Делатност међународних кривичних судова и трибунала у светској научној литератури осветљава се са две основне стране. Прва страна је она званична. Овде се тврди, да је делатност међународних трибунала извршила позитивни утицај на успостављање мира и помирења, да та делатност и јесте прогресивни развој међународног кривичног и хуманитарног права.  Друга страна је опет незванична.  Објективна анализа делатности међународних кривичних трибунала неизбежно доводи до закључка о томе, да они нису дали никакав допринос ни успостављању мира, нити помирења завађених.  На против, они су једно од оруђа за настављање ратова  и конфликата. Ни у којој мери пракса трибунала није постала и прогресивни развој међународног права. На против, већина одлука тих трибунала има изразито регресивни карактер. У целини, делатност међународних трубунала може се оквалификовати као снажан удар, нанесен и по међународном праву, и по низу држава и народа који су постали главна мета тих судова.

Прво гледиште преовладава како у медијима и научној међународно-правној литератури. Други аспект је присутан у низу публикација, али он се утапа у општи хор који велича трибунале. Чак штавише, веома често се тај аспект третира као „необјективни“, чији су промотери, тобоже, само заштитници међународнх злочинаца или лица којa имају свој користољубиви интерес да би штитили међународне злочине.

По нашем мишљењу,  ствараоци међународних трибунала начинили су огромну грешку. Да су се они ограничили само на информациону агресију они би, ако хоћете, постигли веће резултате. Наравно, стварајући те трибунале низ земаља Запада надало се да ће извршити „расветљавање“ оне врсте догађаја какво им је било потребно. И успеле су да то остваре. У пресудама које изричу трибунали, злочинци се проглашавају жртвама, а реалне жртве проглашавају се злочинцима, и то не било којих других, већ самих тих злочинаца  чијим су жртвама они постали. Међутим, пребацивање разматрања косовског и руандског конфликта у судску салу довело је до тога да су у архивама тих судова остали не само записници сведока оптужбе, већ и сведока одбране. И управо та сведочења и представљају огромну опасност за саме трибунале и њихове творце. Да, ни до дана данашњег практично ни у једном случају сведочења одбране нису узета у обзир. Такво понашање говори само за себе – постаје не само доказ лажности оптужбе, него и преступности самог суда који изриче евидентно лажне, каткада демонстративно лажне пресуде.

У последње време појављује се све више публикација, које разоткривају чињенице преступничких радњи, које се врше у међународним трибуналима. Ти преступи су толико значајни да информација о њима представља све већу опасност за те  трибунале. Зато се сада у Европи активно промовише идеја утврђивања одговорности за покушаје оспоравања одлука међународних судова и трибунала. Под видом „забране ревизије историје“ или „судско утврђених чињеница“. И при том одговорност веома озбиљну, све до затворске казне.  Размотримо подробније те покушаје законодавне забране критичке анализе новије историје.

Данас су у низу земаља Запада већ усвојени и примењују се закони којима је предвиђено кривично гоњење за негирање чињеница које су утврђене пресудама Нирнбершког трибунала. Уосталом, то се односи само на једну чињеницу, која се означава термином „Холокауст“. Такви закони су на снази у Немачкој, Италији, Белгији, Француској, Швајцарској, Аустрији, Чешкој, Литванији, Пољској, Румунији и Словачкој. Један од најпознатијих случајева примене те врстге закона јесте одлука аустријског суда, који је  осудио „ревизионисту“ Џ.Ирвинга на три године затвора због његове књиге у којој је  предузет покушај да се ревидирају улога и место нацизма у историји света. (Узгред, књиге Џ.Ирвинга се активно дистрибуирају и у Русији, поред осталог његова књига „Нирнбнерг, последња битка“). Међутим, на позадини тих закона појавила се и нова иницијатива – увођење кривичног гоњења за покушај оспоравања не само Холокауста, већ и свих, или неких других случајева геноцида.  То је веома вешт маневар, начињен у циљу обједињавања у целину злочина нацизма и...сваког другог догађаја.

У децембру 2008. године Представнички дом Босне и Херцеговине није могао да усвоји нацрт закона којим се предвиђа кривично кажњавање за „негирање, минимизацију или оправдавање Холокауста, а такође за све друге злочине геноцида и злочине против човечанства“. Нацрт је предвиђао казну у виду лишавања слободе од 8 дана до 3 године или новчану казну од 1 до 10 хиљада марака. Интересантно је да се у нацрту садржавао и такав „квалификатив“ тог „злочина“ као  што је „објављивање материјала којима се минимизира или оправдава“ геноцид у циљу најширег упознавања  јавности.  Овакве радње могу обухватати, на пример, објављивање  исказа адвоката овог или оног оптуженог у Међународном трибуналу за бившу Југославију. И, највероватније је да би у БиХ веома желели да забране ако не јавна саслушања у самом трибуналу, а оно објављивање материјала о раду трибунала. И то је сасвим логично, јер ако у страним земљама лоше знају шта се заиста догађало за време рата у БиХ, у самој Босни је то веома добро знано. Зато је опасностг аргумената одбране у Босни, за разлику од Међународног трибунала за бившу Југославију, сасвим  реална. Дати нацрт је припремио лидер партије „За Босну“, која се залаже за уништење Републике Српске, називајузћи је „геноцидном творевином“.

С тим у вези занимљиво је истаћи одлуку Међународног суда за бившу Југославију о агресији НАТО. У последњој одлуци Хашког трибунала у процесу Милану Милутиновићу и другима агресија се квалификује као „ваздушна кампања“, а одбрана Југославије од те агресије као ратни злочин и злочин против човечанства. Ко жели да то оспори, потпада под параграфе закона „о негирању, минимизацији или оправдавању злочина против човечанства“.

Талас судских фалсификата новије нисторије, који је покренуо Међународни трибунал за бившу Југославију, подржао је и Међународни суд ОУН (прецизније, његова прозападна  већина). У фебруару 2007. године Међународни суд је донео одлуку о томе, да је Србија крива за кршење Конвенције о геноциду и самим тим „благословила“ квалификацију коју је Међународни трибунал за бившу Југославију догађаје у Сребреници означио као геноцид. Онај ко се осмели да оспори такву одлуку суда такође потпада под параграфе предлаганих закона.

Најснажнији покушај да се ставе баријере за оспоравање резултата рада међународних кривичних трибунала постао је нацрт Директиве Европске уније о забрани расизма и ксенофобије, предложена фебруара 2007. године. Како следи из документа, овде се опет манипулише терминима. Нацрт Директиве ЕУ предвиђа, да „свака држава мора да предузме неопходне мере у циљу увођења казне за извршење следећих умишљених радњи: јавно оправдавање, негирање или прекомерно поједностављивање злочина геноцида, злочина против човечанства и ратних злочина, онако како су они дефинисани у Статуту Међународног  кривичног суда“. Не сме се заборављати ни то, да потписани од стране 138 земаља света Статут Међународног кривичног суда (МКС) такође утврђује обавезу држава да усвоје одговарајуће национално законодавство, којим се предвиђа одгоорност за оспоравање  одлука о геноциду и другим међународним злочинима.  Као што видимо, тај нови Суд се побринуо  да унапред своје одлуке прогалси „светим“. Истина, закони на основу Статута МКС за  сада нису усвојени, али се очито намеће потреба за постављањем питања о неизвршавању од стране држава својих међународних обавеза.

МЕЗЈАЈЕВ Александар Борисович – магистар правних наука, доцент, шеф катедре за међународно право у Академији управе (град Казањ).