„Saradnja UNMIK i EUPT odvija se na svim poljima i na svim nivoima. Zajedno sa šefom ICO PT, šef EUPT održava dvomesečne sastanke sa SRSG i P/DSRSG.“[1] Ovu rečenicu iz komunikacija međunarodnih upravljača na Kosovu i Metohiji iz juna 2008. Hanes Hofbauer koristi kako bi na jednom mestu sažeo u kojim pravcima sve „curi novac“ u okupiranoj srpskoj pokrajini, tj. kuda sve idu silne milijarde koje se troše na „Eksperiment Kosovo“. Ta rečenica je ujedno možda i najjezgrovitija slika ledene neokolonijalne vladavine nad tim delom drevnih srpskih zemalja, koju na više nego adekvatan način predstavlja austrijski novinar i publicista. A suština te vladavine sastoji se u sledećem: „'Nadzirana odnosno nadgledana nezavisnost' unapred je zamišljena kao zajednička akcija vladajućih činilaca koji drže u svojim rukama instrumente vladavine širom sveta. Zalogu državne nezavisnosti predstavlja kombinacija različitih instrumenata neposredne i posredne strane vladavine. Kosovo/Kosova pruža u tom pogledu idealne uslove za eksperimentisanje.“ (EK, str. 234). Razume se, uz sporednu (bar na papiru) ulogu nekadašnjih komandanata OVK, „koju su igrali ulogu kopnenih snaga NATO 1999, [i] gerilsku uniformu sada zamenili za civilne funkcije u upravljanju“, tako da im je sad „dozvoljeno... da glume vlast“ (EK, Predgovor srpskom izdanju, str. 6).
Upravo ovakav beskompromisan ton predstavlja glavnu vrednost Hofbauerove knjige, treće koje je objavio na temu raspada Jugoslavije[2]. Jer, s obzirom na to da virus politički korektnog izražavanja vezanog za događanja na Lazarevoj zemlji polako ali sigurno osvaja i domaći diskurs – bar kada je reč o glavnim štampanim i elektronskim medijima u Srbiji – pisanja nezavisno orijentisanih spoljnih posmatrača daju preko potrebnu podršku ako ničem drugom a ono bar mentalnom zdravlju svih onih koji se bore da ne prihvate stereotipe koji im se već dve decenije spolja nameću na temu temu događaja u vlastitom okruženju, vlastite istorije, vlastite budućnosti. Retke knjige kao što je Hofbauerova zapravo vraćaju, ili bar osnažuju, samopouzdanje svih onih koji, pritisnuti neprekidnom propagandnom paljbom spolja i iznutra, ponekad čak dođu i u iskušenje da posumnjaju u vlastito rasuđivanje.
To, naravno, ne znači da se Hofbauerova knjiga može na bilo koji način kvalifikovati kao „pro-srpska“. Ona to nije, niti ima takve pretenzije: ona predstavlja intelektualno pošten pokušaj da se razume sadašnja kosovska situacija u širem istorijskom i međunarodnom kontekstu. Hofbauer nije interesno vezan ni za jednu stranu u sukobu, kao ni za sadašnju „međunarodnu“ vladavinu, niti deli njene ideološke svetonazore – za koje sasvim ispravno primećuje da predstavljaju ne iskrena ideološka ubeđenja[3] već pokriće za krajnje pragmatične i agresivne ciljeve[4].
Naravno, da bi se razumeli razlozi koji su doveli do sadašnjeg stanja na Kosovu, do mafijaške države koja se razmahala ispod glazure kolonijalne vojno-policijsko-političke uprave, potrebno je na adekvatan način razumeti pozadinu, tj. istorijsko-politički kontekst kosovske oblasti i njenog neposrednog okruženja, ne ignorišući, pritom, i širi, geopolitički kontekst. Tekst je podeljen na pet celina: I Od kolevke srpstva do albanskog vaskrsa (1389-1989), II Razaranje Jugoslavije 1991–1999, III Protektorat Kosova 1999–2008, IV Kakva privreda? i V Nadgledana nezavisnost (od 2005), a na kraju teksta se nalazi i hronologija važnijih istorijskih događaja relevantnih za prostore sadašnjeg Kosova i Metohije.
Hofbauer ne pretenduje na sveobuhvatan istorijski prikaz, niti je to svrha knjige, ali se trudi da pokrije sve što može doprineti razumevanju ukupne slike kosovske stvarnosti – od sporova oko porekla Srba i Šiptara[5] (ovde Hofbauer ističe da „srpska strana ipak iznosi istorijski manje sporne podatke“), preko „mita o Kosovu polju“, značaja Vidovdana, „mita o Skenderbegu“, Velike seobe Srba, Prvog srpskog ustanka, Prizrenske lige i Berlinskog kongresa, pa do događaja u 20. veku: Balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata, projekta Balkanske federacije i titoističkog uređenja SFRJ, raspada države, međunarodnih sankcija, Dejtonskog sporazuma, ultimatuma u Rambujeu i NATO agresije na SRJ.
Ukratko, glavni uzrok srpskog poraza na Kosovu polju bili su „nedostatak discipline na srpskoj strani i svađa među vlastelom“, a potonji odnos između kosovskih Albanaca i Srba je određen „načinom na koji su Srbi i Albanci sarađivali posle osvajanja sa Sultanom i Visokom portom“ (EK, str. 14). Srbi su uspeli da se održe najpre zahvaljujući činjenici da su imali svoju nacionalnu crkvu u kojoj je „za razliku od latinskog sveta, Božja molitva... bila na razumljivom jeziku“ (EK, str. 11), dok su „pravoslavni Albanci... bili sve ređi i ređi [jer] nisu raspolagali nacionalnom crkvom kakva je bila pravoslavna Srpska patrijaršija u Peći“, kao i zbog njihove klanovske porodične strukture, „u kojoj je veza sa glavom porodice bila, i sve do danas ostala, veća nego ona sa božjim predstavnikom“ (str. 24).
Prelomni događaj za potonju povest kosovske oblasti bila je Velika seoba Srba iz 1690, nakon čega je krenulo „naseljavanje albansko-muslimanskog stanovništva“. S druge strane, osipanje otomanske vlasti dovelo je i do još jednog ključnog momenta: prodora zapadnoevropskih ideja, na prvom mestu ideje nacije, što je dokrajčilo milet sistem „koji je pod okriljem verske samostalnosti garantovao etnoreligioznu raznovrsnost. Osmanlijsko carstvo propada iznutra, doživljava imploziju, a Balkan eksploziju“ (str. 31). Ono što je ironično, kako Hofbauer primećuje, jeste da su „balkanski, zakasneli, naknadni nacionalizmi uzimali... nemačke mislioce kao ključne uzore“, a „srpski obrazovani građani tragali – i nalazili uzore na Zapadu, u nemačkoj naciji, u Beču, dok su „ti njihovi 'uzori' ... balkanske narode smatrali varvarskim, neproizvodnim, narodima koji se ne mogu kultivisati i ničemu naučiti, čak su ih smatrali za nepostojeće i neistorijske“ (str. 32-33). Naravno, sve sličnosti sa sadašnjom stvarnošću – od nadmenog odnosa zapadnih „prosvetitelja“ prema balkanskim prostorima, do mazohističkog, a ponekad i janičarskog oduševljenja lokalnih „naprednih snaga“ tim istim „prosvetiteljima“ – su sve samo ne slučajne.
Što se tiče vodećih ličnosti novonastalih nacionalnih pokreta, Hofbauer pominje na prvom mestu Iliju Garašanina i braću Frašeri. Plan iz „Načertanija“ je trebalo da „preduhitri podelu turskog carstva između Rusije i Austrije i izgradi 'novu, nezavisnu hrišćansku državu', i nije ni pomišljao na albansku državu, „koja se uostalom 1844. nije mogla ni zamisliti“ (str. 35). S druge strane, Sami Frašeri je u svom manifestu Albanija, šta je bila, šta jeste i šta će biti iz 1899. predstavio Albance kao „najstariji narod u Evropi“, uz tvrdnju da „ne postoje nikakvi Turci, niti kauri (potcenjivačka oznaka za hrišćane), svi su oni samo Albanci“ (str. 36).
Zakasnelo probuđeni nacionalizmi na Balkanu ipak nisu bili glavni problem Balkana u 19. veku (a i kasnije), već činjenica da su, „uznemireni vojnim uspesima ruske carističke vojske u osmom rusko-turskom ratu 1877, Beč i London... skrojili plan za budućnost Evrope“ (str. 38), tj. za budućnost jugoistoka evropskog kontinenta, koja je do današnjih dana suštinski određena Berlinskim kongresom[6]. Dakle, i tada, kao i danas, radi suzbijanja Rusije u ovom delu Evrope, sve je zapadnim silama dozvoljeno i sve se može opravdati – ili preuveličati. Tako je, nakon povratka Kosova 1912, zapadnoevropska štampa brujala o „užasima“ koje je srpska vojska navodno počinila, što i sam Hofbauer prihvata kao nespornu činjenicu. Međutim, u sebi svojstvenom duhu, autor naglašava i činjenicu da ista pažnja zapadnoevropske javnosti nije bila posvećena zlodelima koja su se činila u prethodnim vremenima, što „nije nikakvo čudo. Zapad je ovog puta bio direktno umešan. Interesi zapadnih sila sastojali su se u tome što je trebalo sprečiti izlaz Srbije na Sredozemno more iz geopolitičkih razloga kako bi se Rusija zadržala od prodora u tom pravcu“ (str. 45). Dakle, svako ko je i danas zgrožen dvostrukim standardima koji se neprestano primenjuju na naše prostore od strane zapadnih sila može bar da se uteši činjenicom da taj cinizam nije nešto novo, već predstavlja konstantu – koju Hofbauer na izuzetno dobar način prikazuje i prati. I tada, kao i danas“ „briga“ za „ljudska prava“ i slične konstrukcije nikada nije išla dalje od čisto pragmatičkih ciljeva makijavelističkog dela Evrope i Zapada u celini. S tim što su, naravno, današnji ciljevi prošireni: od „korekture Ajzenhaurove greške“, tj. uspostavljanja američkog vojnog prisustva u ovom delu Evrope, što je američki general i potonji predsednik SAD, propustio da učini nakon Drugog svetskog rata (str. 151)[7], preko rasparčavanja balkanskog prostora radi podele tržišta i integrisanja u novi, neoliberalni, globalistički ekonomski poredak, pa do već pomenutog korišćenja Kosova i Metohije kao matrice za kolonijalno širenje na drugim prostorima.
I upravo u opisivanju ovog poslednjeg, tj. sadašnjeg istorijskog stadijuma kosovske oblasti, kao i događaja koji su mu odmah prethodili, leži glavna snaga knjige, u kojoj su prilično detaljno, bez ikakvog ulepšavanja, opisana sva svojstva sadašnje kolonijalne vlasti na Kosovu i Metohiji. O Hofbauerovu nemilosrdnu analizu se razbijaju snovi svih idealista – ako oni uopšte više postoje – o tome da „prosvećena“ međunarodna uprava nad bilo kojim prostorom može tom prostoru doneti išta dobro. „Kolonijalna uprava voli skraćenice,“ piše Hofbauer (str. 276), ali se iza tih anestezirajućih akronima krije svojevrstan pakao na zemlji – cinično kolonijalno čerupanje[8], ogoljena otimačina srpske imovine od strane „međunarodne zajednice“ a u korist zapadnog krupnog kapitala, metastazirajuća strana birokratija sastavljena od ljudi čiji je glavni cilj da što više zarade u što kraćem periodu uz najmanji mogući dodir s lokalnim stanovništvom[9], i, naravno, sveprisutna kosovsko-albanska mafija, koja je prodrla u sve pore kosovsko-albanskog društva[10].
A kako je moglo biti drugačije, kada je, najavljujući nelegalno bombardovanje SRJ, američki predsednik Klinton agresiju „na perfidan način obrazlagao istim zavodljivim, lažnim argumentom da u Srbiji vladaju fašizam i holokaust“ kakav je koristio i Hitler tačno 58 godina ranije (str. 57). Račak je, prema Hofbaueru, događaj o kojem „cela istina, kako izgleda, nikada neće smeti da se iznese na videlo“, ali za koji postoje indicije da ga je Državni sekretar SAD, Madlen Olbrajt, unapred „slutila“, dok navodni plan „Potkovicu“ o navodnom srpskom planu za „sistematsko etničko čišćenje i proterivanje kosovskih Albanaca“, koji su tokom NATO bombardovanja trijumfalno „obelodanili“ austrijski i nemački mediji, a zatim i tadašnji nemački Ministar odbrane Šarping, autor gotovo ismejava (str. 110-111).
Hofbaueru se takođe mora odati priznanje što nije pao u zamku satanizacije Miloševića. On ističe da u čuvenom govoru na Gazimestanu 1989. nije bilo „ni jedne jedine reči antialbanske ili rasističke“, kao i da se Miloševićevo pozivanje na miran suživot naroda koji su sačinjavali Jugoslaviju nikako... nije uklapao u sliku o kojoj su izveštavali nemački i evropski mediji“, zbog čega su „njegove izjave na uniforman način, kao po dogovoru, ili falsifikovane, ili prećutkivane“ (str. 94-95). Zapravo, prema Hofbaueru, Milošević se zapadnim interesima zamerio pošto je srpska vlada „zadala prvi udarac šok terapiji Džefri Saksa i saveznog premijera Ante Markovića“[11] početkom 1991, nakon čega na Zapadu „dolazi do promene mišljenja o srpskom političaru što će imati za posledicu ekonomsku izolaciju Srbije i dovesti do njegove demonizacije“ (str. 81). A jednom kada je do te promene mišljenja došlo „upravo je Berlin narednih godina sve do februara 1994. (tj. sve do prvog „napada“ na sarajevsku pijacu Markale, kada su SAD „ponovo preuzele razvoj događaja u svoje ruke i vukle konce u pozadini užasnih pokolja među tamošnjim narodima“) određivao politička zbivanja na Balkanu (str. 89-90). Svrgavanje Miloševića se odvijalo uz pomoć „stranih (prvenstveno američkih) darodavaca“[12], a on je kasnije protivustavno izručen Hagu, na Vidovdan 2001. U međuvremenu su Kosovo i Metohija, pod okriljem međunarodnih snaga, gotovo očišćeni od Srba i drugih ne-Albanaca (uključujući i Jevreje, što je opisano u sekciji „Proterivanje Jevrejina Prlinčevića“ (str. 136-8) u kojoj sam Čedomir Prlinčević, nekadašnji predsednik jevrejske opštine u Prištini, koji danas živi u Izraelu, citira britanskog majora KFOR-a, koji mu saopštava: „KFOR nije formirao nikakve ustanove koje bi sprečavale proterivanje“ (str. 137). Geslo međunarodne uprave, „standardi pre statusa“, važilo je samo do martovskog pogroma 2004, kada je „erupcija nasilja albanske rulje protiv Srba i Roma dovela... do promene politike OUN“ koja je „ubrzo glasila: 'Status pre standarda'“ (str. 156-9)[13]. Tada veze između zapadnih krugova i OVK gerilskih vođa-mafijaša postaju još tešnje[14], izvršena je „prividna demilitarizacija“ OVK (str. 174) i pokrenuti „pregovori“ čiji je konačni cilj, kako je izneseno u Ahtisarijevom planu, „nadgledana nezavisnost“. U pogledu ovog poslednjeg, Hofbauer ističe da, s ozbirom na tekst Rezolucije 1244, u kojoj se „garantuje teritorijalna nepovredivost Savezne Republike Jugoslavije... ustvari nije bilo ničega o čemu je trebalo pregovarati“ (str. 236), i čudi se: „zašto je Srbija uopšte pristala da učestvuje u ovoj očigledno unapred sračunatoj igri“ (str. 239). A rezultat te „igre“ je sledeći: „Ono što je sa međunarodnopravnog stanovišta, pored Povelje OUN i raznih rezolucija najjasnije žrtvovano uspostavljanjem novog poretka na Balkanu bili su završni akti Helsinške konferencije o bezbednosti i saradnji (KEBS)“, a „pregovori o statusu Kosova su vođeni mimo svih onih načela i u njima su prekršene sve navedene tačke Helsinške konferencije“ (str. 242-3)[15]. Ako je za utehu, čvrst stav Rusije o neprihvatanju jednostrano proglašene kosovske nezavisnosti stvorio je „znatne poteškoće zapadnoj 'međunarodnoj zajednici država'“ jer „sve dok postoji Rezolucija 1244, postoje i dve stvarnosti u svetskoj zajednici“ (str. 256). Do eventualne promene situacije, beogradske vlasti se većinom zadovoljavaju „patetičnim“ ponavljanjem slogana „Kosovo je Srbija“, kosovski Albanci mogu da uživaju u svojim „politički korektnom“ grbu i himni (str. 261), dok se, čak i pomoću novih geografskih karti, pokušavaju izbrisati tragovi srpskog postojanja na Kosovu i Metohiji (str. 273). „Prosvećena“ uprava pod okriljem EU je, posredstvom „međunarodnog civilnog predstavnika“ uvela instituciju po modelu Visokog predstavnika u BiH, koji može da „poništava zakone ili odluke organa vlasti Kosova, bez ikakvog ograničenja“ (str. 279).[16] Što se tiče srpskih paralelnih institucija, Hofbauer pokazuje dozu respekta prema naporima da se one održe, pa čak i ojačaju[17] (bilo bi zanimljivo pročitati kako bi Hofbauer opisao ono što se desilo u vremenu nakon srpskog izdanja knjige, tj. kada je nova srpska vlada legitimisala prisustvo EULEKS-a na Kosovu i Metohiji), nudeći pri kraju knjige čak i nepokolebljive reči Milana Ivanovića: „Možda i možemo izgubiti, možda će nas sve odavde proterati, međutim, mi ćemo se boriti da povratimo ono što nam je na silu oteto“ (str. 295).
Konačnu reč u knjizi Hofbauer ipak prepušta Albinu Kurtiju, beskompromisnom borcu za „kosovsku nezavisnost“, koja bi, na prvom mestu, podrazumevala odlazak svih stranih trupa. Shodno svojim očigledno levičarskim uverenjima – na osnovu kojih je on i formirao znatan deo svog uvida u kosovsku stvarnost – čini se da je ovom 33-godišnjaku Hofbauer poklonio najveći deo svojih simpatija. Prema Kurtiju, „ne postoji nikakav narod na Kosovu... Multietničnost je pojam pomoću koga predstavnici strane vladavine grade svoje pozicije.... UNMIK se identifikovao sa 'nultom tačkom'...: Albanci, Srbi, Romi, Turci, Egipćani, Bošnjaci, Aškali. Stoga je i polazio od etničkog porekla, od razlika, a ne od onoga što je ljudima zajedničko, od onoga što je univerzalno – dakle, ne od potreba za slobodom, dostojanstvom, radnim mestom, kvalitetnim obrazovanjem, zdravstvenom zaštitom i socijalnom sigurnošću.“ S ovim se Hofbauer slaže, smatrajući da „pogađa u samu srž... kolonijalne vladavine na Kosovu“, kao i da nudi rešenje za budućnost, u kojoj bi se trebalo usredsrediti na „potencijalno zajedničke mogućnosti za ekonomski razvoj“ (str. 298). I taj stav bi se možda i mogao braniti, da nije istorijske pozadine od prethodnih 60-ak godina, koja više nego jasno pokazuje da čak i titoističko „bratstvo i jedinstvo svih naroda i narodnosti“ nije zaustavilo kosovsko-albanske težnje za otcepljenjem, kao ni njihovu masovnu netrpeljivost prema svim ne-Albancima[18]. Jer, kako sam Hofbauer ističe: „Religija Albanaca je albanstvo“ (str. 187).
U svakom slučaju, ostavljajući na stranu manji broj materijalnih grešaka, koje će srpski čitalac lako uočiti a koje neće bitno uticati na doživljaj stranog, Hofbauerova knjiga se može smatrati visoko kvalitetnim, važnim štivom o sadašnjem Kosovu i Metohiji. Kada je, početkom 1990-ih poslednji američki ambasador u SFRJ, Voren Zimerman, upitao Blaženopočivšeg patrijarha Pavla na koji način može pomoći, patrijarh mu je odgovorio: „Samo nam nemojte odmagati, tako ćete nam najviše pomoći.“ Samim tim što je nepristrasno prišao problemu Kosova i Metohije, Hanes Hofbauer nam je već mnogo pomogao. A u moru neistina koje se i dalje dnevno proizvode kada je reč o Lazarevoj zemlji, to je više nego dovoljno.
[1] Hanes Hofbauer, Eksperiment Kosovo, Povratak kolonijalizma, str. 276 (u daljem tekstu EK). Pritom, „skraćenica EUPT stoji za European Union Planning Team for Kosovo, ICO PT je skraćenica za International Civilian Office, Preparation Team (Međunarodni civilni biro, tim za pripremu), a SRSG... za Special Representative of the Secretary General (Specijalni rpedstavnik generalnog sekretara OUN), DSRSG je skraćenica za njegovog 'zamenika', dakle Deputy.“
[2] Proširenje EU na istok i Balkanski rat – razaranje Jugoslavije (Filip Višnjić, Beograd).
[3] Govoreći o pozadini raspada Jugoslavije, Hofbauer nedvosmisleno ističe: „Rat je, u stvari, bio unapred isplaniran, namerno izazvan. Više od samih lokalnih nacionalista, u to su verovale strane snage. One su našle za to i odgovarajuće filozofsko opravdanje. To su bila prava čoveka odnosno njihovo kršenje... Mekoća i rastegljivost pojma ljudskih prava omogućavali su njihovo jednostavno korišćenje u zavisnosti od potreba, tako da se moglo lako tumačiti šta je dobro, a šta nije, po sopstvenom nahođenju. Rasprave koje su s tim u vezi vođene o vrednostima, ne samo da nisu dozvoljavale diskusiju o interesima, već su ih sprečavale.“ (EK, str. 86).
[4] „Ustavotvorac izražava 'nameru da država Kosovo u potpunosti učestvuje u procesu evro-atlantske integracije'.“ (str. 286). Pritom je jasno da je „ustavotvorac“ tzv. međunarodna zajednica – koju, Hofbauer, inače, neizostavno obeležava navodnicima. Takođe uputne u tom smislu su i preporuke „Međunarodne komisije za Balkan“, koja u svom izveštaju iz 2005. za Kosovo predlaže „nezavisnost bez punog suvereniteta“ pod nadzorom EU, što kasnije treba da dovede do „pridruživanja odnosno usisavanja“. International Commission of the Balkans, The Balkans in Europe’s Future, 2005 (citirano u EK, str. 279). I, prema Hofbaueru, ambicije se ne završavaju na Kosovu: „'[N]adgledana nezavisnost' predstavlja zametak novog poretka, koji se može ubuduće primeniti i na druge periferne države ako to samo moćnije sile nađu za shodno kao odgovarajuće političko, finansijsko i vojno sredstvo.“ (EK, str. 244).
[5] Između ostalog, Hofbauer citira istoričara Mihaela Vajtmana, prema kojem je „'Albani'... reč koja se pojavljuje tek u 11. stoleću kao oznaka za stranca dok su sami Albanci sebe nazivali 'Šiptarima'“. Michael Weithmann, Balkan/Chronik. 2000 Jahre zwischen Orient und Okzident, Graz-Wien-Köln, 1997, str. 106 i dalje (u EK, str. 13).
[6] „Dalekosežnim i mučnim posledicama berlinskog preuređenja prostora Balkana pogođene zemlje i narodi stradaju još i danas. Geografska karta izrađena 1878. može i danas da služi kao atlas aktuelnih istočnoevropskih kriznih žarišta: makedonsko pitanje, koje Grčka i dalje postavlja, državna nekonzistentnost u istorijskoj Besarabiji, čitaj: nerazjašnjeno teritorijalno pitanje Moldavije sa Republikom Transilvanijom; podeljeni Kipar; državna fikcija Bosna i Hercegovina, nerešeno pitanje Kosova.“ (str. 39).
[7] Nemački političar Vili Vimer, nekadašnji potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS i bivši Zamenik ministra odbrane Nemačke je u svom, sada već legendarnom pismu upućenom tadašnjem nemačkom kancelaru, Gerhardu Šrederu, u maju 2000. predočio zaključke konferencije o bezbednosti koja je upravo održana u Bratislavi, a na kojoj su američki zvaničnici izneli razloge zbog kojih je bombardovana SR Jugoslavija, između ostalog i zbog ispravljanja pomenute „Ajzenhauerove greške“ iz 1945. U tom svetlu – a ne u svetlu bilo kakvih „humanitarnih“ obzira – može se, dakle, posmatrati i stacioniranje američke baze Bondstil na Kosovu i Metohiji. Ili, po rečima Hofbauera: „Ovakvom odlukom da svoje vojno prisustvo na Kosovu planira za naredne decenije SAD, u stvari, demonstrativno pokazuju da je u pitanju završna tačka dugoročno pripremane geopolitičke strategije koja predstavlja korekturu početkom 1945. na Jalti dogovorene podele Evrope na uticajne sfere“. U srpskom prevodu, Vimerovo pismo se može naći na http://starisajt.nspm.rs/PrenetiTekstovi/arhivanspm/2008_vimer1.htm, kao i u časopisu NIN od 8. 2. 2007, uz analizu Nikole Živkovića, koji je pismo prvi preveo i obelodanio srpskoj javnosti.
[8] „Otimanje kosovskih prirodnih izvora koje sprovodi strani kapital je... do detalja unapred isplanirano“ (str. 217). S druge strane, „na sindikat se na Kosovu gleda kao na beznačajnu nevladinu organizaciju; jednostavno, naše mišljenje se ni na koji način ne uvažava, takoreći ne primećuje,“ kaže Hofbaueru Hadži Arifi, predsednik Udruženja nezavisnih sindikata na okupiranom Kosovu (str. 216).
[9] „Sa primanjima desetostruko većim od lokalnih, ovi ljudi iz nevladinih organizacija [MANGO, tj. „mafija NGO“, kako ih nazivaju iz kosovsko-albanskog pokreta „Samoopredeljenje“] su već stvorili poseban socijalni sloj izvan normalnog društva, koje navodno žele da pomognu“ (str. 155-6). Uz to, „viši službenici UNMIK i EULEKS personala primaju po 5.000 evra i više mesečno“ (str. 231).
[10] „Jedina ekonomska grana koja je u procvatu jeste siva ekonomija i ilegalni sektor – to jest mafijaška privreda“ (str. 200), dok Frankfurter algemajne cajtung tekst od 16. 3. 2008. naslovljava: „Zločin se ipak isplati. Od proglašenja nezavisnosti Kosova organizovani kriminal je dobio sopstvenu državu“ (str. 226).
[11] U timu Džefri Saksa nalazio se i sadašnji potpredsednik Vlade Srbije, Božidar Đelić.
[12] „Fridom Haus (Freedom House), Džermen Maršal fond (German Marshall Fund), Nacionalni demokratski institut (National Democratic Institute), Međunarodni republikanski institut (International Republican Institute)...“ Međutim, „ključna tačka za inostrani uticaj u Jugoslaviji bila je, pored nemačkog 'balkanskog koordinatora' Bode Hombaha, za tu svrhu formirana Američka kancelarija za Jugoslaviju... u Budimpešti“. (str. 126-7).
[13] U pogledu samih događaja od 17-19. marta, Hofbauer citira tadašnjeg šefa Koordinacionog tima za Kosovo i Metohiju, Nebojšu Čovića, koji kaže: „Strahujem da nas konci za ovaj događaj vode u Ameriku“, našta Hofbauer zatim dodaje: „Sve je bilo unapred pripremljeno kako bi se Srbi mogli da proteraju sa Kosova i ojačaju radikalne snage u Srbiji... Ono što je tada zvučalo kao teorija zavere, potvrđeno je naknadnim posmatranjem tadašnjih događaja.“ (str. 185-6).
[14] „Kontakti Petriča [austrijskog diplomate, jednog od organizatora pregovora u Rambujeu i bivšeg Visokog predstavnika za BiH] i Tačija su... možda čak doveli do približavanja Hašima Tačija evropskoj socijaldemokratiji“ ironiše Hofbauer u potledu zloglasne „Zmije“ (str. 169), dok, što se tiče Ramuša Haradinaja, citira tadašnjeg šefa UNMIK-a, Sorena Jesena-Petersena, koji, dan nakon Haradinajeve ostavke na mesto premijera zbog oštužnice koju je protiv njega podigao Haški tribunal, izjavljuje: „Lično sam veoma tužan što više od sada neću moći da sarađujem sa svojim bliskim partnerom i prijateljem“ (str. 171).
[15] Tadašnji Državni podsekretar SAD, Nikolas Berns, bio je izričit: „Nećemo podržati princip teritorijalnnog jedinstva država kojem neki daju prednost“ (International Herald Tribune, 17. 4. 2007); EK, str. 254.
[16] Prema rečima Albina Kurtija, lidera pokreta „Samoopredeljenje“: „UNMIK je već stavio šapu na nas, sada EULEKS ulazi u naše društvo, biće prisutan u svakoj centrali naše policije. Pored činjenice da međunarodni upravljači mogu po svom nahođenju da postavljaju i otpuštaju naše ministre, da donose i menjaju zakone po svojoj volji, sada ulaze i u sve kosovske institucije i prodiru u sve pore našeg društva“ (str. 282).
[17] „Srpsko paralelno društvo na Kosovu... je oduvek bilo tu i samim tim ne može biti nikakvo 'paralelno' društvo u pravom smislu te reči“ (str. 294).
[18] Sam Kurti tvrdi kako je „pravoslavna istorija zemlje... nasleđe svih Kosovara, a ne samo Srba“, što Hofbauer ne komentariše, ovog puta zaslepljen istim levičarstvom koje mu je, inače, izoštrilo vid na drugim mestima. Jer, pitanje koje se očigledno nameće je sledeće: kako može „pravoslavna istorija (kosovske) zemlje“ da bude nasleđe svih, kada se samo jedan deo vekovima borio, po cenu progona, odricanja, mučeništva i smrti, da to nasleđe sačuva i u sebi i oko sebe? Drugim rečima, da su svi kosovski i drugi Albanci bili kao heroj kojeg su prisvojili, tj. Skenderbeg, tek onda bi pravoslavno nasleđe na Kosovu i Metohiji istinski moglo da bude „zajedničko“. Dotad to nužno ostaje jedino baština istinskih boraca protiv vekovne okupacije, od kojih sadašnji kosovsko-albanski „borci za slobodu“ tek imaju da uče.
