Има ли у Војводини сепаратизма? Нема!

Аутономаши су у Београду

Аутономија је имала смисла у туђој држави, да би се сачувао и афирмисао национални корпус, у Србији она нема ни потребе ни смисла за постојањем. И ваљда се више никада неће десити да се Војводини решења намећу са стране: било из Пеште, Беча, Загреба, било из Београда, као што је то било на последњим изборима, када је, зарад свеопште подршке тадашњем опозиционом кандидату за председника СРЈ, један познат лик дошао из Београда и бланко потписао тзв. "војвођанским странкама" 51% места у покрајинској скупштини, ако подрже наведеног председничког кандидата. Сада са том чумом ми овде морамо да се носимо

Има ли у Војводини сепаратизма? Одговор на ово питање гласи: нема, али само под условом да о себи, Војводини, Србији и српству, војвођански Срби, а они чине 80% становника северне српске покрајине, могу сами да одлучују, без да им се решења намећу са стране. Ово "са стране" подразумева: како Загреб, Пешту, или неки европски, односно светски центар моћи, тако и још више Београд. Потписник ових редова одговорно тврди да проблем овог народа, свих његових несрећа, трагедија и страдања не лежи у томе што нас околина, ближа или даља не трпи (са тиме ћемо лако), већ у томе што његова централа, било да се мисли на главни град, или на престоницу, никако не жели, не уме, или неће да артикулише национални интерес и став на начин на који га дефинишу центри свих европских, односно светских народа.
Но, како питање овог текста није Београд, као центар српства (на то ћемо да попричекамо, па ко жив, ко мртав) већ Војводина, односно сепаратизам Војвођана, што је идентично са Србин из Војводине, било би јако добро да на самом почетку читаоцима пружимо бар основне информације, како би могли лакше да се снађу у будућности, а и што би Гутовић рекао: Не може да шкоди, а чим не шкоди, може само да користи.
Пре свега, Војводина је српска: у историји ни једног другог национа она не постоји. За Мађаре је Делвидек, Немци, Јевреји, Румуни, Русини, Лапонци, Абориxини и остале збратимљене нације и народности, њу немају у уxбеницима историје, нити у народном предању. Срби су најстарији и данас живући народ на њеном тлу, што би рекли: први су дошли. Дакле, једини аутохтон народ, сви остали су дођоши. Ипак, само се они деле на староседеоце и дођоше. Случајно? Ма ајте, молим вас! Срби су једини који је у континуитету насељавају кроз бар 15. векова, сви остали су или дошли тек у 18. веку, или су, ако су се населили у десетом веку попут Мађара, повукли током турске доминације далеко на север.

Сама реч Војводина, означава "земљу војводе", у овом случају српског војводе, а потиче из 1848. године, када је за војводу извикан Стеван Шупљикац, после чије смрти је титулу великог војводе Војводства Србије и Тамишког Баната себи узео нико други до његово царско и краљевско величанство Фрања Јосиф, лично. Када је његов наследник абдицирао, 1918. године, одрекавши се и царске и краљевске титуле, остао је упражњен и трон српског војводе, односно Великог војводе већ поменутог војводства. И није овде на одмет рећи и то да је Војводина реч монархистичког принципа, па свако ко се залаже за Војводину - републику има жешћи проблем са елементарном логиком и о његовом "политичком" ставу пре би требало да се изјасне медицински, него политички кругови.
Војводина, супротно пропаганди која је узела невероватног маха, уопште нема традицију ни аутономије, нити свог постојања. До 1945. године, она је постојала свега 12. година: од 1848-49, била је то Српска Војводина, проглашена на револуционарној Мајској скупштини 1848. године у Сремским Карловцима. Њено проглашење, са територијом која је приближна данашњој, била је објава рата Мађарима, који су све чинили да је растуре, чинећи при том страховите покоље над српским живљем. Међутим, како су Мађари изгубили рат 1849. године, (од Руса и Аустријанаца, да не буде забуне), на делу Угарске територије бечки двор је оформио нову администативно-територијалну јединицу под именом Војводство Србија и Тамишки Банат, чији је центар био у Темишвару, службени језик немачки, Срби у њему мањина, а грб имао изразито српска обележја.

Већ смо рекли ко је био велики војвода. Та Војводина није била дугог века: већ 1860. године је укинута, а њена територија инкорпорирана у неколико угарских жупанија. И то је све до 1945. године.
Да би се разбила илузија, односно лажна слика о томе како је постојање Војводине, њене аутономије и т сл, доказ демократичности и развоја, ваљало би се подсетити на још неке чињенице: период 1848-49, био је ратни период, што је, признаћете, крајње непријатно за развој демократије, а период од 1849-60, у историографији се назива Бахов апсолутизам, што је, бар по мени, крајње проблематично као доказ демократичности.
Могуће је, додуше, да данашњи заговорници широке, шире и најшире аутономије као период у коме је цветала демократија узимају време од 1945-88. године, али ја нисам склон да ставим руку у ватру за тврдњу да је Јосип Броз демократа. Ови данашњи свакако јесу, али о њима касније.
Када смо ово констатовали, остаје нам да закључимо следеће: није се Војводина, како се данас тврди у ситнополитичке сврхе, ујединила, или припојила Србији 1918. године. Све и да је хтела, није могла, а није могла зато што није постојала: укинута је већ поменуте 1860. године. Краљевини Србији су се припојили: Срем - народ и територија - на Великој Скупштини Срема, 24. новембра 1918. године, те Банат, Бачка и Барања - народ и територија, на Великој народној Скупштини, одржаној 25. новембра 1918. године, у Новом Саду. Тек неколико дана касније биће проглашено Краљевство, односно Краљевина СХС. Све те одлуке аминовала је тадашња међународна заједница, на низу мировних конференција, од којих је последња била она у Тријанону.

Могло би се овако расправљати у недоглед, могле би се аутономашке лажи сецирати до миле воље, али оставимо то по страни. За причу о Војводини треба рећи још само неколико реченица: у њој, односно на територији коју она данас обухвата, настаје модерна српска култура, уметност, просвета, публицистика, у њој настају све српске химне, изузев "Онамо намо", у њој најпре сазрева национална свест, у њој настаје и модерна српска политика и у њој се дефеинише и јасно артикулише потреба за стварањем јаке националне државе која би обухватила сав српски корпус на Балкану. Аутономија, за коју су се Срби залагали и борили имала је смисла у туђој држави, зато Војводина 1918. године, а и касније, Србима није била потребна.
Набрајати националне величине, појединце и институције, које овде настају и постоје, представљало би списак без краја, било да кренемо од Захарија Орфелина, или још раније, од наследника Светог Саве на трону српских архиепископа, Арсенија Сремца, или од Сремског краља, како су Драгутина, не без разлога називали, или од приче о ковиљском манастиру, као једном од пет које је подигао Свети Сава.
Па, одакле онда аутономаштво, републиканизам, односно сепаратизам?
Та прича о посебности Војводине, у односу на остатак српства је нешто што настаје ван Бачке, Баната, Барање и Срема, а ми Срби смо увек имали вишак изрода, који су, зарад јефтиног ћара, увек спремни да чине оно што је национално штетно, а по државу погубно. И код Павелића је било Срба који су му служили. Тодор Гајић, на пример.
Невероватно је, али истинито, да поједини Срби почињу да се "ложе" на аутономију тек од 1918. године. Први примерак те врсте је несумњиво Васа Стајић. Иако су Банат, Бачка, Барања и Срем изјаснили већ поменутих новембарских дана 1918. године, где и како хоће, хрватски политичари су међу војвођанским Србима тражили ликове који су спремни да подрже њихову причу и квази-државну творевину СХС, коју су стварали у Загребу. Имали су намеру да покажу како и они, ето, имају државу, па се уједињују са Србијом у Краљевство, а потом Краљевину СХС. Када је њихова делегација дошла из Загреба у Београд на проглашење прве државе Јужних Словена, у њеном саставу био је и самозвани, односно хрватозвани представник Војводине, већ поменути гимназијски професеор. Исти је, дакако, издвојен из делегације и напердашен кући, што свакако није заборавио и током свог дуговеког битисања починио је големе националне штете. Чак је доживео да оде у партизане, боље рећи однели су га, пошто је био слабо покретан, а успео је да доживи и прве године живота у социјализму и све благодати које је тај систем донео и доносио.

Али, тада настаје и проблем на који се није пуно обраћала пажња, а требало је. Наиме, није никаква тајна да су војвођански Срби, живећи у једној добро уређеној држави, каква је Аустроугарска несумњиво била, стекли и врло висока знања, манире и способности, што их није чинило мање Србима, али јесте више европејцима, сликовито говорећи. И уместо да млада Краљевина њих, такве, почне да поставља на значајнија места, довођени су полуписмени службеници, са врло лошим манирима, бахати и надобудни, те су се исти бољима од себе постављали као власт. Ово је изазвало и изазивало много проблема, али се ћутало зарад јединствене, тек створене властите државе, а онда је почело да се о томе све више говори и гунђа. Само је рат спречио да незадовољство не буде јасно артикулисано.
Форисарње новодошлог, на уштрб староседелачког српског живља, наставило се перфидно и после Другог светског рата, када је међу Србе ефикасно унета зла крв. Што рече један мој пријатељ, Ликота из Апатина:
"Због нас дођоша староедеоци нису смели да србују 50. година, а у време Милошевића од нас нису могли да стигну на ред!".
Постоји у овом правцу и један сликовит пример: војвођанско, боље рећи, пречанско српство, било је изразито јако и изузетно осетљиво на свој национални став. Борба, која се за очување српства и православља на овим просторима водила била је потпуно другачија од "сирове макљаже" са Турцима, била је понекад и тежа, јер се антисрпство перфидније спроводило, све кроз законе, правну државу, и у рукавицама. Али, није се бежало ни од "макљаже", што је, углавном значило масовне покоље српског живља, било у Ракоцијевом устанку, било током 1848-49, било током првог или другог рата. Због тога су војођански Срби, који су узели учешћа и у оба устанка, и у изградњу модерне српске државе током 19. века, а нарочито током балканских и Првог светског рата, своје српство желели јавно да манифестују у новоствореној Краљевини, али се ово није баш добро разумевало у Београду. Најсликовитији пример те врсте, ако се изузме све оно што су на ову тему писали Црњански, Исидора, Вељко Петровић, Михиз и ини, представља случај, који је један ранији секретар Матице српске испричао аутору ових редова.

Наиме, дотични господин потиче из српске породице која је, заједно са хиљадама других, оптирала из Мађарске у Србију. Желели су мештани тог села да у Београду направе једну "националну демонстрацију" у знак захвалности и оданости краљу, династији, српству и Србији, које већ тада, је ли, није било. Са свим могућим националним заставама, кокардама и другим амблемима, уз гласно србовање, прошли су с једног краја Теразија на други. Десило им се да не само да им нико није пришао, не само да нису добили аплаузе, већ је тамошњи живаљ почео да се склања са улица. Нашли су се наши Срби у чуду, али, помислише да нису правилно схваћени, па решише да окрену још један круг. Овај пут се прошло још горе, јер је центар српске престонице остао испражњен. Тада се један од учесника "демонштрације" окренуо свом најближем саучеснику и рекао му следеће: "Ајмо у Пешту да србујемо ко људи!"
Постоји још један аспект о коме се недовољно размишља када се говори о аутономаштву. Војвођански Срби су целокупну своју активност усмерили ка што је могуће ближим везама са Србијом, да би се та жеља повећала у тежње и намере за државним јединством, односно уједињењем. Дакле, целокупна стратегија ишла је ка уједињењу, а врхунац је доживела у две новембарске скупштине 1918. године. Када се сањани циљ остварио, није се знало шта даље. Ушло се у период свеопштег несналажења и конфузије, тумарало се између српства, југословенства и панславизма, интелигенција је у све већем броју одлазила за Београд, Скопље, чак и Сарајево, а Нови Сад, Сомбор, Карловци и други некада велики национални центри, све више су живели од старе славе. Маестрално о овим унтрашњим сукобима, борбама и дилемама сведочи мр Биљана Шимуновић у својој књизи "Матица српска у Краљевини Југославији".

Била су ово, ипак бенигна размимоилажења у односу на вазда присутне тежње суседа на територију Војводине и њихове сталне покушаје, који с времена на време ескалирају, да Војводину, а самим тим и Србију подреде себи и својим претензијама. Иако је међународни експертски тим, на чијем је челу стајао француски дипломата Андре Тардије, непосредно после Првог светског рата, утврдио границу (која и данас важи) између јужнословенске Краљевине, Мађарске и Румуније, што је верификовано већ помињаним мировним конференцијама, остао је код војвођанских Срба жал за добрим делом Баната, који никако није могао бити укључен у нову државу, па су тако Темишвар са низом искључиво српских места, Арад и још нека места, остали ван нове државе, односно у Румунији. Некада, пре мање од 100. година, знало се да је Банат искључиво српски. Данас, после свих подела и свесног уништења националне свести и дробљења националних територија, говори се о два Баната, при чему је један румунски, а други војвођански, па све чешће можемо да чујемо како је, на пример, Милош Црњански Банаћанин, рођен у Мађарској, војвођански писац, а Паја Јовановић Вршачки, банатски, односно војвођански сликар.
Знатно веће проблеме изазивале су, као што и данас изазивају, великохрватске и великомађарске претензије. У периоду између два светска рата, Мађарска се никада није помирила са чињеницом да су Бачка, Банат и Барања делови српске, односно јужнословенске државе и кроз мноштво што јавних што тајних потеза демонстрирала је своју злу вољу према Краљевини, док је овдашње мађарско становништво немилице тровано великомађарским идејама: било преко цркава, било преко низа грађанских удружења, које су нарочито оснажене непосредно пред почетак другог светског рата, поготово када је Краљевина Југославија са Мађарском потписала крајем 1940. године, Уговор о вечитом миру и пријатељству. Овај Уговор, који је Мађарска морала да потпише на Хитлеров захтев, који, опет, није желео у то време да учини било шта што би Србе иритирало, Краљевина је отворено прихватила и омогућила, чак и поспешила рад неких удружења које је до тада или забрањивала, или настојала да им што је могуће више отежа рад. Али, Мађарска, као што су догађаји показали, није никада искрено прихватила овај Уговор, напротив, чим јој се указала прилика, заједно са другим окупационим силама, напала је Краљевину Југославију, приграбивши себи Бачку, Барању и још неке делове некадашње државе, небитне за овај текст.
Светао пример неслагања са оваквом политиком своје земље, показао је тадашњи председник мађарске Владе, Пал Телеки, који је, сазнавши за припреме за напад, извршио самоубиство, оставивши опроштајно писмо регенту Хортију којим је исказао жестоко противљење са политиком своје земље.

Одмах по окупацији, тадашња Мађарска је учинила све да етничку слику врати на ону која је важила до 1918. године: из Бачке и Барање протеране су све колонистичке породице, насељене после Првог рата, или су депортоване у логоре у Мађарској, где је више хиљада људи нашло смрт. Најстравичнији акт етничког чишћења представљала је, међутим, Рација, која је јануара 1942. године, спровођена у местима Шајкашке и Јужне Бачке, када је више хиљада цивила, Срба, а потом и Јевреја, побијено, а имовина им је опљачкана. Ово је учињено у време када се очекивало да немачке трупе заузму Москву, па се процењивало да је рат при крају, те да треба искористити последњу прилику да се Делвидек очисти од Срба и Јевреја. До данас најбоље дело на српском језику које говори о свим овим збивањима, представља књига др Александра Касаша "Мађари у Војводини 1941-1946"
Хрватске претензије ка Војводини, пре свега Срему и Бачкој, ишле су током периода постојања Краљевине, преко званичних институција, односно кроз покушаје измена унутрашњег уређења државе. Напори и захтеви за федерализацијом државе, у оквиру које би постојала посебна хрватска јединица, протезали су се од момента стварања државе, па све до њеног распада. Подршку у овим напорима добијали су од оних несумњиво српских, али разочараних војвођанских политичара, било да је реч о Јоци Лалошевићу, било о др Александру Мочу, било да је реч о примадони војвођанске посебности панчевачком адвокату Душану - Дуди Бошковићу, који је своје ставове изнео на политичко тржиште, али је освојио 0 (нула) гласова.

Приче о војвођанској посебности биле су део прљаве политичке борбе углавном оних странака и лидера, који нису успели да се етаблирају као министри, или нешто слично: тако су се за исту причу, у различитом периоду и са различтих позиција залагали Светозар Прибићевић, када је основао Самосталну демокртаску странку, фракција Радикалне странке, Земљорадничке, неколицина тзв. независних интелектуалаца, Војвођански покрет, а конкретизована је кроз сомборску резолуцију, а нарочито по изношењу на светло дана Загребачких пунктација, кроз Новосадску резолуцију, усвојену у једном приватном стану, 1932. године.
Укупан број заговорника ове приче износио је, по тврђењу Димитрија Боарова изнетој у књизи "Политичка историја Војводине" 37. Није на одмет рећи ни следеће, о чему је сведочио и Лазо М. Костић: поједини припадници Војвођанског покрета су заступали отоворено хрватске ставове, чак су се и сами похрватили: Васа Богданов, на пример. Неколицина њих је, иако су Срби, без проблема провела ратне године у НДХ, а најдаље је отишао извесни Драгојлов, који је чак био и у усташком стожеру, што је ништа друго до врховна команда усташке војске.
Интересантно је, када се погледају сви ти хрватски предлози, који су подршку добијали међу оним српским политичарима који нису прошли као унитаристи, а пример Загребачких пунктација то најбоље сведочи, да су захтеви за федерализацијом државе подразумевали да се од традиционално српских земаља праве посебне федералне јединице (Војводина, Македонија, Босна, Црна Гора), а да је Хрватска морала да буде јединствена, целовита и што је могуће већа.

Непостојање јасне и артикулисане српске националне стратегије до пуног изражаја је дошло тек 1939. године, када је створена Бановина Хрватска, која је обухватила и значајан део данашње Војводине, Црне Горе и Босне, а тада је Слободан Јовановић са неколицином сарадника и пријатеља, покушао да кроз Српски културни клуб спасе што се спасити могло. Али, било је доцкан, стварање и постојање Независне државе Хрватске ће то на најбољи начин показати.
Нису се хрватски политичари ни дан-данас одрекли делова Војводине, видело се то кроз Бакарићева настојања да Сомбор и Суботицу припоји Хрватској у време тзв. Мас-пока, о Срему је сувишно и говорити, чак су данас та настојања јача него икада раније. Потпуно незапажено је прошла вест од пре скоро годину дана да је актуелни председник Скупштине АП Војводине, током једне од својих небројених посета Хрватској, где је наравно одушевљено примљен, присуствовао концерту у загребачкој дворани "Лисински" чији је назив био "Сријем Хрватској".
Има још, али и са друге стране: чињеница да је недавно у Петроварадину постављен викарни бискуп за Срем, као и чињеница да над овим бискупом јурисдикцију нема београдски надбискуп, већ ђаковачки бискуп, односно загребачки кардинал, показује да хрватски политичари нису усамљени у овим својим напорима. О њиховим тежњама, смутњама и претензијама више него убедљиво сведочи Јован Пејин у низу својих дела и јавних наступа. Само када би у врху српске политике имао ко да чита, размишља и дела.
Посебну ставку у причи о војовђанском сепаратизму свакако заузимају југословенски комунисти, при чему се, наравно, не мисли на обично чланство, већ на врх који је кројио политику КПЈ, односно СКЈ. И они су, наравно, тежили федерализацији земље, а превасходни циљ био им је "борба против великосрпског хегемонизма и тираније". Војводина је, наравно, била по њима посебна јединица у држави коју су желели да створе и коју су, на жалост, створили. Једино су имали дилему, колико је њена територија хрватска, а колико војвођанска. Тако је Жарко Зрењанин - Уча износио јавно дилему, како наводи др Ранко Кончар у својој књизи "Опозиционе партије и аутономија Војводине 1929-1941", да ли Срем треба да припадне Хрватској или Војводини, током рата су била јака настојања партијског комитета за Хрватску да под своју команду подведе "војвођанске" партијске организације, што је избегнуто, али једва и уз тешке напоре, о чему се много података може наћи у књизи др Јелене Попов "Војводина и Србија".

Међутим, сви ови напори морали су да устукну пред јасно израженом жељом српске већинске популације, да Војводина буде у Србији, што је усвојено у Новом Саду, 30. и 31. јула 1945. године, на Скупштини изасланика народа Војводине, где је 576. посланика са гласачким правом донело одлуку о прикључењу аутономне Војводине федералној Србији, што је усвојено на Трећем заседању АВНОЈ-а, 10. августа 1945. године, у Београду. Цела процедура овог, другог присаједињења Војводине Србији завршена је 1. септембра 1045. године, када је председништво НР Србије донело Закон о устројству Аутономне Покрајине Војводине. Није то, наравно, била она историјска Војводина српска, јер су јој у међувремену одузети: Барања, која је припала Хрватској, баш као и цео вуковарски срез, те значајан део шидског.
И тада је почело ово зло које данас кулминира реоснивањем Војвођанске академије, грбом, химном и заставом Војводине, предлогом Основног закона Војводине, уставним аранжманом који не само Војводину, већ и целу Србију треба да разбуца за сва времена. Тада су почела пљачкања, како Војводине, тако и целе Србије, јер су војвођански комунисти, били главни заговорници пресељења привредних постројења из војводине и централне Србије, раскулачивању села, обавезног откупа, а сваки отпор оваквој, погубној политици третиран је као најмрачнија великосрпска реакција и са њиме се немилосрдно обрачунавало.
Данас наследници овакве памети и политике, духовна, а не ретко и биолошка деца тадашње комунистичке врхушке, уз несносну пропаганду и галаму вичу "где су наши новци" и "Доста са пљачком из Београда", обављајући прљаве послове за неког другог, а све зарад ситног, личног ћара.

Током доминације југословенских комуниста, Војвођани су само једном имали прилику да кажу шта мисле о аутономашима и аутономији Војводине, односно комунистима, односно кроатофилима: било је то октобра 1988. године, када су на дводневним, масовним демонстрацијама исти одувани са политичке сцене. Отерани су као комунисти, а данас се ти исти (Крунић, Берисављевић и др), враћају преко социјал-демократских партија, или не владиних организација, не више као комунисти, бар не јавно, али свакако као кроатофили и антисрби, а целу причу предводе биолошка деца некадашњих високих комунистичких функционера (Чанак, Исаков, Веселинов и др).
Не би било лоше да Војводину и Војвођане у које се сви заклињу и обећавају све могуће и немогуће аутономије, неко пита шта желе. Тврдим да би одговор био следећи: Војводина и аутономија су две различите ствари и нипошто их не треба изједначавати. Колико год да је Војводина српска, а то смо, надам се и показали у претходним редовима, аутономија је њена супротност.
Војвођански Срби, а њих је бар 80% желе српску државу, модерну и отворену према Европи и свету.
Аутономија је имала смисла у туђој држави, да би се сачувао и афирмисао национални корпус, у Србији она нема ни потребе ни смисла за постојањем. И ваљда се више никада неће десити да се Војводини решења намећу са стране: било из Пеште, Беча, Загреба, било из Београда, као што је то било на последњим изборима, када је, зарад свеопште подршке тадашњем опозиционом кандидату за председника СРЈ, један, мени именом и презименом познат лик, дошао из Београда и бланко потписао тзв. "војвођанским странкама" 51% места у покрајинској скупштини, ако подрже наведеног председничког кандидата.
Сада са том чумом ми овде морамо да се носимо и сада ћемо, сва је прилика, успети да је стресемо са себе. Осим ако опет неко са стране не "припомогне". А у том случају и највећи Срби биће учесници радне акције у којој ће се поставити највиши бедем на Сави и Дунаву. Мислите о томе.
А што се тиче грба, химне, заставе, ВАНУ, Основног закона, све ће то бити повучено из употребе на исти начин на који је наметнуто. Демократском већином слободно изабраних посланика Скупштине АП Војводине. Када се створе услови да се о Војводини нормално размишља, да се уважавају чињенице, а не јефтина пропаганда, моћи ће грађани целе Србије да се изјасне о потреби постојања аутономије. Како војводине, тако и свих других крајева.