Почетком XXI века у центру Европе, држава која се издаје за демократску и наглашава европске корене своје културе, спроводи политику културног етноцида. Читав један народ покушавају лишити историјског имена и историјског памћења, створити баријере за развој његове самобитне културе и образовања на матерњем језику. Жртве те политике су Русини – источнословенски народ, староседелачко становништво Карпарта. А држава која спроводи политику културног етноцида са елементима директног геноцида је Украјина.
Историјска судбина Русина током миленијума била је скопчана са политичком историјом држава Централне Европе. На основу резултата Другог светског рата историјска област Подкарпатска Русија укључена је у састав Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике (УССР) упркос вољи самих Русина. Тако се завршила политика „сједињавања“ украјинске нације (у ствари – вештачког конструисања) коју је спроводио Јосиф Висарионович Стаљин. Стаљинистички СССР несилно је становнике Подкарпатске Русије „укњижио“ као „Украјинце“, али су историјско памћење и етничка самосвест народа током деценија  совјетске власти одлучно чували аутентични свој назив – „Русини“.
Украјина је од првих дана постојања као независна држава фактички наставила да према русинском народу води стаљинистичку политику, која је попримила нарочито сурове и репресивне облике у време председниковања Виктора Јушченка. Осуђујући на речима „стаљинистички тоталитаризам“, власти државе Украјине на делу практикују низ елемената тог тоталитаризма у својој националној и културно-образовној политици у односу на Русине.
Званично се Русини на Украјини  воде као “етнографска група Украјинаца“. Међутим, реална теорија и пракса „русинске политике“ Кијева на делу противуречи чак и таквој интерпретацији. У „Плану мера за решавање проблема Украјинаца-Русина“ из 1996. године, који су специјално припремиле украјинске власти, формулисан је прави циљ „русинске политике“ Кијева – асимилација Русина у срединама у којима Украјинци чине већину. Самим тим, уместо очувања културно-језичке особености „етнографске групе Украјинаца“, држава Украјина улаже све напоре ради искорењивања те етнографске групе, што још једном апострофира лажност званичне тезе. То потврђује и вештачко смањивање бројности Русина (као и неких других националних мањина Украјине): према званичним подацима  општеукрајинског пописа становништва 2001. године Русина има тек 10 хиљада 069, а у тренутку уласка Подкарпатске Русије у састав Украјинске ССР било их је отприлике пола милиона.
Постојање русинског народа одбацује се упркос етничкој самосвести аутохтоног становништва Закарпатја и подацима науке (поред осталог резултата међународних научних конференција). Веома умерени захтеви Русина, који имају за циљ „рехабилитацију“ историјског имена и враћање русинског језика у културнои-образовни и информативни простор, наилазе на категоричко неприхватање од стране кијевских власти. Прегаоцима русинског препорода, члановима њихових породица ускраћују се њихова грађанска права. Они се подвргавају репресијама казнених органа украјинске државе.
Самобитност Русина као посебног народа законодавно признају 22 државе – све централноевропске земље, у којима историјски живе заједнице Русина, а такође Русија и САД. Русини су признати као посебни народ у низу међународних докумената. 2006. године Комитет ОУН за укидање расне дискриминације изразио је забринутост због стања русинске националне мањине на Украјини и децидно препоручио да се „размотри питање признавања Русина као националне мањине“, с обзиром да постоје „суштинске разлике између Русина и Украјинаца“. У „Атласу светских језика који се налазе у опасности“, који је припремио УНЕСКО, русинском језику дат је посебни код и носиоцима тог језика сматра се 1 милион људи (становништво Закарпатске области Украјине и русинских заједница у земљама Централне, Источне и Југоисточне Европе).
Евидентно је игнорисање од стране Украјине темељних демократских вредности, кршење међународног и европског законодавства у области права човека и националниох мањина. То противуречи њеним европским тежњама, постаје очигледна препрека на путу уласка Украјине у Европску унију, не дозвољава да се Украјина сматра истински европском демократском земљом.
Заштита права човека и националних мањина, према међународном законодавству, обавеза је свих субјеката међународног права. Позивамо међународну заједницу, шефове држава и влада, међународну јавност, да одлучно учини крај политици културног етноцида читавог једног народа – Русина Подкарпартске Русије, коју спроводи украјинска власт!

Председник Друштва подкарпатских Русина (Чешка Република)
В.И.Паук
Председник Друштва Русина (Чешка Република)
Г.Матола
Председник Друштва закарпатских Русина (Подкарпатска Русија – Закарпатска област, Украјина)
Л.В.Лецович