15/03/2004

Злочини мржње према Јеврејима у Европи су у порасту. Према најновијем истраживању Универзитета у Тел-Авиву, број физичких напада на Јевреје у читавом свету порастао је од 228 у 2001. на 311 у 2002. години, претежно у западној Европи. Тај тренд се наставио и у 2003. у којој је почела и такозвана ”друга интифада,“ односно палестински устанак против израелске окупације Западне обале и појаса Газе. Како каже аналитичар вашингтонске Карнегијеве задужбине за мир, Анатол Ливен, многи муслимани верују да су ти напади оправдана одмазда за насиље над Палестинцима:
”Инциденти антисемитског насиља и хулиганизма, у протеклих пар година, углавном су дело муслимана, који чине добар део становништва у неколико европских градова. Њих изнад свега мотивише гнев због онога што се догадја измедју Израелаца и Палестинаца. Дакле, то је један нов облик антисемитизма, различит од старог, хришæанског или фашистичког типа,“ каже Ливен.
Ливен додаје да нарочито узнемиравају напади на синагоге, школе и јеврејске свештенике - рабине - у Француској, у којој живи око 600 хиљада Јевреја и око 5 милиона муслимана. Оштро нападана због неактивности и оптужена од стране чланова америчког Конгреса за преæутно саучесништво, Француска је последњих месеци усвојила низ мера за сузбијање напада на Јевреје. То је наишло на одобравање у Израелу, каже Хенри Сигман, стручњак за блискоисточни мировни процес и медјуверске односе у њујоршком Савету за медјународне односе:
”Распрострањено гледиште да је француска влада посебно крива за неактивност према тој појави изгледа да није тачно. Један десничарски министар у израелској влади недавно је, после разговора у Француској са председником Жаком Шираком, јавно изјавио да - што се тиче Израела - Француска чини више него било која друга европска земља на сузбијању антисемитизма,“ рекао је Сигман.
Према Хенрију Сигману, погрешно би било тврдити да је атисемитизам у порасту медју свим Французима или свим Европљанима. Он каже да проблем није домаæи веæ да је увезен са Блиског истока. Али неке јеврејске групе у Америци узвраæају тврдњом да је антисемитизам у Европи уродјен. Као доказ оне истичу недавну анкету, спроведену у Европској унији, која показује да Европљани виде Израел као највеæу претњу миру у свету. И заиста, европска јавност оштро критикује израелске операције на Западној обали. На хиљаде Европљана учествовало је у демонстрацијама подршке Палестинцима, а неки европски функционери су се залагали за уводјење економских санкција Израелу.
Изјаве неких водеæих европских интелектуалаца шокирале су јеврејске групе. Португалски књижевник, нобеловац Жозе Самараго упоредио је палестински град Рамалу са Аушвицом, а грчки композитор Микис Теодоракис назвао је Израел ”кореном зла.“ Неколико јеврејских група у Америци изјавило је да су те критике нов облик антисемитизма или да у најмању руку доприносе тој појави. Кен Џејкобсон је помоæник националног директора јеврејске организације Лига за борбу против клевета, са седиштем у Њујорку:
”Комбинација изјава државних функционера, медија и неких интелектуалаца створила је атмосферу која је довела до спроводјења те анкете, према којој се у Европи Израел сматра за претњу миру више него у било којој другој земљи у свету. Èини ми се да је тиме створено окружење погодно за појаве антисемитизма.“
Нова непријатна изненадјења догодила су се крајем прошле године, када је агенција Европске уније за праæење појава расизма одустала од објављивања нацрта свог извештаја о антисемитизму, на 112 страница, у коме се закључује да су за нападе на Јевреје одговорни радикални исламисти и муслимански Арапи.
На једном недавно одржаном претресу у сенатском Одбору за односе са иностранством, на тему антисемитизма у Европи, истакнути члан тог одбора, сенатор Џозеф Бајден, описао је цензурисање тог извештаја као попуштање исламском радикализму:
”Многи посматрачи најзад су се усудили да дискутују о нечему што је веæ одавно мала прљава тајна, да је опасност од насиља које прети од сиромашних, потлачених и често незапослених мушкараца муслимана у Западној Европи, у најмању руку подстакла владе да пригушују своје реаговање на антисемитизам,“ рекао је Бајден.
Веæина европских лидера признаје да је начин на који се поступило у случају поменуте анкете био погрешан. Али они истичу да нису имали намеру да ублажавају ту опасност веæ да су желели да избегну подстицање исламофобије на континенту који је веæ прожет предрасудама према имигрантским мањинама. Медјутим, према многим посматрачима, управо у томе лежи двоструки изазов за Европу: отудјивање њеног муслиманског становништва и талас имиграната који доводи до промена из хомогених, претежно једнонационалних држава, у мултиетничка друштва. Èарлс Купчан је професор медјународних односа на вашингтонском универзитету Џорџтаун:
”Да би се ублажило опадање броја становника европског порекла, велики број имиграната доæи æе из Северне Африке и Турске. Питање је, како навести земље које нису имигрантске да се постепено отворе према муслиманским дошљацима, да код њих изазову осеæај припадности и осигурају да се не осеæају као градјани другог реда. То значи омогуæавање социјалне мобилности, односно омогуæавање да муслимани не живе у одвојеним енклавама. Та питања су тешко решива јер су у току поларизација, радикализација, мобилизација и повеæан притисак на муслиманске заједнице да више поштују веру и да буду оданији исламским идејама,“ сматра Купчан.
Недавно уведена забрана ношења муслиманских марама и других верских ознака у Француској представља покушај учвршæивања секуларизма у школама. Многи аналитичари упозоравају да би то могло да отудји још веæи број муслимана и гурне их у наручје исламског радикализма. Према речима научног сарадника Кернегијеве фондације, Анатола Ливена, спора интеграција муслиманских заједница проистиче из спорог раста европскух економија и вечитог сукоба медју културама:
”Ово је процес који, на жалост, у многим случајевима траје веæ две генерације, а још више је отежан културним и образовним нивоом тих људи који долазе из другачије средине. Биæе потребно много година да се тај проблем постепено изгуби,“ каже Ливен.
Ливен додаје да још веæи проблем представља насиље које повремено избија измедју старије европске популације и младјих имиграната. Он наводи бројне нападе на муслимане у Француској, на Турке у Немачкој и на Пакистанце у Британији. Ливен износи гледиште да би Европа требало да успори усељавање све док се муслимани који су веæ у Европи не интегришу. Напредак у решавању израелско-палестинског конфликта могао би да доведе до брзог смањења насиља. Медјутим, веæина аналитичара сматра да то решење није у рукама Европљана, веæ да зависи од Израелаца и Арапа и од такозване ”мапе за мир“ на Блиском истоку, чији покровитељ су Сједњене Државе.