Добар познавалац Југославије: Дејвид Андерсон (стоји иза Каспара Вајнбергера) за време амбасадорских дана у Београду 80-их година

Предлог Брисела да земље Западног Балкана, пре него што постану чланице Европске уније, прво створе царинску унију, опет је узбудио духове у постјугословенским државама. Њима то личи на пређашњу заједницу чије рушење је довело до тешких разарања и губитака, а за коју још не постоји сасвим тачан налаз, да ли је то нешто што историјски заувек ваља напустити, или и на том наслеђу има вредности које могу да буду корисне и у будућности. Ова идеја, међутим, не појављује се први пут у овој форми, а доводила је већ неколико пута до сличних реакција. Она је стизала и са европске, али и са америчке стране. Европска унија је 1998. формулисала свој »регионални приступ« државама бивше Југославије који је пред налетом косовске кризе еволуирао у Пакт за стабилност, да би после промена у Србији, немачки демохришћани прихватили план свог тадашњег спољнополитичког лидера Карла Ламерса, тзв. Ламерсов план. Њега је наставио да заступа његов колега и блиски пријатељ, а сада председник Спољнополитичког комитета Европског парламента Елмар Брок. Ламерсов план бива оснажен доласком демохришћана на власт у Немачкој и његове основе су оно што се сада тражи од земаља Западног Балкана: прво царинска унија, а после заједничко тржиште.

Југославија из Загреба Радикални и истовремено креативни сценарио (ре)интеграције југословенског простора представио је 1993. британски историчар Марк Вилер. Вилер је званични историчар деловања британских тајних служби на Балкану током Другог светског рата, па му познавање терена не мањка. Током рата био је у Загребу, а затим је радио у Сарајеву у Међународној кризној групи, а донедавно је био политички саветник високог представника у БИХ. Представљајући шта ће се дешавати у наредних 15 година од 1993. Вилер је тврдио да ће »нова Југославија« кренути из Загреба, а да ће ствари у Србији ићи толико лоше, да ће постојати чак опасност од грађанског рата, али да ће то бити моменат за »нову Југославију«. »Нова Југославија ће бити створена због економских интереса које ће имати неке од бивших југословенских република. У томе ће бити охрабриване од Европске заједнице, као у данима Анте Марковића. Известан притисак биће усмерен на Хрватску, Босну (шта год од ње остане) и вероватно Војводину и Црну Гору, да се уједине и групишу, можда под доминацијом Загреба. Не верујем да ће Словенци бити за то заинтересовани, али то ће бити заједница свих народа који говоре српскохрватски језик.Немогуће је предвидети околности у којима ће се то догодити. Једноставно, то ми изгледа врло вероватно. Кад ствари у Србији заиста крену нагоре, а то значи кад Косово експлодира, вероватно је да ће и Војводина и Црна Гора тежити да оду. Покушаће да напусте брод који тоне. У том тренутку, Срби у ужој Србији већ воде грађански рат који Војводина са својим посебним условима и Црна Гора са својом посебном историјом очајнички желе да избегну. Чини ми се да у том тренутку оне праве корак ка слободи или, у крајњем случају, корак ка безбедности. У тој тачки ми можемо да почнемо да причамо о новој Југославији, базираној у Загребу", закључио је Вилер своју прогнозу.

Следећи ову идеју унатраг, сетићемо се да се средином 1995. у загребачкој штампи озбиљно полемисало с писмом које је наводно упутила група харвардских професора политичким лидерима у Загребу, Београду и Сарајеву, тражећи »стварање нове Југославије«. У позадини те акције, наводно је стајао Хенри Кисинџер, а иницијатива је требало да представља исход окончања рата у Босни и начин за очување мира на Балкану. То писмо никада није угледало светло дана, а питање је да ли је оно икада и постојало у тој форми. Истина је да је упућено једно писмо које има посредне везе с Кисинџером, али се не односи на »стварање нове Југославије«, већ на идеју о формирању Комисије Карнеги задужбине и Аспен института која би требало да сачини нови извештај о стању на Балкану и уз препоруке за превазилажење непријатељстава након окончања рата. Тадашњем руководству у Загребу и то је већ слутило да то води ка закључку о неопходности поновне сарадње између доскорашњих непријатеља, што је било довољно да се то у неким главама уобличи као пут ка »новој Југославији«. Истина је, међутим, да је у то време било и сасвим експлицитних тврдњи да је »за Југославију једино решење - Југославија«. Тако је тврдила у свом чланку објављеном почетком 1995. позната америчка новинарка Флора Луис, која је и иначе сматрала да је интеграција земље која се управо распада једини могућни исход свих тих процеса. Другим речима, сви напори ка цепању региона, када се све оконча, показаће се као узалудни.

Конфедерација јужног Балкана Раду Комисије за Балкан која је сачинила извештај "Недовршени мир" председавао је Лео Тиндеманс, али је њен рад водио Дејвид Андерсон. Чланови су били Симон Вејл, Џон Робер, Лојд Катрер, Тео Зомер... Од краја 1995. до средине 1996. обављено је импресивних неколико стотина интервјуа са званичницима из региона и света, а извештај је презентиран у јесен 1996. У разговору који је овај новинар водио са тада већ тешко болесним Дејводом Андерсоном, он је предложио да се органузује нека врста "новог Версаја" за Балкан. У извештају то се зове "стварање Конференције о јузном Балкану, под покровитељством Сједињених Држава и Европске уније, са циљем стварања Конфедерације јужног Балкана". Андерсон је тврдио да саме балканске земље, без иницијативе споља, саме неће много учинити и да ослањање на регионалне иницијативе неће бити довољно ефикасно. Потребне су западне иницијативе да би се сачинили планови сарадње на Балкану, али и западни подстицај да би те иницијативе биле прихваћене. "Да би почела њихова реализација, Европска унија би у својству модела и покровитеља могла да одигра важну улогу у стварању ових веза", рекао је Андерсон и цитирао речи тадашњег комесара ЕУ Ханс ван ден Брука који је говорећи о споразумима о сарадњи и трговини са балканским земљама у фебруару 1996. рекао: "Ми истичемо да је за плодоносну сарадњу са нама потребна плодоносна сарадња измедју њих самих."

Овај концепт потиче из ситуирања југословенске кризе у европском оквиру и става да се нипошто неће дозволити »преливање југословенског конфликта« ван његових граница. Он ће бити изолован, затворен и решиће се управо тамо где је и почео. Његови »аутори« су двојица утицајних дипломата из САД и Велике Британије - Даглас Херд и Дејвид Андерсон. Даглас Херд, данас лорд, окончао је каријеру британског министра спољних послова бавећи се решавањем босанког рата, а Дејвид Андерсон (1937 - 1997) после амбасадоровања у Београду био је директор Аспен Института у Берлину. Андерсон је на месту америчког амбасадора у Београду наследио свог блиског пријатеља Лоренса Иглбергера који ће касније постати државни секретар у Бушовој администрацији, на самом почетку југословенске кризе. У време када је криза у Југославији добијала сасвим озбиљне контуре, Андерсон је заједно са Иглбергером, учествовао на конференцији у Београду 20. и 21. марта 1990. Тада је он предочио куда земља иде. »Помињање имена Југославија данас изазива савим другачију врсту осећања од оних која су постојала током хладног рата. Када је неко помињао Југославију у свакој тадашњој канцеларији, министарству спољних послова или у свакој великој финансијској институцији, није било никакве сумње да ће бити поздрављен с поштовањем, разумевањем и захвалношћу за јединствену улогу у равнотежи односа Истока и Запада«, подсетио је Андерсон. Времена су се, међутим, променила и то сасвим нагоре. »Када данас поменете Југославију у Вашингтону, Лондону, Бону или Москви, ви ћете се срести са знацима и тешким питањима о томе колико дуго земља може да опстане као целина када се суочена с националистичким поделама, сецесионистичким притиском и етничким конфликтима чини, чак и простом посматрачу, да је она близу грађанског рата«.
Уколико дође до рата, објаснио је Андерсон групи новинара која га је питала о држању света према том сукобу, он ће бити »херметички затворен«, а његови учесници ће сами морати да нађу пут из тог котла. Када све буде готово, опет ће видети да су у истом котлу. Када је распад Југославије почео, када је рат у Босни куцао на врата, када нико није ни мислио о било каквом повезивању једном раздвојеног, у Берлину је одржана конференција америчког Аспен института од 15 до 17. марта 1992. управо о томе шта ће бити када се рат оконча, а којој је председавао Дејвид Андерсон. Скуп је био затворен за јавност, а новинари који су били у својству посматрача, нису смели да цитирају никога од учесника, уколико они сами то не дозволе.
Међу учесницима су били тадашњи амерички амбасадор у Београду Ворен Зимерман и још тридесетак дипломата, научника и новинара из Енглеске, Француске, Америке и других земаља. На скупу су присуствовали и званичници тек створених нових држава - Хрватске и Словеније, док представник СПС-а није дошао на скуп изговарајући се болешћу, а није послао ни одговарајућу замену.
Представници Словеније и Хрватске су сваки свој иступ почињали тврдњама да је Југославија мртва и да нема никаквих могућности да се она на било који начин поврати, а за разлику од њих, учесници из западних држава су наглашавали да "владе долазе и одлазе, али географија остаје". Немачки представник је нагласио да Бон сматра да би "југословенска територија требало да буде уједињана у целости" и да је то разлог зашто Немачка "подржава повезивање свих југословенских република са Европском унијом". Словеначки и хрватски представници су на овом скупу сваког часа указивали да је управо то нешто што је потпуно немогуће, да и економска сарадња тражи "политичко одобрење", да би их британски амбасадор у Немачкој упозорио да "политичке емоције не могу да се користе као изговор за избегавање сарадње на обострано корисној основи". Учесници из бивше Југославије су поред тога одбили сваку идеју чак и о царинској унији. "Ми страхујемо од сваке форме савезне администрације јер је то увек била скривена форма српске доминације", рекао је хрватски учесник, уз допуну словеначког представника који се оштро супротставио тврдњама да "микродржаве" не могу да преживе, узимајући за пример Данску и сличне државе.
Неколико учесника који су представљени као "блиски Вол Стриту", уопште се нису освртали на ове тврдње. Они су поновили да они уопште не верују у будућност "микродржава" јер оне, као што историја показује, не обезбеђују економски раст, а што отплату спољних дугова чини сасвим неизвесном.
"Свет види Југославију као целовит случај, а не као индивидуални проблем сваке републике", рекао је банкар који није пропустио да каже да ће "поновно стварање заједничког тржишта бити неопходно". На крају скупа закључено је да ће све то бити могућно када се промене политички лидери у свим постјугословенским државама", те да запад треба да пружи сву подршку не-националистичким политичким партијама да би се развиле "институције и лидери са транснационалним тенденцијама".
Овај скуп био је основа свим каснијим идејама о повезивању региона које су се појављивале у више форми и с различитом политичком снагом. Оне су допуњене сагледавањем да државе у региону неће моћи саме да се повежу као што су могле саме да уђу у сукоб, те да ће бити неопходна иницијатива споља, управо она коју су западне државе одбиле да пруже пре почетка ратовања.
Мудрост увек касно стиже, рекао је неко, а у југословенском случају она је веома скупо плаћена. И сам Дејвид Андерсон је увидео да његова идеја треба да буде модификована. "Рат се могао херметички затворити, али не и мир", рекао је Андерсон у дворишту виле Аспена у Берлину.