Ахтисаријев „Рамбује“ у Бечу
 Како преговорима поправити иначе тешко поправљив предлог Мартија Ахтисарија о коначном статусу наше покрајине, за коју је он предвидео „надгледану независност“ са могућношћу референдумског издвајања из састава Србије.
Ахтисаријев предлог отвара многа питања али је међу њима свакако најважније дали је уопште преговорима могуће знатније дотерати тај тенденциозни предлог како би он бар и делимично био прихватљив за Србију. Мислим да су „преговори“ само нова позоришна представа врло слична оној пре осам година одржаној у Рамбујеу на којој поново свету треба показати некооперативне Србе и умиљате Шиптаре. Пошто се незналицама историја често понавља, сада ће наша марионетско-полтронска „државничка“ екипа добити прилику да покаже како се то земља „демократски“ брани. Они претходни су били диктатори, па им је Запад ултимативно понудио „споразум“ који нико нормалан не би могао да прихвати. Е сада смо демократска држава, чак и са западним пуленима на власти па би у Бечу требало да буде много нежнији, мада то до сада баш и није показали.
Улога Ахтисарија добро нам је позната још из 1999 када је заједно са Черномирдином у једној покерској варијанти преговора, изблефирао Милошевића натеравши га да прихвати услове за прекид бомбардовања. На основама тог договора створена је и врло често помињана резолуција СБ УН 1244 којом се недвосмислено гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије. У тој резолуцији као и у самом договору са Милошевићем Ахтисари нигде није поменуо чак ни у назнакама могућност да Космет једног дана добије независност и буде одвојен од Србије. Али очигледно да је чича забораван, па се данас уопште не сећа својих договора и обећања.
Лидери земаља ЕУ радосно дочекују Ахтисарија после споразума
са Милошевићем о прекиду бомбардовања Југославије.
|
После те „покерске партије“ у којој је двојац Ахтисари – Черномирдин жестоко изблефирао Милошевића, чича је тријумфално полетео у загрљај лидерима земаља ЕУ који су га сви скупа чекали да прославе излазак из велике каљуге у коју су се са НАТО-ом увалили. Добро се тога сећам, као и те слике неописиве радости петнаестак државника што је само по себи више говорило од свих написаних коментара и анализа. Грлило се и честитало не зато што је побеђена једна мала земља попут, тада још постојеће Југославије, већ што су те државничке ведете биле свесне свог ратног злочина. Радост је била разумљива јер их је из те врло непријатне ситуације Ахтисари извукао за њих врло часно, „Кумановским споразумом“ и резолуцијом 1244 СБ УН. Али покер је чудна игра и у њему не добија онај ко има најјаче карте (аргументе) већ онај ко има боље живце и храброст да повуче праву карту (политички потез).
Користим ове, можда за ову прилику неприкладне карташке изразе, али су они најбоља слика данашње светске политике. Ту царују јаки, мудри и одлучни а ми смо имали националну несрећу да су нас предводили политички зечеви и слаби играчи светског покера. Ово се свакако не односи на данашње наше предводнике јер они и не играју покер. Они су ту само као помоћно особље да правим играчима истресу пепељаре или додају пиће. Тадић и Коштуница су недорасли великих партија а и ко би их за столом озбиљно схватио кад су их главни играчи ту и довели само као техничку помоћ.
Ахтисари је под утиском те партије из 1999 и данас на сто бацио папир у коцкарском духу. Срби ће добити „предлог решења“ Космета који било каквим преговорима никако није могуће поправити, чак и да Шиптари само ћуте. Он је сачињен тако да је и суштински непоправљив, јер полази од потпуно искривљених премиса. Навешћу само неке, важније:
Косово и Метохија није већ засебна држава на којој треба само додатно осигурати и уредити права „мањинских заједница“ Срба, Црногораца, Муслимана, Рома… као и децентрализацију власти на нивоу општинама, наводно штитећи интересе мањина. На КиМ је све виртуално па и нека наводна власт, од Председника и Скупштине па све до општинских структура, које у осталом у највећем делу у супротности са резолуцијом СБ УН 1244. Према томе како ће наши врли преговарачи водити преговоре и о чему. Хоће ли прихватити Ахтисаријеву подвалу да је КиМ већ држава па дај да сада за Србе који су тамо у гетима обезбедимо већа права. Резолуцијом 1244 је КиМ јасно дефинисана као део Србије и нигде није спомињан Устав, председник КиМ … Све те ствари су дарежљиви Кушнери и остали на мала врата давали Шиптарима без икакве сагласности Србије или промене постојеће резолуције СБ УН. Ако се од ове изврнуте претпоставке да је КиМ већ држава пође онда су наши преговарачи већ у првом кораку признали КиМ као државу, па даље не морају ни преговарати.
„Генијални“ министар иностраних послова Вук Драшковић је својевремено лансирао крилатицу „више од аутономије мање од независности“ коју нико на свету, а ни он сам не може да дефинише и претвори у реалан и спроводив облик. Аутономија као облик унутар државног територијалног уређења је позната у свету и врло широко заступљена у многим организованим и демократским државама. У свету се тачно знају све одреднице аутономије, али Драшковићеву варијанту нико не разуме.
Сада је наш „геније“ изашао са још погубнијом варијантом. „Србији суверенитет а Шиптарима комплетна власт на КиМ. Дали он не схвата да је владавина над одређеном територијом основа суверенитета или је то поново неки налог са пријатељског Запада који он само спроводи. Ово је друга врло осетљива тачка коју наши преговарачи никако неће моћи да поправе у Ахтисаријевом предлогу јер је она суштински изведена из „државе Косово“ коју сам коментарисао у претходном пасусу. Чак када би се у том делу и створила нека хибридна варијанта то би изгледало овако: Имате лепу вилу на Дедињу, плаћате порез и све трошкове око ње, одржавате је али њоме газдују неки други људи и ви ту своју велику имовину не можете да користите. Чак ни кирију не наплаћујете. Па шта ће вам таква имовина (суверенитет над КиМ).
Трећа ствар коју је Ахтисари посебно цементирао је привреда. КиМ нису 10 манастира и 20 цркава, то је само део историјско-културне баштина која јасно говори чије је КиМ одувек била. Космет су 24 рудника са свим металима од олова, цинка, сребра, никла, кобалта до злата, а чија је реална вредност сада процењена на преко 100 милијарди $. Сталним смањењем светских ресурсима неопходних сировина та вредност ће вртоглаво расти. Ако овоме додамо истражене залихе лигнита од 170 милијарди тона (није грешка, милијарди тона) онда је свима јасно зашто је Запад а посебно ЕУ здушно запела да нам то отме. У свету се зараде 2$ по тони угља када се он кроз термоелектране претвори у струју. Ако ми слепци, зарадимо пола од тога 1$ по тони угља онда на Космету лежи енергетски ресурс од 170 милијарди $. А о томе колико је енергија потребна ЕУ не треба ни говорити. Е то је КиМ, па се Ахтисари посебно потрудио да у привредном домену Србија нема ни у назнакама право на своје природно богатство.
Наши преговарачи ово капитално питање нису ни покретали, јер шта је за нас 270-300 милијарди $ ми тога на другом месту имамо као шаше. Не знам ком, али ако се тако понашају вероватно да имамо, само нико не зна где.
Четврта Ахтисаријева подвала је могућност референдумског одвајања од Србије као да је КиМ у најмању руку равноправна федерална јединица са Србијом, а не неотуђиви део Србије. Што је чак и на основу покерске резолуције СБ УН 1244 врло јасно дефинисано. Ако је КиМ саставни део Србије, онда се референдум може одржати искључиво на целој територији Србије, па нек се народ изјасни. Питам ли се и ја као Србин у Београду, Нишу… шта ће бити са мојом државом, станом у Приштини или нечијом викендицом на Шари… Живимо у истој држави Србији, то и УН признају, па је логично да се и ја нешто питам или ћемо референдуме правити за по неки ћошак државе или националну групацију. Ако се бацимо на референдуме таквог типа може и општина Мали Иђош да истакне своје већинско мађарско становништво па да и они затраже неку „Иђош државу“. У свим уставима, Шитари а касније Албанци, дефинисани су као национална мањина у Србији, па Срби ни у којој варијанти не могу бити национална мањина чак и на КиМ јер су у својој држави. Али од наших политичара ова замена теза, ко је већина а ко мањина већ је усвојена па Ахтисарију није било тешко да од Шиптарске мањине прави већину.
 Тренутно у свету има јако много сличних тачака и региона где је неко већина или би желео да се одвоји од постојеће државе. С тога такву пандорину кутију нико не жели да отвори. Озбиљне државе о томе неће ни да разговарају јер то сматрају чисто унутрашњим проблемом у који се споља не може нико уплитати, а суверенитет и територијална целовитост државе се бране свим па и војним средствима. Ми смо ту опет спецификум. Наш „умни“ председник Тадић је бар двадесет пута посебно нагласио да своју територију нећемо и војно бранити, што у реалном свету значи да је у суштини нећемо ни бранити. Да би те своје изјаве и на делу потврдио, као министар одбране жестоко се потрудио да што више разори и онеспособи Војску, чиме је Западу дат јасан сигнал да се реакције Срба не морају прибојавати.
Тако смо стигли до парадокса да се Запад прибојава те „велесиле“ од 1,5 милона Шиптара али су потпуно спокојни што се тиче реакције 8 милиона Срба. С тога редовно умирују Шиптаре да је независност сасвим извесна а Београду поручују да буде кооперативан и не цепидлачи за само 17% територије. Јесте најбогатије, али то ћемо ми и онако користити па је вама у Београду сасвим свеједно коме та територија припада.
После свега изнетог, ако ми је допуштено, дао бих и краћи закључак. Беч је леп град и господо „државници“ можете прошетати до њега, али ако мислите да преговарате тога неће бити. Оно што се кљакасто роди ни Бог ни медицина не могу поправити, па не знам којим умећем ће те ви поправити потпуно накарадно скројен Ахтисаријев предлог. Једино што би вам било паметно да кажете то је, да о таквом предлогу немате шта да разговарате јер је он у свим тачкама потпуно неприхватљив за Србију.
Одмах из Беча трчите у Москву, добро се сагните и понизно пољубите папучу председнику Путину не би ли измолили руски вето у СБ УН. Ваши западни ментори су вас очигледно пустили низ воду, јер им се Ахтисаријев предлог јако допада те вам они не намеравају да помогну. Једини који вам је и јавно помоћ понудио је Путин. Да ли ради сличних проблема у својој кући или ради Србије, није битно јер другог „кеца“ са правом вета немате. Битно смањите галаму у децибелима да идете у НАТО, ЕУ, Евро-атлантске интеграције јер вас тамо виде без КиМ, а сутра можда и без још којег дела Србије. То су вам у више наврата поновили и из Брисла и из Вашингтона. Очигледно да је демократско-западна варијанта превише скупа, па погледајте мало на и на Исток можда је тамо то што тражите знатно јефтиније. Ако сте заборавили ово није 1990 већ 2007 а Русија очигледно тих 17 година није преспавала.
Чак ако и поред свега тога изгубите КиМ, оставићете бар отворен простор неким способнијим генерацијама да отето врате. Најгоре што можете урадити је покушај да козметичким изменама преварите свој народ и потпишете независност КиМ. Ако овај напаћени народ одмах превару не схвати, схватиће је сутра. Кажу да је историја учитељица живота, па није на одмет да се подсетите да је од 14 задњих српских владара само троје умрло природном смрћу, а један у туђем затвору. То је Србија.
Звонимир Трајковић
политички аналитичар
|
