poslao u slobodan let između konopaca. Rahman je tresnuo na sudijski sto, zbrisavši svu aparaturu na njemu, i maltene obogaljivši ljude koji su sedeli uz ring. Američka štampa je taj udarac nazvala «najlepšim nokautom godine, a možda i desetleća».

     


 Maskajev je slavio pobedu, posle koje su ga konačno svi zapazili. Postao je punopravan predstavnik elite superteške divizije, dobivši naziv pun poštovanja «Big O» («Veliki O»). Popularan TV-kanal u Americi NVO ponudio mu je ugovor kao jednom od boraca čije su borbe najlepše za gledanje.
Pobeda u narednoj borbi protiv Kanađanina Kirka Džonsona otvarala je Maskajevu put pravo ka dvoboju za titulu, ali je Oleg neočekivano izgubio. Četiri puta je dospevao u nokdaun, i u četvrtoj rundi je borba prekinuta. A u dvoboju s Amerikancem L. Vitakerom Maskajev nije izdržao ni jednu rundu.
To je bila prava tragedija. Oleg, koji je već maštao o šampionskom pojasu, za tren oka je odbačen daleko unazad. Nestao je iz svih rejtinga, a priču o tome da je sa karijerom «bušnog» superteškaša svršeno, nije započinjao samo lenjivac. Maskajev je pokušao da popravi poraz, ali je, pobedivši dvojicu manje poznatih boraca, ponovo izgubio. I to opet nokautom. Ovog puta u borbi s Amerikancem Kori Sandersom. Za izvesno vreme su na boksera Maskajeva svi zaboravili. Pa i on sam.
– U to vreme sam zapao u potpunu apatiju – sećao se kasnije Oleg. – Boks me uopšte nije zanimao, nisam gledao borbe na televiziji, nisam znao ko je šampion, a o tome da i sam s rukavicama odem u salu nije bilo ni govora.
Ali, on se vratio – zahvaljujući svom novom timu u kome su bili menadžer Fred Keš, promoter Denis Rapaport i trener Viktor Bale, koji su mu pomogli da ponovo stekne samopouzdanje.

Šampionska borba protiv starog poznanika Hasima Rahmana održana je 2. avgusta 2006. godine. Ovog puta Amerikanac nije davao nikakve bombastične izjave, pošto nije zaboravio ponižavajući nokaut u koji je pre sedam godina poslat. Nisu ga zaboravili ni u Maskajevljevom timu, koji je organizatorima borbe posavetovao da oko ringa postave strunjače, da Rahman ne bi onako bolno padao.
To je naravno bila šala, ali Amerikancu zbog toga nije bilo lakše. Oleg je ponovo pobedio. Triput poslavši takmaca na pod, u dvanaestoj rundi je postao svetski prvak. Taj pojas je mučno, znojem i krvlju, izborio. Trijumfalno se vratiti u ring posle pet pretrpljenih nokauta – na to su sposobni samo veliki sportisti.
A posle je bila borba s Piterom Ohelom iz Ugande. Oleg je izvojevanu titulu prvi put branio u Moskvi. Tako je sam šampion hteo. Zašto je u mnoštvu ponuda odabrao rusku prestonicu, u kojoj se nikada pre nisu održavali dvoboji tog ranga?
Zato što je Rusija – moja Domovina, zemlja mojih predaka – kaže Oleg.- – Samo se slučajno nisam tu rodio. Oduvek sam sebe smatrao za Rusa, i vrlo sam zahvalan svima koji su mi pomogli da konačno zvanično postanem državljanin Rusije. Vreme je za vraćanje korenima.

Anton Valijev, Boris Valijev

«Ruski žurnal»