|
Pobunjenici koji dejstvuju u Libiji formirani su uz pomoć nekih tajnih
službi koje nisu prekidale odnos sa Al Kaidom. Sve to uopšte nije plod
bolesne mašte Moamera Gadafija
Prošla nedelja unela je korekciju u razvoj scenarija atlantista svim silama
„svetske zajednice", svetskih medija i socijalnih mreža, koje su propagirale
informaciju o skorom svrgavanju „krvavog diktatora" Gadafija i pobede
„demokratske opozicije" u Libiji. Generalni sekretar NATO Anders Fog
Rasmusen izjavio je da je NATO „spreman da dejstvuje" i da su saveznici
saglasni sa tri „vodeća" principa koji se tiču umešanosti NATO u Libiji:
postoji „potreba" za umešanost, „jasni pravni mandat" i „podrška regiona".
Sličan scenario bio je razmotren na vanrednom samitu saveta EU. Bez obzira
na ultimatum završnog saopštenja, po svemu sudeći pripremljenog ranije,
njihov stav se zasnivao na tome da „pukovnik Gadafi treba momentalno da ode
sa vlasti". Događaji koji treba da obezbede ispunjenje tog ultimatuma nisu
usaglašeni. Ostale su nedovršene široko rasprostanjene činjenice u vidu
sentenci o tome da je Gadafi „izgubio legitimitet" i ne smatra se više
odgovornim licem za pregovore sa EU. EU pozdravlja i podržava privremeni
nacionalni savet, čija je baza u Bengaziju, koga i oni smatraju odgovornim
za političke pregovore. Ali posebno dvosmisleno su izgledali odlomci koji su
propisivali da je ministar spoljnih poslova Nemačke Gvido Vestervele još pre
samita EU izrazio sumnju u to da dojučerašnji saučesnici Gadafija mogu da
predstavljaju legitimne pregovarače a premijer Luksemburga Žan Klod Junker,
komentarišući tekst saopštenja, rekao je novinarima da rešenja koje očekuju
Evropljani treba da se donose na samitima, a ne „dan ranije".
Predsedavajuća EU Francuska na čelu sa Nikolom Sarkozijem jednoglasno je
zvanično priznala legitimnim tzv. „privremeni nacionalni savet" u Bengaziju
a planovi francuskog predsednika i engleskog premijera nisu naišli na
podršku, pa samim tim nisu bili ni komentarisani u tekstu saopštenja. Tim
povodom vrhovni prestavnik EU za spoljne poslove Ketrin Ešton morala je da
se kloni direktnih pitanja novinara.
SARKOZIJEVA EKSTRAVAGANCIJA Gest francuskog predsednika, koji je požurio da
prizna legitimitet dojučerašnjih pristalica Gadafija, koji su se proglasili
za „predstavnike libijskog naroda", pariski kolumnisti su nazvali
„ekstravagantnim" iako to rešenje, kao i predlog Sarkozija da se pređe sa
reči na „ciljano bombardovanje" Libije, zaslužuje druge definicije. Novi
libijski „legitimisti" su u stvari „bivši" - bivši ministar za planiranje u
administraciji Gadafija Mahmud Žebril i bivši ambasador u Indiji Ali Al
Esavi. Uoči svega doveo ih je u Strazbur, a zatim u Pariz i Brisel bivši
premijer Belgije Gi Verhofstad. Taj briselski političar, član Bilderberskog
kluba, predstavlja u Evropskom parlamentu liberalnu grupu, poznatu po
lobiranju za ideje „globalnog upravljanja" i „otvorenog društva" Soroša. Sam
Soroš je aktivni učesnik svih poslednjih „narandžastih revolucija", koje su
kontrolisane preko Međunarodne krizne fgrupe (International Crisis Group,
ICG), koju on sam finansira. Taj centralni mozak, čija je baza u Briselu,
dejstvuje u 60 država sveta, ima među svojim članovima „agente promena",
„čuvare balkanizacije" i „globalnog upravljanja" sa svetskim imenima
uključujući Zbignjeva Bžežinskog. Preporuke ICG mogu se proučiti u praksi
državnih prevrata u zemljama bivšeg SSSR. Nedavno je ICG dala detaljne
preporuke za pitanje Kirgizije. „Krizni komitet", formiran kao „privremeni
nacionalni savet" u Libiji, takođe je podstaknut preporukama ICG.
U Strazburu i Briselu libijski „pregovarači" zatražili su od Zapada vojnu
pomoć, ni malu ni veliku. ICG je istupila kao podnosilac ultimatuma o
momentalnoj ostavci Gadafija. Ultimatum je bio objavljen u svetskim medijima
prvih dana „revolucije", kada su novinari koji se nisu odmah orijentisali
još uvek pominjali u svojim tekstovima predstavnike zakona koje su
„pobunjenici" u Libiji obesili, mučili ili zarobili, zatim napade
„revolucionara" na skladišta sa municijom, kriminalace i teroriste puštene
iz zatvora koji su organizovali krvave bahanalije na istoku zemlje. Događaji
u Libiji podsetili su na poslednju kirgisku varijantu smene vlasti. I u
jednom i u drugom slučaju „revolucije" su se iz skriveno narandžastih
pretvarale u otvorene državne prevrate, odobrene od strane svetske
zajednice.
Evropska unija i NATO, razvijajući iračko-jugoslovenski scenario, praktično
nisu brinuli o legalizaciji prevrata u Libiji predlažući i ostalima da se
rastanu sa ostacima međunarodnog prava. Možemo li da zamislimo da zvanični
predstavnici vodećih država sveta otvoreno rasuđuju o „vojnoj pomoći"
nepoznatim pobunjenicima" u stranoj državi, a istovremeno uvode strogi
embargo na isporuku svih vrsta naoružanja vladi te države? Dodaćemo da je,
istovremeno sa embargom na oružje, „svetska javnost" na čelu sa EU u momentu
razgovoara sa „pregovaračima" već uvela nove sankcije protiv Gadafijevog
režima fokusirajući se na rušenje pet ključnih struktura libijske ekonomije,
uključujući i libijska investciona ovlašćenja (Libyan Investment Authority,
LIA) i libijsku centralnu banku. LIA - struktura preko koje Libija investira
svoja primanja od nafte u inostranstvu - raspolaže znatnim sredstvima u
italijanskoj banci UniCredit u italijanskom mašinsko-građevinskom holdingu
Finmeccianica (jedan od svetskih lidera u izgradnji helikoptera i evropski
lider u oblasti kosmičkih usluga i radio-elektronike).
PLJAČKA LIBIJE Uvođenje novih sankcija (faktički pljačkanje tuđe zemlje)
predlagalo se 11. marta na vanrednom samitu Saveta EU. Dan ranije, na
vanrednoj sednici ministara odbrane NATO Rasmusen je objavio da je
dogovoreno da se uveća prisustvo vojno-pomorskih snaga NATO u centralnom
Sredozemnom moru, a ostali vojni brodovi će pomagati u kvalitetnom
istraživanju i monitorgu, uključujući aspekte koji se tiču embarga na
oružje.
Linkovi UN već su prevedeni kao anahronizmi. I sam Gadafi razumno je
primetio da mandat UN reguliše konflikte među državama, a ne unutar neke
zemlje. Ukoliko to onda nije vojno mešanje u cilju razoružanja suverene
države, može li se okarakterisati kao pritisak bez presedana na Libiju od
„svetskog društva"? Ili je to globalni napad na državu i njene resurse
uključujući pokušaj da se zamrznu sredstva koja pripadaju ne lično Gadafiju
nego libijskom narodu?
U tom slučaju je kao nevoljni zaštitnik pukovnika Gadafija istupio direktor
nacionalne obaveštajne službe SAD Džejms Klaper (na slici). Na sednicama
Senata u odboru oružanih snaga, on je objasnio da, bez obzira na spekulacije
u medijima ili na izjavu Baraka Obame da „Gadafi mora da ode", taj nikud ne
namerava da ode. „Smatram", izjavio je Klaper, „da će u konačnom obračunu
režim Gadafija pobediti. (...) Režim ima više logističkih resursa, ima dve
specijalne vojne brigade, koje su veoma odane Gadafiju i boriće se do samog
kraja. (...) Snage režima su dobro opremljene, uključujući protivvazdušnu
odbranu, artiljeriju, tenkove, mehanizaciju...". Klaper je doveo u sumnju i
efektnost uvođenja mera poput zatvaranja vazdušnog prostora nad Libijom u
prisustvu Gadafijeve velike i značajne eskadrile helikoptera. Uspesi
libijske vojske poslednjih dana su potvrdili tačnost tvrdnje direktora
obaveštajne službe SAD, pa su svetski mediji postali obazriviji u širenju
dezinformacija.
KLAPEROVA PRIZNANJA Bez obzira na to, izjave Džejmsa Klapera skoro su ga
koštale karijere. Republikanski senator Lindsej Grejam iz Odbora za oružane
snage napao je direktora obaveštajne službe preteći mu otkazom. U
uznemirenoj izjavi senatora, koju su preneli svi američki kanali, govorilo
se da, iako je Klaper u pravu, njegova izjava ne ide u prilog interesima
američke nacionalne obaveštajne službe i komplikuju situaciju za „Gadafijeve
opozicionare". Tražeći ostavku direktora obaveštajne službe, senator ga je
podsetio na još jednu njegovu izjavu na toj sednici. Ispostavilo se da je u
isto vreme kada su Džo Bajden i njegovi partneri, sa kojima je pregovarao u
Moskvi, sa optimizmom govorili o uspesima „obnove rusko-američkih odnosa", u
Vašingtonu su još jednom potvrdili da Rusiju smatraju glavnom pretnjom.
Odgovarajući na pitanje koje zemlje na prvom mestu predstavljaju pretnju
Americi, direktor nacionalne službe bezbednosti odgovorio je „Rusija i
Kina". A šta je sa Iranom i Severnom Korejom - zabrinuli su se senatori.
Klaper je objasnio: po svojim vojno- strateškim mogućnostima te zemlje ne
pretstavljaju pretnju za SAD. Usledila su zbunjujuća i precizna pitanja. Na
pitanja o Iranu Klaper je odlučio da odgovori na zatvorenoj sednici, a o
Rusiji je prokomentarisao da se njegova shvatanja tiču mogućnosti, ali ne i
namere. On smatra da vojnih namera Rusija nema i da se ruska pretnja
smanjila u odnosu na kinesku, posle potpisivanja sporazuma SNV-3. Sa tom
istom neposrednošću odgovorio je i na pitanje predsednika odbora oružanih
snaga Karla Levina - može li se sa tačke gledišta vojne moći isto tako
govoriti i o pretnji koju SAD predstavlja za druge države. Naravno „da"
Džejmsa Klapera izazvalo je skoro paniku kod američkih senatora i postalo je
novi povod za napad na veterana obaveštajne službe.
Kasnije su se i drugi amerčki senatori uključili u diskusiju o Klaperovoj
„nekompetentnosti". Govoreći o Egiptu i delima „Muslimanske braće", Klaper
je rekao da je reč „heterogenoj strukturi, umnogome svetskoj, koja je
izbegavala nasilje". Time je i navukao na sebe mnoštvo kritika, osuda i
„nekompetentnosti". Mada je direktor Nacionalne obaveštajne službe odlično
znao o čemu on govori. Poslenjih godina specijalne jedinice SAD i Velike
Britanije ili organizacije poput ICG tesno su sarađivale sa „Muslimanskom
braćom". Pomnagale su njihovo uključenja u politički spektar novog
„demokratskog" Bliskog Istoka, uključujući među „Braću" svoje „lidere" i
podržavajući ih, u čemu Klaper nije pogrešio.
Prema novijim istraživanjima o „revolucijama" u Tunisu, Egiptu i Libiji,
stiče se utisak da se one međusobno razlikuju po spremnosti vođa zemalja
„zahvaćenih revolucijom" da ustupe mesto kandidatima koji više odgovaraju
„svetskom društvu" u okviru sprovođenja „rotacije kadrova". Nemudra formula
narandžastih prevrata glasi: ne treba se truditi da upravljamo zemljom,
dovoljno je samo upravljati njenim vođama. Za arapski svet „krvavi diktator"
Gadafi može postati na neki način primer socijalnih promena - besplatno
obrazovanje i lečenje, 90 odsto pismenog stanovništva, prihodi po glavi
stanovnika uporedivi sa Norveškom. U poslednjim zaključcima američkih
„centara mozgova" ponovo se ubrzano reanimiraju već zaboravljene stare
„islamsko-fašističke" koncepcije. Kazna je žestoka - islam je opasan u
kakvom god vidu da se manifestuje, to nije religija koliko je ideologija,
politički tok koji remeti svete osnove kapitalizma. Islam je sinonim
socijalizma. Uništiti novu „hidru socijalizma" planirano je proverenim
metodama, primenjujući međusobno isključujuće koncepte. Paralelno sa
propovedima Soroša i ICG o uključenju islamista u globalni politički
spektar, republikanac Piter King na nedavnom zasedanju odbora oružanih snaga
SAD praktično je okrivio Al Kaidu za zločine u muslimanskim zajednicama u
Americi. Njegovu izjavu o radikalnim muslimanima već su nazvali početkom
lova na veštice i uporedili su je sa 50-im godinama i vremenom makartizma.
Rečju, na frontu permanentne revolucije nema promena.
RUSKI MOTIV U LIBIJI Može se shvatiti da su uzroci pritiska bez presedana
„domaćina diskursa" na vođu libijske socijalističke džamahirije, kao nekada
na Irak, zamena dolara koje dobijaju od nafte za alternativnu valutu, zatim
predlog Rusiji da razmesti vojnu bazu na libijskoj teritoriji i da se čak
razvije na Bliskom Istoku i Severnoj Africi moćni poljoprivredni centar, što
bi sve skupa zaobišlo zapadne sponzore. Na neki čudan način odnos prema
događajima u Libiji postao je svojstven test ne za izbor između demokratije
i autoritarizma nego za odluke zemalja da deluju nezavisno i pošteno ne
izlazeći iz pravnih okvira čak i u najsložnijim domaćim i međunarodnim
situacijama. Te situacije je 21. vek bukvalno rešavao „narandžastim
revolucijama". Šta je od tih revolucija dobila Rusija?
A sam pukovnik Gadafi je u ekskluzivnom intervjuu pariskom „Journaldu
Dimanche" spomenuo pretnje Rusiji u planovima „permanentnih revolucionara".
Zahvaljujući našim tajnim službama, rekao je Gadafi u intervjuu pre samo dve
nedelje, znam da su ljudi Al Kaide stupili u kontakt sa Dokom Umarovim, koji
je usmerava ruski džihard. Mi znamo da ti kontakti postoje i vode se
diskusije o tome da on prvo „pomogne" Libiji, a onda bi ponovo pozvao lift.
Celokupna slika ne izgleda ni malo ružičasto ako se uzme u obzir da su
pobunjenici koji dejstvuju u Libiji, samim tim i „libijska borbena grupa"
formirani uz pomoć nekih tajnih službi ne prekidajući odnos sa Al Kaidom.
Sve to uopšte nije plod bolesne mašte Moamera Gadafija. Rušilačkim odredima
koji su formirani sredinom 90-ih godina od libijskih emigranata koji su se
borili protiv sovjetske vojske u Avganistanu, kao i njihovim sponzorima,
neće poći za rukom da pozovu ruski lift na suprotnu stranu.
Prevod Rajko DOSKOVIĆ |
