Марк Штраус

Антисемитизам је поново у порасту. Зашто сада? За то је крив снажан отпор глобализацији. Како расте анксиозност јавности због изгубљених послова, климавих економија и политичких и социјалних промена, браонкошуљашка и биркенштоковска маса тражи утеху у теоријама завере. И у тој потрази за скривеном руком која управља новим светским поретком, савремени страхови се спајају са старим мржњама и митовима на којима они почивају.

Постоји велики број симбола који репрезентују мир, правду, и економску једнакост. Голубица и гранчица маслине. Знак мира. Застава у дугиним бојама. Чак и грб Уједињених нација. Па, зашто су онда неки демонстранти 2003–ће године на Светском социјалном форуму (Wорлд Социал Форум-WСФ) одржаном у Порто Алегру (Бразил), показивали свастике?

Одржана два месеца пре напада предвођеног од стране Сједињених Држава на Ирак, овогодишња конференција – годишњи противударац обичних људи високом друштву на Светском економском форуму у Давосу – имао је тему: ???Другачији свет је могућ.” Примеренија тема би можда ипак била ???Прошлост се вратила“. Неки демонстранти од 20 000 активиста из 120 земаља носили су транспаренте са натписима ???Нацисти, Јенкији и Јевреји: доста више изабраних народа!” Неки су носили мајице са Давидовом звездом изокренутом у Наци свастику. Чланови палестинске организације су напали Јевреје као ???искрене фундаменталисте који контролишу капитализам у Сједињеним Државама.” Јеврејски делегати носећи транспаренте са натписом ???Два народа – две државе: мир на Блиском истоку“ били су извређани.

Порто Алегре даје само осврт на феномен у наступању звани ???нови антисемитизам”. Од пада берлинског зида, најстарија мржња се глобално враћа на велика врата, кулминирајући 2002. године највећим бројем антисемитских напада у последњих дванаест година. Још од Кристалне ноћи, нацистичког погрома немачких Јевреја 1938. године, европске синагоге и јеврејске школе нису биле у толиком броју оскрнављене. Овај нови антисемитизам представља калеидоскопску слику старе мржње растављене и реаранжиране у случајну форму које је истовремено позната и чудна. То је поновно оживљавање средњовековне слике Јевреја, ???убица Христа“, на насловним странама космополитских европских новина. То је одбијање Међународног црвеног крста и црвеног полумесеца да ставе Давидову звезду на своја амбулантна кола. То су упозорења Зимбабвеа и Малезије – држава у којима скоро да нема Јевреја – на међународну заверу Јевреја који контролишу светске финансије. То су неонацисти који облаче палестинске кафије (каффиyехс) и Палестинци који стоје у реду да купе примерак Меин Кампф–а.

Последња деценија двадесетог века ја обећавала другачији свет. Након што је статуа Лењина пала, широм Русије и источне Европе синагоге су се поново отвориле. Са убедљивих 111 према 25 гласова, Генерална Скупштина УН–а је оборила резолуцију из 1975. године која изједначава Ционизам са расизмом. Лидер Палестинске ослободилачке организације се руковао са премијером Израела. Европска унија (ЕУ), уважавајући проблем Холокауста и геноцидних балканских ратова, створила је независну агенцију да би се борила против ксенофобије и антисемитизма у оквиру својих граница. Суочена са ускрснућем мржње после периода који се чинио као ера изванредног напретка, јеврејска заједница се са чуђењем пита: ???Зашто сада?“

Историјски, антисемитизам је пратио циклусе процвата и пропасти бизниса. Јевреји већ дуго представљају жртвене јарце током економских падова, као мала заједница прецењеног политичког и финансијског утицаја. Тај образац се, до одређеног нивоа, још увек примењује. Демагози у земљама преплављеним финансијским кризама касних 1990-тих година су прихватили познате стереотипе. ???Кога треба кривити?“, питао је генерал Алберт Макашов (Алберт Макасхов), члан Комунистичке партије Руске Федерације након колапса рубље 1998. године. ???Зеленаштво, превара, корупција и крађа цветају у земљи. Због тога ја реформаторе називам Јеврејима.“ Али друге земље се нису уклапале у овај профил. Како се, на пример, може објаснити ускрснуће антисемитизма у Аустрији и Великој Британији, земљама које имају стопе незапослености међу најнижим у Европи?

Раст непријатељства према Израелу је такође значајан фактор. Ал Акса (Ал-Аqса), Интифада из 2000-те године, била је насилнија него њен предходник из 1987. године, наоружани хеликоптери и бомбаши самоубице су заменили гумене метке и камење. Ова друга Интифада је такође схватила значај ???Ал-Џазира“ (Ал-Јазеера) ефекта, емитовања бруталних слика конфликта путем сателитске телевизије у милионе домова широм света, као што је смрт дванаестогодишњег Палестинца Мухамеда Алдура (Мухаммед ал-Дура). У Европи су муслимански екстремисти искалили свој бес на Јеврејима и јеврејским институцијама. Неке од европских новина, чак пошто су насиље усмерено против Јевреја приписали насумичном хулиганству или старом политичком сукобу између супростављених етничких група, објављују подстрекачке текстове у којима су се рутински правила поређења између Израела и наци-режима. Ова груба карикатура Израелаца као кољача невиних се убрзо претворила у стару ???крвну клевету“ – као када су италијанске новине Ла Стампа објавила стрип цртајући Исуса као дете које пред претећим израелским тенковима преклиње, ???Па неће ваљда поново да ме убију.“

Онда се десио терористички напад 11-тог септембра 2001. године. Однос Сједињених Држава и Израела – повезаних заједничким вредностима, заједничким непријатељима као што су Иран и Ирак, годишњим давањима економске помоћи од 2,7 билиона долара и снажним јеврејским лобијем у Сједињеним Државама – наводно је довео до обрушавања љутње исламског света и увукао Запад у сукоб цивилизација. Овај став се само продубио војном акцијом Сједињених Држава против Ирака, када се антисемитизам помодно придружио антиратном покрету и све јачем антиамериканизму. Како другачије објаснити рат против државе која никада није напала Сједињене Државе, речено је, ако не завером јеврејских саветника председника САД–а, превараната који су га на превару навели да освоји Ирак да би заштитио Израел?

Али још један елемент новог антисемитизма се често превиђа: временски оквир за ово ускрснуће јудеофобије кореспондира са заоштравањем међународних веза из деведесетих година. ???Људи губе компас,“ приметио је Ден Дајнер (Дан Динер), историчар са Хебрејског универзитета. ???Берза, нова форма новца без граница. Концепције као што су држава, националности, све је то под знаком питања. Траже се они који су криви за ову новонасталу ситуацију и за то су окривљени Јевреји.“ Побуна против глобализације уједињује све елементе политичког спектра кроз заједнички интерес, и на тај начин понекад проналази заједничког непријатеља – оно што француско-јеврејски лидер Роже Кукиерман (Рогер Цукиерман) зове антисемитска ???браон-зелено-црвена алијанса“ између ултра националиста, популистичког покрета зелених и комуниста. Нови антисемитизам је јединствен, јер уско повезује различите форме старог антисемитизма: ултра-десно схватање Јевреја (пета колона, лојални само себи, подривачи економског суверенитета и националне културе), ултра-лево схватање Јевреја (капиталисти и експлоататори, контролори међународног економског система), и схватање Јевреја кроз призму ???крвне клевете“ (убице и савремени колонијални репресори).

Прво су кренули на WТО
Јевреји су увек изазивали сумњу и презир као изоловани људи, који се тврдоглаво опиру асимилацији и чврсто се држе своје религије, језика, ритуала и правила исхране. Али модерни антисемитизам се први пут појавио са појавом глобалног капитализма у 19-том веку. Када су Јевреји напустили своје урбане гетое и мали али значајан број њих постали успешни банкари, финансијери и предузетници, изазвали су мржњу оних који су им завидели на њиховом незамисливом успеху, посебно с обзиром на њихов другоразредни положај у друштву.

Неки лево оријентисани економисти, као што је француски анархиста Пјер-Жозеф Прудон (Пиерре-Јосепх Проудхон), описао је Јевреје као покретачку силу глобалног капитализма. Други социјалистички мислиоци су сматрали да су њихове теорије корумпиране расизмом тог времена. 1887. године, немачки социолог Фердинанд Тоние (Фердинанд Тöнниес) објавио је своје класично дело, Држава и друштво (Цоммунитy анд Социетy), где је оптужио капитализам за подривање комунитарних импулса у друштву и стварање трговачке класе која је била ???безскрупулозна, егоистична и самовољна, јер је третирала сва људска бића и најближе пријатеље само као средства за постизање својих циљева. Неколико година касније, немачки социолог Вернер Зомбарт (Wернер Сомбарт) је даље разрадио Тониеове теорије и детаљно објаснио како су Јевреји ???утицали на спољашњу форму модерног капитализма“ и ???дали израз његовом унутрашњем духу.“ Зомбардова књига, Јевреји и економски живот (Тхе Јеwс анд Ецономиц Лифе) ће утицати на читаву генерацију немачких антисемитских аутора, укључујући Теодора Фриша (Тхеодоре Фритсцх), кога су одликовали нацисти као ???алтмеистер“-а (старог мајстора) њиховог покрета. Антисемитизам ће постати централна идеологија Трећег Рајха, ???лепак који је држао нацизам заједно,“ бележи историчар Роберт Кац (Роберт Катз). ???Она је испоручила спољашњег непријатеља, ‘међународне финансијере Јевреје’, уз помоћ чега је Хитлер успео да испровоцира и хипнотише Немачку да се осећа као жртва од стране спољашњих сила које би иначе било теже одредити.“

Глобализација у данашње време – отварање граница већем кретању идеја, људи, и новца – је покренула познате страхове о болесно дефинисаним ???спољашњим силама“. Прошлог јуна, Пев центар за истраживање људи и штампе (тхе Пеw Ресеарцх Центер фор тхе Пеопле анд тхе Пресс) је објавио истраживање спроведено у 44 државе откривајући да, иако људи генерално имају позитиван став према глобализацији, прилична већина испитаних је рекла да је ???њихов традиционални начин живота“ угрожен и сложила се са изјавом да ???њихов начин живота треба заштити од страних утицаја.“ Такође многи верују да је ???успех одређен силама које су изван њихове личне контроле.“

Са познатим страховима долазе и познати жртвени јарци. Данашњи финансијски сломови нису истог нивоа као економских превирања из 1880-тих и 1930-тих година. Али, као што је азијска криза из 1997. године обелоданила, у ери флуктуирајућег протока капитала, штетна финансијска клима може да протутњати кроз државе у периоду од неколико недеља. Земље у развоју, које себе виде као жртве глобализације, понекад чују конспираторне гласове. Данашња одбојност према примећеној моћи међународних финансијских институција се спојила са старим митологијама. 19-ти век је имао Ротшилде; данашња ера има Лоренса Самерса (Лаwренце Суммерс) и Роберта Рубена (Роберт Рубин) у Америчком трезору (У.С. Треасурy Департмент), Алена Гринспена (Алан Греенспан) у Америчким федералним резервама (У.С. Федерал Ресерве), Џејмса Волфесона (Јамес Wолфенсохн) у Светској Банци (Wорлд Банк), и Стенлија Фишера (Станлеy Фисцхер) у Међународном монетарном фонду (Интернатионал Монетарy Фунд – ИМФ). Малезијски премијер Махатмир Мохамед (Махатхир Мохамад) је једном критиковао Јевреје ???јер одређују нивое наших монета, и доводе до колапса нашу економију“. Портпарол Јамаат-и-Ислами политичке партије из Пакистана се пожалио: ???Скоро све лоше што се дешава, цене које расту, шта год, то се обично може повезати са ММФ-ом и Светском Банком, које су синоними за Сједињене Државе. А ко контролише Сједињене Државе? Јевреји је контролишу.“ Економски хаос у Зимбабвеу, где се једном успешна јеврејска заједница од 8000 људи смањила на само 650 људи, је нагнао председника Роберта Мугабеа (Роберт Мугабе) да одржи говор изјављујући да ???Јевреји у Јужној Африци, радећи у дослуху са својим колегама овде, желе да затворе наше фабрике текстила и одеће.“

По читавом Блиском Истоку, где економски напредак стагнира свуда сем у Израелу, Исламисти и секуларни националисти подједнако оцртавају глобализацију као последњу у низу завера Сједињених Држава и Зиониста у намери да покоре арапски свет под западну економску контролу и избришу њене културне границе. Бивши портпарол милитантне групе Хамас (Хамас) упозорио је раних 1990-тих да ако арапске владе прихвате постојање јеврејске државе, ???Израел ће владати у региону баш као што Јапан доминира југоисточном Азијом, и сви Арапи ће постати јеврејски радници.“ Главни арапски медији, као што су египатске новине Алахрам (Ал Ахрам) и палестинске новине Алиам (Ал Аyyам), објављују колумне које хвале Осаму Бин Ладена (Осама бин Ладен) као ???човека који каже ‘не’ доминацији глобализације,“ и цитирају Протоколе учитеља ционизма – озлоглашени деветнаестовековни фалсификат наводног плана светске доминације Јевреја – као чврст доказ правих намера глобализације.

На Западу, анксиозност због глобализације ствара шансе за ултрадесне политичке партије, које се користе страховима оних који осећају да је њихов начин живота угрожен од стране имиграната из земаља у развоју и који сматрају да је њихова сувереност угрожена регионалним трговачким пактовима и монетарном унијом. Јерг Хајдер (Јöрг Хаидер) лидер аустријске ултра десничарске партије Слобода, и Жан-Мари Ле Пен (Јеан-Марие Ле Пен), лидер француске партије Националног фронта – који су стигли до изборног успеха на антиимиграционој, антиевропској платформи – гурнули су своје антисемитске изјаве под тепих док су током кампање говорили за медије. Али друге ултрадесничарске организације у Европи нису стидљиве око упирања прста у ???праве кривце“ који стоје иза невоља њихових држава. У Италији, Покрет фашизма и слободе (Мовименто Фасцисмо е Либерта) поистовећује глобализацију као ???инструмент у рукама међународних зиониста.“ У Русији и источној Европи, ???браон“ ултра националисти и ???црвене“ комунистичке присталице су формирали идеолошко савезништво против страних инвеститора и мултинационалних компанија, поистовећујући Јевреје са капиталистичким дилетантима који желе да опустоше њихово национално благо.

У свом рату против глобализације, “браон” присталице с крајње деснице имају исти задатак као и “зелени” са нове левице. Мет Хејл (Матт Хале), вођа америчке Светске цркве створитеља (Wорлд Цхурцх оф тхе Цреатор) белих супермациста, хвалио је антиглобалистичке протесте у Сијетлу из 1999.године као “невероватно успешне како за протестанте тако и за нашу цркву”. Захваљујући њима заустављени су преговори Јеврејског светског поретка WТО и исмејане јеврејске окупационе владе широм света. Браво! Да би навели активисте на планирање протеста против самита групе Г-8 у Калгарију 2002. године, Национални савез (Натионал Аллианце) – највећа нео-нацистичка организација у Сједињеним Државама која одржава везе са белим супермационистичким групама широм света – поставила је веб сајт назван Мрежа антиглобалистичке акције посвећен “проширењу антиглобалистичког покрета у покрет који у себи укључује различите маргинализоване гласове”.

Антиглобалистички активисти су се нашли у борби на два фронта, протествујући против Светске трговинске организације (WТО), ИМФ-а, и Светске банке, а истовремено организујући неприпремљене контра-митинге против екстремиста с крајње деснице који су ометали њихове скупове. Тако је избио бизарни идеолошки рат око доминације. Невладине организације (НВО) су подигле узбуну тврдећи да су се нео-Нацисти “маскирали” као антиглобалистички активисти. На вебсајту белих супермациониста Цркве истинског Израела (Цхурцх оф Труе Исраел), огорчени Волтер Новотни (Wалтер Ноwотнy) оштро је одговорио “Ова оптужба имплицира да смо касне придошлице у овом покрету и да смо се с њим повезали само да бисмо ускочили у воз који брзо јури. Али ко су заправо прави инфилтратори и прелетачи?”.

Историја се понавља. Као и у 19-ом веку, крајња десница плагира левичарску догму бојећи је расистичким намазима, претварајући борбу против капиталистичког “Новог светског поретка” (Неw Wорлд Ордер) у битку против “Јеврејског светског поретка”. Антиглобалистички покрет је, ипак, у извесном смислу крив. Он није инхрентно антисемитски, али ипак он поспешује анти-Семитизам протурајући теорије завере. У његовим очима, глобализација није толико процес колико завера креирана иза затворених врата од стране неодговорних бирократа и корпорација. У позадини његовог хуманистичког циља универзалне социјалне правде одвија се продаја страха – ИМФ, WТО, Северно амерички споразум о слободној трговини, и Мултилатерални договор о инвенстицијама (МАИ) су представљени не само као експлоататори земаља у развоју, већ и као наднационални инструменти који поткопавају наш суверенитет. Узмите примерак књиге из 1998. године МАИ и претња америчкој слободи (умотану у патриотски црвено-бело-плави омот), коју је написао антиглобалистички активиста Мод Берлоу (Мауде Барлоw) и Тони Кларк (Тонy Цларке), и прочитаћете како “Током протеклих двадесет и пет година, корпорације и државе су створиле нови политички савез који омогућава корпорацијама да стекну све више и више контроле над управљањем. Ова нова “корпоративна владавина” представља фундаменталну претњу правима и демократским слободама свих људи.” А на још екстремнијем крају спектра, на вебсајту Центра за истраживање глобализације (стационираног у Канади) продају се књиге и видео траке које “разоткривају” како су терористички напади 11 септембра били “највероватније стпецијална тајна акција” да би се “унапредили циљеви корпорацијске глобализације.”.

Нажалост, иза теорија завера се увек налази неки завереник, а исувише често изгледа да су завереници Јевреји. Треба направити само мали корак не били се прешла линија која дели два погледа на свет. ???Када бих вам рекао да мислим да светом управља шачица капиталиста и шефова корпорација, назвали бисте ме левичаром,“ казао је протестант анархиста за онлајн издање руске Правде. ???Али ако бих вам казао шта мислим ко су ти капиталисти и шефови корпорација, рекли бисте да сам крајњи десничар.“

Није ствар само у томе да “Браон” и “зелени” краду идеје једни од других. Веома често они читају исте ствари. У канадским левичарским магазинима попут Схаред Висион и Цоммон Гроунд рекламирано је предавање антисемитског теоретичара завере Дејвида Ајка (Давид Ицке). (“Канађани нису гласали за слободу трговине а опет је имају,” рекла је једна жена која је видела рекламу и отишла на предавање. “Стога мора да ће бити речи о томе.”) Националисти крајње деснице, попут бившег скинхеда Јарослава Томасијевича (Јарослаw Томасиеwицз), инфилтрирали су се у пољски одељак међународне антиглобалистичке организације АТТАЦ. У препоручено штиво за читање Британска фашистичка странка укључила је радове левих антиглобалиста попут Џорџа Монбајота (Георге Монбиот) и Ноама Чомског (Ноам Цхомскy). Поред упозорења на вебсајту од ???Јеврејске плутократије, јеврејске моћи“ налазе се и линкови ка антиглобалистичким невладиним организацијама попут Цорпwатцх и Рецлаим Демоцрацy. Данска Нво Де Фабел ван де иллегаал с презиром је иступила из анти-МАИ покрета када су њени чланови увидели да активности ове кампање привлаче пажњу крајње деснице, антисемитских студентских група. ???Упућујући на ову такозвану глобализацију као наш главни проблем, анти-МАИ активисти припремају наше мишљење на пратеће логичке консеквенце – борба за ???нашу сопствену“ локалну економију и консеквентно за ???нашу сопствену“ државу и културу,“ упозорава директор Де Фабел-а. ???Групе с левице шире идеологију која нуди, и то пре новој десници него левици, светле изгледе за будући раст.“

Антиглобализам
“Зелени” и “браон” деле још један заједнички циљ: непријатељство према Израелу. Имајући у виду симпатије антиглобалистичког покрета за циљеве трећег света, није за чуђење да је пре неку годину француски активиста Јосе Бове накратко прекинуо своје блаћење Мекдоналдс ресторана, како би се солидарисао с палестинским покретом приликом своје посете Јасеру Арафату, који се налазио под опсадом у Рамали.

Међутим, у случају нове левице, право питање није:”Шта антиглобалистички активисти имају против Израела?”. Важније је следеће питање: “Зашто само Израел? Зашто Бове није путовао у Русију да демонстрира своју солидарност према чеченским сепаратистима који бију своју битку за ослобођење? Зашто се у студентским центрима тражи да универзитети узимају средства од компанија које су повезане с Израелом а не с Кином? Зашто исти антиглобалистички скупови који оптужују израелску политику према Палестинцима ћуте када су у питању хиљаде муслимана које убијају у погромима у Џијарти у Индији?”

Израел ужива јединствени статус парије код антиглобалистичког покрета зато што се перципира као једина преостала колонијалистичка држава – искоришћавајућа, капиталистичка енклава коју су створиле западне силе у срцу земаља у развоју. “Они су покушали да уведу систем апартхејда и на окупираним територијама и према арапској популацији у остатку Израела,” каже Бове. “Они спроводе такође – уз помоћ Светске банке – серију неолибералних мера које имају за циљ да интегришу Средњи исток у глобализиране кругове производње, путем експлоатације јефтине палестинске радне снаге.”

Противљење политици израелске владе не чини нову левицу антисемитском. Али, кампања овог покрета за глобалну социјалну правду себе извргава руглу упућујући своје осуде само ка јеврејској држави. А када се склоност ка проналажењу завера антиглобалистичког покрета помеша са антијеврејском реториком, оно што из тога произађе може бити веома ружно. Бове је, на пример, рекао новинару да је Мосад, израелска обавештајна служба, одговорна за антисемитске нападе у Француској, јер је тако ова служба желела да одвуче пажњу од онога што њена влада чини на окупираним територијама.

Последице прихватања дуплих стандарда када је Израел у питању исувише су очигледне на антиглобалистичким скуповима. У Италији је гомила антиглобалистичких активиста претукла члана миланске јеврејске заједнице који је носио израелску заставу. У Давосу је група демонстранта са маскама израелског премијера Аријела Шарона и америчког секретара одбране Доналда Рамсфелда (који је на себи имао жуту звезду) носила златну краву окићену новцем. Свугде у свету демонстранти носе обележја која упоређују Шарона са Хитлером, машући израелском заставом на којој је Давидова звезда замењена свастиком. Такве представе приказују Израел као највећег покретача насиља, игноришући хиљаде Израелаца који су погинули од бомби самоубица и улогу палестинских власти у подгревању конфликта. А изједначавање Израела са Трећим рајхом представља основну форму ревизионизма холокауста, којим се шаље порука да се једино “решење” израелско-палестинског сукоба састоји у ничем мањем од потпуног уништења јеврејске државе. Наоми Клајн (Наоми Клеин), антиглобалистичка ауторка и активисткиња, борила се против таквих представа, али она представља мањину. Припадници истог оног антиглобалистичког покрета који се поноси контра-митинзима против неонациста који ремете њихове скупове, међусобно загрљени протествују с демонстрантима који машу свастикама у име палестинских права.

Као и антиглобалистичка левица, и активисти крајње деснице пригрлили су своју сопствену форму антиколонијализма. За њих је глобализација синоним “монгрелизације”, покушаја да се мешају расе и културе и униште јединствена наслеђа. Када зелени проповедају врилне “локализације”, здушни “амен” одјекује међу браон присталицама, које покушавају да изолују своје земље од двостуког зла људских миграција и страног капитала. Припадници крајње деснице сматрају националистичке покрете и групе за права аутохтоног становништва својим савезницима у нападу на мултикултурализам новог светског поретка. Они посебно у Палестиницима виде покрет отпора против савремених учитеља циониста. Амерички неонациста Дејвид Дјук (Давид Дуке) сажео је овај поглед на свет у једном есеју на својем вебсајту: “Ови јеврејски супермацисти имају главни план који треба да буде очигледан за све. Они константно покушавају да подкопају културу, расни идентитет и солидарност, економију, политичку независност сваке нације... [Они] стварно умишљају да поседују неко божанско право да владају не само Палестином већ и остатком света.“

Да ли је могућ другачији свет?

Коментаришући поновно појављивање антисемитских слика у египатској штампи, дописница ББЦ-ја Кејт Кларк (Кате Цларк) запазила је да “када и ако дође до стварног мира, египатски медији ће вероватно напустити своју антисемитску усмереност.”

Међутим, чак и када дође до правог мира, неће нестати услови који стварају антисемитизам. Само постојање Израела вређа оне који ову државу сматрају колонијалистичком аномалијом. Арапске владе идаље имају аверзију према различитим економским и политичким реформама које би отвориле њихова друштва и ослободиле њихове грађане сиромаштва. Рат, тероризам, и рецесија периодично могу успоравати одвијање глобализације, али ће се проток људи и новца у свету неометано одвијати. Напетости које прате глобалну интеграцију – страх да нације предају своју културну, политичку и економску сувереност невидљивим силама од споља – неће напросто нестати.

Парадоксално је да ће Јевреји бити очишћени у отпору против глобализације, пошто су Јевреји били први заиста глобанизовани народ. Опстанак јеврејске цивилизације – упркос две хиљаде година без сопствене државе и раштрканости дијаспоре у скоро свакој држави на планети Земљи - поткопава тврдњу да глобализација ствара хомогенизовани свет који уништава локалне културе. Јевреји су се прилагођавали, а с времена на време и прихватали стране културе у којима су живели, без жртвовања свог идентитета. Златно доба јеврејског образовања није се одиграло у доба старог Израела, већ у средњевековној Шпанији, где су јеврејске религијске студије, литература и поезија цветале под утицајем муслиманских учењака.

Због свог дугог искуства прилагођавању новим околностима, јеврејска заједница се супроставља глобалном антисемитизму путем глобалних решења. По први пут у својој историји, Држава Израел сазвала је међународну конференцију јеврејских лидера са свих страна света, с експлицитним циљем координисања стратегије супростављања поновном јављању антисемитизма. Јеврејске невладине организације, попут Центра Симона Визентала (СWЦ) и Лиге за борбу против клевета (Анти-Дефаматион Леагуе), неуморно обзнањују антисемитске инциденте и лобирају у владама широм света. Реагујући на чињеницу да је проблем попримио пропорције велике кризе, Организација за безбедност и сарадњу (Организатион фор Сецуритy анд Цооператион) је у Европи пре неколико година сазвала велику конференцију о антисемитизмуна којој је присуствовало 55 представника влада. Протести израелске владе и јеврејских организација приморали су Уједињене арапске емирате да затворе један тинк-тенк (Заyед Интернатионал Центре фор Цоординатион анд Фоллоw-Уп), који је био угостио саудијског професора који је тврдио да јевреји користе људску крв приликом припрема “празничних посластица” и који је издао саопштење за штампу у коме је тврдио да су “ционисти ти који су убијали Јевреје по Европи.”

Јеврејске организације постају такође све више присутне у оквиру антиглобалистичких покрета. Пре пар година страховало се да ће се Светски самит о одрживом развоју (у Јоханесбургу) претворити у реплику неуспеха Светске конференције против расизма у Дурбану из 2001. године, када је антисемитска реторика кулминирала у нацрту резолуције усвојеном од стране форума невладиних организација у којем се указује да је Израел крив за “геноцид”. СWЦ је утицао на 180 еколошких организација које су планирале да присуствују скупу у Јоханесбургу да се држе главне поруке скупа. Одговори су углавном били позитивни, рефлектујући фрустрацију многих невладиних организација из трећег света које су осећале да је контроверза у Дурбану ставила у други план витална питања која су се тицала њихових планова.

Има Јевреја и у оквиру самог антиглобалистичког покрета. Многи су се у њему нашли из истог разлога због кога су Јевреји увек били диспропорционално представљени у кампањама за социјалну правду: принцип тиккун олам-а (побољшања света). Он заговара не само посвећивање јеврејској заједници, већ целом друштву. Јевреји који су антиглобалистички активисти носе са собом терет осећања неприпадања иако су страствено посвећени очувању околине, одбрани људских права, и промовисању економске равноправности. Али уместо да напуштају антиглобалистички покрет они покушавају да преотму иницијативу од екстремиста који би их иначе искључили. Један део њиховог успеха могао се видети на финалном дану Светског социјалног форума у Порто Алегреу 2003. године. Док су улични демонстранти махали свастикама, мала група јеврејских и палестинских активиста организовала је серију радионица, које су финансирале локалне јеврејске и палестинске заједнице у Бразилу. Као резултат тога објављена је заједничка изјава, читана пред 20.000 активиста, у којој се тражио “мир, правда и сувереност наших народа”, и постојање Палестинске државе поред Израелске.

Неке јеврејске групе које симпатишу многе циљеве антиглобалистичког покрета погрешиле су што су остале ван њега. Јеврејски глас мора да се чује јер заглушујућа ларма милитаната прети да избаци у први план друга питања. А тиккун олам даје мандат за борбу против демагога у земљама у развоју који од Јевреја и Израела праве жртвеног јарца као оправдање за овековечивање система који њихове народе држе у сиромаштву. У том духу је прошлог јуна рабин Џозеф Клајн (Јосепх Клеин) окупљенима у мичигенској синагоги рекао “Мораћемо да развијемо стратегију која ће нам омогућити да учествујемо у напорима да се постигне социјална једнакост и економска правда за све људе, а да се у исто време дистанцирамо од ових најновијих достављача Протокола.” Закључио је своју церемонију цитирајући Пиркеи Авот, јеврејску књигу морала: “Није на теби да завршиш посао, а није на теби ни да се повучеш из њега.”



* Марк Штраус (Марк Страусс) је главни уредник часописа Фореигн Полицy. Извор: Марк Страусс, Фореигн полицy, 12 новембар 2003

Превод: Андреа Осмокровић & Александар Новаковић