Пише: Гордан Ранитовић
• Замена за нафту ће бити пронађена, као и одговарајуће технологије, али замена за воду, које нема довољно – не постоји • “Било који витални ресурс, па и вода, мора бити инструментализован искључиво од стране светске елите, да не би пао у руке оних који су недорасли да га експлоатишу”
Није случајно оснивач јеврејске државе Давид бен Гурион још 1956. године изјавио: “Са Арапима водимо рат око воде и од исхода те битке зависиће наша будућност”. Да је то управо тако потврђују речи хашемитског краља Хусеина, који је 35 година касније рекао: “Вода је једини разлог због кога ће Јордан ући у рат”. “Трећи светски рат водиће се због воде” - пише Тофлер у бестселеру “Супружник”. Један од незаобилазних стратега на светској позорници данас, бивши амерички државни секретар и члан најутицајнијих међународних лобија и организација, Хенри Кисинxер упозорава да ће се будући ратни сукоби водити понајвише због контроле водених ресурса.
Крајина “пала” и због воде
Воде је све мање, не само из демографских већ и због низа других разлога: индустријског бума и загађења, како атмосфере тако и водних извора и токова, а са тим у вези и због великих промена у атмосфери и биосфери (умиру бројне биљне и животињске врсте), врућина и суша које су све веће, промена расподела тропских и суптропских климата. Загађивање водених токова није ништа друго него рат, истичу активисти невладине организације “Њорлд њатер висион” и наводе да тај еколошки, односно “водени” рат није заобишао ни земље Европске Уније. У Италији, Шпанији и Португалији, у мањој мери у Француској и Немачкој, биолошким токсинима су спорадично, у периоду од 1989. до 1993. године, подземни токови засејани индустријским, односно биолошким токсинима. Тргли су се тек када су на видело изашле епидемије тровања шкољки, риба, ракова. Размере овог ненуклеарног, али опасног удара су видљиве ако се зна да у производњи хране поменутих земаља шкољке, рибе и ракови учествују са 27 одсто. Ако еколози и лекари у развијеној Западној Европи упозоравају да у подземним водотоковима њихових земаља све чешће има култура бактерија које изазивају поремећаје на дигестивном тракту, можете само претпоставити колике су размере тог проблема у Источној Европи и земљама у којима је еколошка култура на много нижем нивоу. Рат за воду је почео - речено је и на специјализованој сесији савета Европе пре неколико година када је једна од теза била да је “поставши угрожена у свежим, пијаћим водама Немачка гурнула Хрватску у рат против остатка Југославије, како би касније морала да војну помоћ и друге услуге у процесу добијања независности врати, стављањем контроле над воденим ресурсима, у руке заинтересованих концерна”. Мисли се на регион Плитвичких језера, где се налазе најбогатији извори природних подземних и надземних водотокова (око седам одсто европског потенцијала). Зато стратези победу Хрвата над Србима у Крајини сматрају за Хрвате изузетно важном, управо због стављања под контролу Плитвичког региона.
“АГЕНДА 21”: ПОТЧИЊАВАЊЕ ТРОВАЊЕМ
Многи су се 1999. године питали зашто су Американци бомбама са осиромашеним уранијумом бомбардовали изворе на југу централне Србије и у покрајини Косово. Можда се одговор, или део одговора може наћи у “Агенди 21”, документу који је усвојен на завршној седници Самита о земљи, у организацији УНЦЕД-а (Конференција УН о животној средини у развоју). “Не сме се дозволити националним политичким или етничким групама да посегну за уцењивањем светске заједнице помоћу извора незагађене воде. Чак препоручујемо, за почетак, као делотворно упозорење да се, негде, некако, делимично затрују или униште водни извори, како би свету било јасно шта некога чека ако се усуди да право управљања воденим ресурсима употреби против интереса наднационалних структура, јер једино оне могу да обезбеде рационалним, профитним пословањем да вода буде доступна свима, уз услов да могу да је плате, наравно” - записано је у документу конференције УН у Рио де Женеиру, још 1992. године.
Глобални управљачи водом
Када се даље анализира текст поменуте “Агенде 21”, чије је усвајање наметнуто на завршној седници Самита о земљи, онда је много јасније зашто се ратовало и ратује под вођством САД.
“До краја 2004. године требало је обезбедити функционисање Универзитета УН који би образовао и школовао кадрове – будуће управљаче природним ресурсима. Било који такав ресурс требало би да буде инструментализован од стране светске елите, како не би пао у руке онима који немају потребна знања за експлоатисање истих.” “Агенда 21” препоручује да “светски моћни у финансијама морају да оформе такве оружане снаге које ће представљати респектабилну моћ, већу од било које појединачне суверене државе на чијој би се територији водили ратови за воду у овом веку”. Глобалисти, посредством форума УН и међународних организација у којима одлучујућу моћ имају САД, иду даље и предлажу да се контрола водних ресурса заправо да у руке моћних корпорација. Тако Светски савет за воду, под покровитељством Светске банке, предлаже да се “због рационализације потрошње” управљање водом преда у руке приватних компанија. Залуд су организатори демонстрација у Сијетлу тврдили да је “вода опште добро”. Аргумент глобалиста, који се крију иза Светског форума за воде, јесте да државе неће моћи да у значајнијој мери повећају своје издатке за развој и модернизацију дистрибутивних мрежа, опрему за прочишћавање и нове системе за наводњавање. (Данас се за то троши око 75 милијарди долара годишње, док ће 2025. године бити потребно око 180 милијарди долара). Наравно, они који улажу у опрему требало би и да профитирају, а то значи да се “утврди цена воде”. Како то треба спровести може се закључити из студије Пацифичког института, коју су финансирали Рокфелер фондација и две америчке мега корпорације. Пошто постоји опасност од “цурења дела инвестиција или профита у локална подручја” и у руке локалне елите, требало би “у потпуности изместити трансфер технологија и финансија изван могућности контроле и утицаја локалних организација или држава”.
Америка своје чува, а туђе троши
Дакле, кроз концепт формирања новог светског поретка препоручује се стављање богатих извора вода под “међународну” контролу, то јест под контролу моћних. Тај концепт је предвиђен за освајање богатих водних извора у Сибиру и у централној Азији, као што је данас већ на делу у области експлоатације извора нафте. Колико се САД одговорно односе према својим потенцијалима воде, којом су релативно богати, сведочи и опредељење те земље да своје изворе врло одмерено користи. Али зато се посредством моћне “Кока - Коле” и других мега корпорација здушно експлоатишу богатства других земаља (међу 34 највеће светске компаније чак 26 је из Сједињених Држава).
ВОДА, НОВО ИМЕ ЗА МОЋ
Зашто питање воде за пиће поприма тако драматичну важност?
Потрошња тог стратешког ресурса, нажалост ограниченог, све више се увећава. Почетком овог века троши се седам пута више слатке воде него почетком претходног столећа. Ситуација ће се све више погоршавати како се становништво буде увећавало (за 50 година на планети Земљи живеће, процењује се, 10 милијарди људи, а посебно алармантан демографски раст се очекује управо тамо где већ сада има исувише проблема са водом - у Африци и Азији). Можете ли замислити у каквом ће се “воденом стресу” наћи Африка кад јој се број становника са 750 милиона увећа на милијарду и по, или Азија, где ће живети око 5,2 милијарди људи (сада их је на том континенту 3,5 милијарди)?
Ни Европа није у веселој ситуацији јер су резерве воде у њој 2000. године биле 4,6 хиљада кубика по становнику, што је мање него у Африци (5,1 хиљаду метара кубних годишње по становнику), а тек нешто више него у Азији (3,3 хиљаде кубика).
Боља ситуација је у Северној и Средњој Америци, где су на крају другог миленијума забележене годишње резерве воде од 17,5 хиљада метара кубних по становнику. (Тамо је потрошња 1990. године била 1861 кубик по становнику, док је у Европи сваки становник, у просеку, трошио годишње 713 кубика, у Азији 519, а у Африци само 245 кубика).
Како су безмало сви ратови у новије време вођени из економских разлога, односно због контроле над стратешким сировинама (од Другог светског рата до данас био је 121 локални ратни сукоб, од чега су иза 117 стајале САД), тако ће бити и убудуће. Кад војни стратези кажу да се у будућности неће ратовати за нафту и територију већ за воду, имају у виду да су САД и савезници, односно мега корпорације, ставили под контролу нафтне изворе. Њихова експлоатација биће завршена најдуже за 50 година, а траже се и заснивају нови енергетски извори и нове технологије. Али, не постоји ништа што може да замени чисту пијаћу воду, које је све мање.
“Свету су неопходне две нове револуције - зелена и плава”, пишу експерти Института Xон Хопкинс, у извештају о управљању стратешким ресурсима. “Зеленом ће бити овладано глобалистичким начинима пољопривредне производње, а плавом ће бити остварено коначно прецизно монолитно управљање ресурсима воде широм света”.
Но, ако револуција буде имала сукобе међу револуционарима око поделе плена, како то често бива пре или после, ето нових ратних вихора у чијем ће средишту тећи вода. •
