Посета Балкану европског комесара за питања ширења Европске уније, финског дипломате Оли Рена, у старту је требало да има свечарски карактер. Њему је наложено да становништву тог региона пренесе колективну вољу Европске комисије да се одобри безвизни режим грађанима Србије, Црне Горе и Македоније. А сем тога, да охрабри становнике Албаније и Босне и Херцеговине да се аналогна перспектива смешка и њима.

Како то по обичају и бива, блицкриг европског комесара почео је у најпроблематичнијој за Европску унију балканској држави – Србији. Без обзира на све напоре Брисела, српске власти као и до сада одбијају да признају независност Косова и сарађују са Европском унијом на питањима државног уређења ове српске покрајине. Не помажу ни обећања да ће уследити издашне финансијске дознаке, ни уцењивања могућим одбацивањем српских захтева за улазак у ЕУ. Уопште узев, руководство Србије никако да се одлучи на последњи, по мишљењу бриселских чиновника, корак и призна косовску квази-државу.

У насталој ситуацији одлука Европске комисије о планираном од 1. јануара 2010. године укидању визног режима била је више него очекивана. Што се Црне Горе и Македоније тиче, ту питања и уопште није ни било. Обе државе радо излазе усусрет свим захтевима Брисела, па и у оним питањима која су скопчана са њиховом спољнополитичком оријентацијом. А након истовременог – 9. октобра 2008. године – признавања независности Косова све сумње у погледу самосталног доношења државних одлука у Подгорици и Скопју и уопште су отпале.

А што се Србије, пак, тиче, западни центри моћи још увек нису окончали своју геополитичку игру. И пошто бриселска бирократија баш ништа не чини случајно, покушајмо разабрати шта се то иза брда ваља и шта лежи  у основи „атракциона нечувене штедрости“ за Србе, које у Европи по навици сматрају недостојним не само безвизног режима, него и самог места у реду „цивилизованих“ народа.

Данас је пријем Србије у Европску унију  најзначајнији, главни мамац на коме се може држати српско руководство. Премного су пропагандистичких напора уложиле актуелне српске власти у образлагање неопходности што скоријег уласка земље у Европску унију, и прејако је политичко и финансијско благостање српских елита прикопчано  за Брисел да би дати курс могао бити доведен у сумњу.

Индикативан документ ових дана објављен је у Београду. Ради се о „Извештају о политичким правима српског народа у региону за период 2008/2009. годину“. Припремила га је група експерата и он садржи анализу геополитичких приоритета српског руководства и положаја Срба који живе у осам балканских држава. Један од главних закључака аутора документа овако гласи: „Изузев жеље да се прикључи Европској унији, изостаје чврста, промишљена и обавезна политика. Наша спољна политика, наши економски односи са иностранством, наша просветна и културна политика не признају односе са Србима у региону у квалитету важне теме“.

Оваква индиферентност према одбрани принципијелних национално-државних интереса ствара благодатно тле за даљу изолацију Србије, њено уцењивање и раскол јединственог српског православног простора на Балкану. И у таквим условима  предлог Европске комисије да на грађане Србије прошири безвизни режим од 1. јануара 2010. године не представља уступак или признање важности Србије као партнера, већ још један елеменат у геополитичкој игри Запада.

Шта ће добити руководство Европске уније давањем таквог обећања? Као прво, јавно посведочити непромењивост свог интересовања за Балкан. Друго, умирити јавно мнење у западноевропским земљама, које сматра нецелисходним да се у јеку светске економске кризе траће значајна средства за пријем у Европску унију нових немирних чланова. Јер, безвизни режим – то вам је таква ствар која се лако може и укинути у случају ако се, рецимо, Србија буде јогунила.  Најзад, Европска комисија  шаље сигнал прозападним снагама у Београду: Брисел вас не заборавља и од вас очекује нове контра-кораке – попут изручења Хашком трибуналу Ратка Младића и Горана Хаџића, или признавања Косова. Није случајно управо питање што скоријег хватања и изручења Хагу бивших лидера босанских и хрватских Срба  било кључно  питање на преговорима у Београду европског комесара за питања ширења Европске Уније Оли Рена. Та посета уследила је 22. јула, само недељу након  његове конференције за штампу у штабу ЕУ која је дигла велику буку, на којој је и обелодањена информација о изгледном безвизном режиму за  Србију, Црну Гору и Македонију.

А шта је то добила Србија? Коа прво, ново обећање, које може бити опозвано или у прелиминарној фази, или у сваком тренутку већ после укидања виза. Друго,  ново одгађање пријема земље у ЕУ. Јер, увођење безвизног режима истовремено ће замрзнути процедуру пријема Србије у Европску унију  - док се не сагледа питање како нови режим функционише. И није случајно што су у Европској комисији укидање виза означили као „угаони камен интеграционе политике ЕУ према државама Балкана“, не поменувши при том перспективе интеграције држава региона у Европску унију.

И треће, „безвизни медењак“ значи очување садашње ситуације око Косова, где цивилно-полицијска мисија Европске уније наставља да активно гради  институте  „независне“ псеудодржаве. У својој последњој одлуци Европска комисија само је констатовала да „на територији Косова још увек нису испуњени технички захтеви за либерализацију визног режима“ и  најавила намеру да ће „тесно радити на том питању са српским и косовским властима“. Слабашна је то утеха за српске власти, које се неуморно куну у верност „евроидеалима“! Додуше, актуелним руководиоцима Србије безвизни режим и није нарочито потребан. Они су ионако пожељни гости у Бриселу. Друга је ствар што је корист од таквих посета за српску државу и Србе који живе у другим балканским земљама ништавна.
_______________
Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа „Времја новостјеј“