Др Војислав Шешељ, председник Српске радикалне странке, већ седму годину затамничен је у Хагу. Овај пример само је потврда да Хашки трибунал, срамно и систематски крши општеприхваћена правила међународног кривичног права која се тичу дужине притвора и самог суђења.

На данашњи дан пре седам година др Војислав Шешељ је постао сужањ Хашког Минотаура у Шевенингену, а да му још није окончан ни први део првостепеног суђења у којем тужилац износи и образлаже своју оптужницу и доводи сведоке који треба да поткрепе његове наводе. У том погледу он ће сигурно ући у светску историју правосуђа не само по дужини притвора пре отпочињања самог суђења, него и по потпуно безразложном и самовољном одуговлачењу првостепеног суђења унедоглед, будући да нема ниједног ваљаног разлога, за било какву осуду. Ваља одмах, рећи да тиме овај Међународни кривични суд за бившу Југославију, познатији као Хашки трибунал, срамно и систематски крши општеприхваћена правила међународног кривичног права која се тичу дужине притвора и самог суђења. Чланом 9 ставом 3 Међународног пакта о грађанским и политичким правима изричито је утврђено да ће се свакоме ко је ухапшен или затворен због кривичног дела у „разумном року судити“, а да „стављање у притвор лица која очекују да им се суди не сме бити опште правило“, док се чланом 14 ставом 3ц још додаје да ће им бити суђено „без непотребног одуговлачења“. На скоро истоветан начин члан 5 став 3 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода прописује да „свако ко је ухапшен или притворен… има право на суђење у разумном року“. А чланом 7 ставом 1д још једном се потврђује да сваки појединац има право да му се у разумном року суди и, наравни да започето суђење у разумном року буде окончано. „Неки од Шешељевих дојучерашњих страначких другова, пријатеља и кумова који су га напустили када му је било најтеже, сада га још и јавно нападају, унапред знајући да неће моћи да им одговори“: др Коста Чавошки на скупу „Седам година хашке тамнице“ у Дому синдиката

НЕДОПУСТИВИ ИЗУЗЕТАК

Иако Комитет за људска, права, при Уједињеним нацијама, који надзире примену Међународног пакта за грађанским и политичким правима, и Европски суд за људска права у Стразбуру не утврђују временско ограничење притвора после којег би истекао разуман рок за почетак суђења, нити утврђују рок у којем се мора окончати само суђење, они јасно захтевају да се у сваком тренутку мора оправдати најпре одређивање а потом и продужење притвора уз пуно поштовање претпоставке невиности. Хашки суд је систематски кршио овај међународни правни стандард о дужини притвора, па је већина окривљених у Шевенингену провела у притвору више година пре него што им је почело суђење. Др Војислав Шешељ је и у овом погледу недопустиви изузетак. Он не само да је био најдуже у притвору пре почетка суђења, него је и једини хашки сужањ којем ни после седам година није окончан први део првостепеног суђења. Но, оно по чему ћемо не само ми и наше издајице на власти него и судије и тужиоци у тој хашкој накази од суда дуго памтити др Војислава Шешеља јесте несумњива чињеница да је он завидним познавањем судског поступка, несаломљивом упорношћу и невероватном снагом воље разбио у парам-парчад хашку назови оптужницу. Тужилац је до сат извео 76 сведока, од којих је само 29 јавно сведочило, док су сви остали били под овом или оном мером заштите. Све то није вредело и свеколика јавност је била уверена не само да оптужница није доказана него да је и по себи недоказива. Стога су и тужиоци и суд у једном, за све нас болном тренутку прибегли поганој смицалици: покушали су да др Војиславу Шешељу одузму право да се сам брани и да му потом наметну браниоца по властитом избору који ће бити у савршеном складу са тужиоцем. Није им успело, јер их је др Војислав Шешељ запањио тако што је ступио у штрајк глађу и нетремице гледао смрти у очи. Можете мислити како су ти мали, бедни људи у тужилаштву и суду били запањени да неко због правде, части и славе ризикује живот док они једино очекују да сваког месеца приме од 25 до 30 хиљада евра, ослобођених пореза. И сигурно би га пустили да умре, да неко од њихових господара и наредбодаваца није проценио да баш није згодно да се после судског убиства Слободана Милошевића изврши још једно такво убиство. Како је др Војислав Шешељ већ шесту годину био у затвору и како никаква његова кривица није могла бити доказана, хашки званичници су прибегли још једној смицалици: оптужили су, а потом и осудили др Војислава Шешеља за наводно непоштовање суда, иако је он у једној од својих књига, објавио само званичне документе суда. Био је то јадан и бедан покушај да се бар део његовог притвора у Шевенингену оправда каквом-таквом пресудом. Ни то, међутим, није било довољно, па се већ скоро годину дана – а да то др Војислав Шешељ доскоре уопште није знао – против њега води и други поступак за непоштовање суда не би ли му се додала, још која година затвора.

ИЗРУГИВАЊЕ ПРАВДИ

Знам да ћете сви ви одмах рећи: Па каква је то наказа од суда, какво је то изругивање праву и правди, какви су то нељуди и злотвори који већ седам година држе др Војислава Шешеља у тамници, а да су од самог почетка знали да је ова судска фарса злонамерна ујдурма? Све је то тачно, али не треба, сметнути с ума да је иницијатива за Шешељево утамничење у Хагу потекла из Београда и да већ седам година нико од оних који су били или су сада на власти није наишао за потребно да тражи његово привремено пуштање на слободу и да јемство да ће се он сигурно вратити у Хаг кад га суд позове. После трагичне смрти Зорана Ђинђића јавно сам рекао и написао да ако он по ичему у историји буде запамћен, биће по томе што је Слободана Милошевића изручио на Видовдан и што га је стигла видовданска клетва. Сада бих додао да ће бити запамћен и по томе што је, понизно молећи Карлу дел Понте, испословао оптуживање и утамничење др Војислава Шешеља. Али Ђинђић није био сам. Око њега и поред њега били су и други државни званичници који су у том прљавом послу учествовали или су се правили да га не примећују. Свако од њих пред народом и историјом мора понети свој део одговорности. А и да не помињемо неке од Шешељевих дојучерашњих страначких другова, пријатеља и кумова који су га не само напустили када му је било најтеже, него га и сада јавно нападају унапред знајући да неће моћи да им одговори. Срам их било! Упркос свему, др Војислав Шешељ је чврст као стена, непоколебљив у својој одбрани, убедљив у разобличавању те наказе од суда, велики узор свим жртвама хашког Минотаура. Може бити да је међу познаваоцима Хашког трибунала у земљи и иностранству било и његових проницљивих критичара. Али нико од њих није своју разарајућу критику плаћао патњама своје породице, својом слободом, па и својим животом како је то Шешељ чинио. На самом крају изразио бих наду да је ово мој последњи говор у одбрану др Војислава Шешеља, а да ће већ следећи пут у овој сали он сам са овог места говорити нама.