http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/149/

Са чувеним адвокатом Браниславом Тапушковићем разговарали смо само неколико дана пре изрицања другостепене пресуде пред Хашким трибуналом Драгомиру Милошевићу, пензионисаном генералу Војске Републике Српске, бившем команданту Сарајевско-романијског корпуса.
Милошевићев процес је у Србији прошао готово незапажено, иако се за дела која се њему стављају на терет терети и Радован Караџић, па би једна пресуда могла да утиче на другу.
Овај генерал осуђен је у првом степену на 33 године затвора због бомбардовања Сарајева 1994. и 1995. Тужилаштво је као најужаснији напад на цивиле издвојило бомбардовање пијаце Маркале, 28. августа 1995, у ком су 34 цивила погинула и мноштво је рањено. Судско веће је закључило да је на пијацу пала граната с положаја Сарајевско-романијског корпуса, и одбило могућност да су напад инсценирале власти у Сарајеву. 
Тапушковић је до јануара 2004. био пријатељ суда у суђењу Слободану Милошевићу, а већ у децембру те године преузео је одбрану генерала Милошевића, који се међу првима добровољно предао Трибуналу.
- Он је на месту команданта Сарајевско-романијског корпуса наследио генерала Станислава Галића. Галић је у првом степену осуђен на 20 година затвора, да би по жалби био осуђен на доживотну робију. То је тужилаштво сада тражило и за Милошевића. Летос сам на суђењу истакао могућност да је због неке политике потребно што више осуда на доживотну робију; можда због неких утицаја тих пресуда на статус Републике Српске. Иако се стално говори да је одговорност индивидуална, а не колективна, пресуде се изричу тако да је очигледно да постоји двоструки аршин. Више је догађаја код којих докази драматично доводе у питање је ли све било тако како тврди оптужница.
Мислите на Маркале?
- Постоје Маркале 1 и 2. Људи стално имају на уму Маркале 1, које су биле 5. фебруара 1994, након чега је дошло до повлачења тешког наоружања на 20 км од средишта Сарајева. Али имате и Маркале 2, 1995, након чега је кренуло прво бомбардовање у историји НАТО без одлуке Савета безбедности. А имате и догађај из маја 1992. у Улици Васе Мискина, који није стављен ни у једну оптужницу, иако је то била иницијална каписла. Мислим да никад није стављено на тапет суда управо зато што је сам почетак био проблематичан - да ли је граната долетела и одакле, или је и то била експлозија инсценирана у статичним условима. Након тога су уследиле санкције. Интересантно је да су сви ти догађаји искоришћени у политичком смислу, као што је и Рачак искоришћен за бомбардовање Југославије. И Рачак је испао из оптужнице против генерала југословенске војске у вези са одговорношћу за Косово, јер је проблематичан.
Како је могуће да се генералу Милошевићу стављају на терет Маркале, а да суд разматра да ли да то избаци из оптужнице против Караџића, који је био врховни командант?
- Судија Квон је мислио на Маркале 1. То избацивање је поменуо на једној од статусних конференција, па се дигла велика галама, пре свега у Федерацији БиХ. Што се тиче Маркала 2, обиље доказа је указивало да је то била експлозија у статичним условима. Наводну гранату није регистровао Унпрофоров радар. Никад није утврђена удаљеност одакле је могла да долети, ако је уопште долетела. Караџић сад може сваки догађај да доведе под знак питања, да изводи нове доказе, да обара то што је утврђено другим пресудама. Видећемо каква ће бити пресуда за Маркале 2.
Шта се онда дешава с тим другим пресудама?
- Формално је предвиђена ревизија, међутим о каквој ревизији причамо ако Трибунал завршава рад крајем 2010. Али хтео сам да објасним шта је најважнија ствар везана за Сарајево: у оптужницама, не само против Милошевића, тврди се да је то била цивилна зона и да је све што је било упућено према Сарајеву оружјем усмерено против цивила. Пружио сам стотине доказа из архиве Армије БиХ да је у Сарајеву било 50.000 војника и 15.000 полицајаца, који су такође деловали. Да не говорим о оружју! Да ли то онда може да буде цивилна зона!?
Како сте долазили до докумената Армије БиХ?
- Омогућено ми је да уђем у њихову архиву. Галић је био у тежој позицији јер његови браниоци када му се судило нису могли да дођу до тих докумената. „Аваз“ је писао како је могуће да се поверљиви документи дају браниоцима генерала Милошевића! Ушао сам са одобрењем њиховог министра правде, месецима сам тражио и нашао око 4.000 докумената, али једва сам 500 успео да уведем у процес, јер они морају да буду преведени, а око тога су увек велики проблеми.
- Поседујем документе из којих се види да свако од војника ко покуша да пређе на другу страну мора бити ликвидиран. Имам доказе и како су убијали Унпрофорове војнике унутар Сарајева. Из документа се види како Алија Изетбеговић обавештава своју врховну команду о томе шта му је француски амбасадор рекао о војницима које су убили муслимански борци. Имам и документ из ког се види да један гађа са облакодера и каже: „Ево, сад сам погодио једну старију жену која је хтела да пређе на другу страну!“ На крају, колика се бука дигла око књиге Владимира Кецмановића „Топ је био врео“, само зато што је показао други аспект шта се догађало људима у Сарајеву - како су клани, убијани, ликвидирани, па дечак, који је изгубио целу породицу од српске гранате, после пожели да оде ван Сарајева и опали ка њему. Испливаће такве ствари и кроз литературу и кроз историографију. Документи говоре да Сарајево није било цивилна зона и да је перманентно трајао војни окршај. И не стоји теза да су Срби били на брдима около и иживљавали се. Необориви докази показују ко је био на Грдоњу, Ћориној капи, Жучи, Мојмиру, Дебелом брду... На Требевићу је размак између две стране био само 30-так метара. Српска Грбавица је била гето. И Добриња и Илиџа су ваљда биле Сарајево, а муслиманска војска је немилице тукла са Игмана.
Овде је мање-више општи утисак да појединац не може да победи Трибунал и да су Суд и Тужилаштво готово на истој страни?
- Тужилаштво има невероватне могућности и капацитете, па тужени, с тек неколико сарадника, не може да му буде равноправан. А у Статуту се гарантује равноправност странака.
Дајте нам неки пример?
- Рецимо, сваки документ можете да уведете преко сведока, али он мора да буде преведен, и ја сам гро докумената могао да преведем тек пред крај процеса. То је тешкоћа с којом се суочава сваки притвореник. Он нема капацитет и могућности да ваљано припреми одбрану. За разлику од Тужилаштва, које има на десетине људи, одбрана има право на два браниоца, два сарадника и неколико истражитеља.
Из тога произлази да је Караџићев захтев да му се продужи време за припрему одбране реалан?
- Колико год изгледало по нечијим оценама да он злоупотребљава своје право, то није тачно. Он оправдано инсистира на праву које му је загарантовано Статутом Трибунала. Како да почне суђење ако му је остао један број докумената које мора да користи а нису преведени? Неколико минималних права му је загарантовано: да има довољно времена да се припреми, да увек буде присутан и да се лично брани. Нигде није предвиђено да неко мора да буде правник да би се користио правом да се лично брани.
Зашто Трибунал толико жури да заврши тај процес?
- Зато што им истиче мандат.
Али зар није логично да мандат не би требало да им истекне док не заврше процес?
- Питање је како ће то Савет безбедности да реши - да ли ће им продужити мандат и одобрити средства, или ће можда Русија рећи „не“.
Да ли мислите да је реално да се до краја 2010. заврши суђење и Шешељу и Караџићу?
- Не, али то може да се исфорсира. У случају Караџића бојим се неке козметичке одлуке, да му у првом тренутку удовоље и дају додатно време, рецимо до фебруара. Али иду божићни и новогодишњи празници, и практично ниједна служба у Трибуналу не ради већ од 15. децембра. С друге стране, ако намеравају да му наметну браниоца, питам се који бранилац може да припреми одбрану за краће време од оног које је њему потребно. Суђење у сваком случају мора да буде правично и експедитивно. Оно у овим околностима може да буде само експедитивно.    
Како објашњавате да је једно тако важно суђење као што је генералу Милошевићу прошло незапажено у јавности?
- То је необјашњиво. Указивао сам људима шта се дешавало, али овде нико скоро ни слова није објавио. А то је најбрже суђење које се одиграло пред Хашким трибуналом - трајало је у првом степену од јануара до октобра 2007. Завршили смо уз надљудске напоре. Трајало је из дана у дан, нисам успео да дођем ни на сахрану рођеног брата Василија.
Шта би се десило с незавршеним случајевима кад би се Трибунал затворио 2010?
- Национални судови би могли да траже да наставе те процесе.
Да ли би се онда Караџићу судило у Сарајеву или у Београду?
- Процес је почео пред Хашким трибуналом, па ће се вероватно тамо и завршити.