1. Увод
Европска унија (ЕУ) и могуће приступање Србије овој медјудржавној институцији у релативно даљој будућности је повезано у јавности Србије са бројним очекивањима, недоумицама, неразумевањем, страхом, радошћу и повременим манипулацијама. Тема је важна, широка и сложена, па постоји потреба за основним и разумљивим објашњењима.
Док је у Србији ова тема медју првима по важости и скоро на врху свих државних расправа, унутар ЕУ и у њеним земљама чланицама ова тема не изазива готово никаву пажњу или приоритет. Једноставно, ЕУ је заузета много битнијим питањима по себе као што су то будуће уставно устројство ЕУ, безбедност, незапосленост, иммиграција, демографски проблем (старење становништва), монетарна унија, очување јединственог тржишта и још увек незавршено прилагодјавање на источно проширење ЕУ.
Ова кратка академска расправа о погодностима и проблемима који су повезани са могућим приступањем наше отаџбине ЕУ се осврће на следеће теме. На почетку се говори о основним геополитичким појмовима. Затим следи расправа о условима за приступање ЕУ, законодавству, преговорима, функционисању ЕУ и њеном буџету. Наставља се разматрањем ефеката интеграције, интересом ЕУ за Србијом и интересом Србије за ЕУ. Пред закључком се износи видјење о будућности ЕУ.
2. Геополитика
            Геополитика је наука чија је основна тема проучавање питања како географски положај државе у простору одредјује и утиче на политичке догадјаје у датој земљи. Геополитика има три основна закона:

У овом смислу Влада наше отаџбине треба да објасни разумљиво, подробно и стрпљиво народу шта значи чланство у ЕУ. Шта и када оно доноси земљи и њеним житељима, а истовремено и колико оно стаје у новцу, напорима и времену.  
Свака политичка одлука мора првенствено да води бригу о добробити сопствене државе и народа. Добробит осталих држава игра наравно улогу, али сопствена долази увек на прво место. То свака држава у ЕУ, а поготово ако је она велика, јасно показује и несумњиво спроводи. Добит и цена која треба да се плати за већину ставки повезаних са приступањем ЕУ може да се процени у времену и новцу. То се мора предочити народу на разумљив начин. Рецимо: колико која ставка стаје прерачуната у месечни пензијски фонд, или колико је то километара аутопута или километара насипа за одбрану од поплаве...
Мора се увек имати на уму да се све у животу и стварности не може и не треба мерити кроз призму новца и тржишта. Поготово не чланство државе у ЕУ. Постоје многе друге велике добити, користи, права и обавезе које не пролазе кроз новчане токове. Али финансијски моменат је битан и мора да се надје ‘на столу'. Питајте о овоме рецимо Британију, скандинавске државе, Пољску или Немачку и друге које су у ЕУ. Па када се све ово јасно објасни, нека наш народ одлучи о овако битном питању по државу.
3. Услови за приступање ЕУ
Постоје неколико званичних и обавезних услова за приступање земље ЕУ. Они су следећи:

Уз наведено, ЕУ мора да има уз добру вољу и капацитет да прими нову земљу чланицу.
Услови за приступање су такви да ЕУ може да их тумачи јако широко. Она то и чини. Земља која приступа одредјеном ‘клубу' мора да прихвати његова правила. Недавно је један високи бриселски званичник ЕУ изјавио угледном Економисту: ‘Једном када земља поднесе молбу за приступање ЕУ, она постаје наш роб'. (3) Ово значи да званичници ЕУ у преговорима о приступању земље ЕУ могу да поступају мање више по свом находјењу у зависности од политичког тренутка, услова и потреба.
Без обзира на лепе и слатке речи подршке и разумевања, ЕУ и њене земље чланице су у стварности биле сурове према Србији, а биће још суровије у будућности. (4) ЕУ је много тражила и тражи од Србије. Често са пуним правом. Поставља се питање: шта је то пружено Србији за узврат? Србија је учинила и чини доста да се ‘уклопи' у токове и захтеве (диктат) ЕУ. Пилуле на том путу су биле јако горке, а још горче и непријатније сигурно ускоро чекају. То је без икакве сумње. Без обзира на то шта Србија чини да се приближи ЕУ, могуће приступање ЕУ измиче. Све више и више земаља ЕУ и оне које јој приступају уводе визе за путовање држављана Србије. А то је оно што градјани виде, што их непосредно и несумњиво дотиче, што утиче на њихов живот и формира јавно мњење. Најављена олакшања за добијање виза за студенте, градјани виде као још шире отварање врата за ‘одлив мозгова' из Србије. Многи студенти и без оваквих најављених олакшица добијају визе. Финансијску и другу помоћ ЕУ највећи део градјана Србије нити види нити осећа. Разне лепе приче, обећања, медјудржавни споразуми, разне позитивне студије, тапшања по рамену званичника и слично, све је то јако далеко и недодирљиво градјанима који су истовремено и гласачи. То се често пренебрегава и заборавља.
Градјани Србије, поготово Срби, су често сумњичави у вези са ‘уплитањем' медјународног фактора. Сваки пут када је од 1990. био ‘уплетен' медјународни фактор, Срби су у реалном и географском (просторном) смислу увек били губитници. Срби су се и у Босни и Херцеговини изборили за Републику Српску, која је била медјународно призната као саставни део те државе. Временом се под медјународним притиском све то реално (али не и формално) поништава, топи и централизује. Сетите се ако то можете само једног примера од 1990. у коме су Срби нешто добили у реалном и географском (просторном) смислу, а да је ту био присутан медјународни фактор? (5)
ЕУ има јако широко дискреционо право да бира кога, каквог, како и када ће да прими у своје чланство. Од сада свака нова земља која приступа ЕУ мора да буде прихваћена од свих земаља чланица ЕУ без изузетка. Неке земље могу да то реше и изјашњавањем о новим чланицама и на националном референдуму, а исход референдума може често да буде јако неизвестан.
Acquis communautaire (aki komuniter)
‘Аки комунитер' је целокупно тело важећих закона, правних обичаја и праксе ЕУ. Његов обим се процењује на око 80.000 страница. Свакодневно се доносе нови закони у Бриселу. У просеку преко 2.000 годишње. Има и таквих који зову овај систем ‘факс демократија': главни градови земаља чланица ЕУ свакодневно примају ‘радне налоге' из Брисела које морају да спроведу у својој земљи. Земље чланице ЕУ из централне и источне Европе се сећају сличних ‘налога' које су добијале до краја 1980-тих из Совјетског савеза.
Највећи део акија регулише функционисање јединственог тржишта ЕУ. То је врло подробна и свеобухватна регулатива. Али то није све. У духу акија је и постојање неписане политичке културе и правила понашања. То значи да се даје значај политичкој части и моралу. Ако неки изабрани политичар, поготово на вишој и високој јавној функцији нешто згреши (за време свог мандата или пре њега, а то исплива у јавност), његова или њена политичка каријера је завршена. Наравно, то зависи и од врсте ‘греха' (да ли неки министар има љубавника или љубавницу, да ли се неко швалерао за сопствене или државне паре; да ли је то било у радно време или ван њега;...). Али нема никакве милости према онима који су имали било какве везе са трговцима људима или дрогом, или са онима који су примили мито. Такви су без икаквог моралног кредибилитета, јавног поверења и потпуно су неприхватљиви. Такви политичари, ако имају имало части, сами се заувек повлачен са функције и касније, као обични градјани, воде поступак да покушају да скину љагу са свог имена. Вредело би погледати и поједине политичаре у Србији кроз овакву лупу.
Само спроводјење дела акија који се тиче заштите животне околине (320 законских аката) у 10 земаља које су приступиле ЕУ у мају 2004. изискује средства у висини €110 милијарди. (6) Али, обратите овде пажњу, то је само једна од многих димензија акија. Остале се тичу пољопривреде, трговине, техничких и других стандарда, транспорта, статистике, етикетирања робе, заштита потрошача, транспорта,... Аки рецимо прописује и стандарде за дужину мердевина. Недавно су се разбеснели амстердамски перачи прозора јер је испало да су њихове мердевине сувише дугачке и због тога нису у складу са правилима ЕУ која се тичу заштите на раду. (7)
ЕУ финансијски помаже земље које јој приступају. Земље које су приступиле ЕУ 2004 примиле су €45 милијарди у раздобљу 2000-06. Уз ову главну помоћ (програм Агенда 2000) пристигло је још неколико милијарди кроз разне ‘мини' програме. Ипак, спроводјење акија је јако скупо. Одобрена средства од €45 милијарди и још неколико милијарди из других извора ЕУ нису довољна. Земље морају саме да се снадју за та додатна средства: кредити, снижење одредјених издатака, прерасподела постојећих средстава...
Аки мора да се спроведе у свакој земљи чланици ЕУ јер, рецимо, ако нека фабрика која испушта отровне гасове не угради одредјене скупе филтере, тада има (1) ниже трошкове производње у односу на оне који су их уградили и (2) на тај начин ремети конкуренцију на тржишту. То је недопустиво на јединственом тржишту ЕУ. Изузеци постоје, али нису јако чести. Они важе само за оне који су већ у ЕУ. Британија, рецимо, није ни у Шенгенској, али ни у еврозони. Земље које приступају ЕУ мора да прихвате и спроведу аки у целини. О томе преговора нема. Једино о чему може да се преговара је само дужина периода прилагодјавања и могућа финансијска помоћ.
Прихватањем и спроводјењем акија се добија више ствари. Рецимо у погледу производње роба и услуга, трговине и очувања здравља и животне околине, добија се:

5. Преговори о приступању ЕУ
Преговори о приступању ЕУ трају дотле док ЕУ не буде задовољна економским, политичким и општим стањем земље која јој приступа. Што се тиче дужине преговора и спроводјења договореног у земљи пре приступања, искуство нас учи да ови преговори могу да трају око шест година. Рецимо, Чешка је преговарала од 1998 до 2003. Словачка није задовољила услове ЕУ када је то учинила Чешка, па је почела преговоре 2000. Ипак, обе земље су заједно завршиле преговоре о приступању ЕУ, и заједно су приступиле ЕУ 2004. Летонија и Литванија су такодје приступиле ЕУ по овом ‘скраћеном' поступку.
Постоје преседани о могућем убрзаном преговарању и приступању ЕУ по ‘скраћеном' поступку, али заборавља се да постоје и преседани о ‘продуженом' поступку. И поред свих планова, жеља и добре воље, улазак Шпаније и Португалије у ЕУ је ‘каснио' две године. Предвидјања су да преговори ЕУ са Турском могу да трају око једне деценије.
Треба имати на уму да када земља приступи ЕУ као пуноправни члан, постоји одредјено раздобље прилагодјавања на чланство. Рецимо, градјани земаља ЕУ из средње и источне Европе могу слободно да путују по свим земљама ЕУ, али ће моћи да се у њима легално запошљавају тек од 2011, не пре. Једино Британија, Ирска и Шведска дозвољавају неометан приступ домаћем тржишту рада држављанима земаља које су приступиле ЕУ 2004. од момента приступања Унији. Остале земље полако подижу препреке за приступ домаћем тржишту рада, али земље које су вероватно најпривлачније (Немачка, Аустрија и донекле Француска) за мигранте из земаља средње и источне Европе немају намеру да отворе своје тржиште рада до 2011.
Земља кандидат годинама преговара са Европском комисијом о свом приступању ЕУ. Када земља кандидат испуни све захтеване услове, нека од земаља чланица ЕУ може да спречи приступање ЕУ и после завршених преговора и потписаног споразума. Ипак, до сада се то није догодило, али ЕУ је чинила и мања група земаља чланица која је о томе одлучивала. Уговор о приступању нове земље ЕУ мора да се ратификује сада у свих (за сада) 25 земаља чланица ЕУ.
Територија целокупне земље кандидата приступа ЕУ. Али и Кипар је приступио ЕУ, а Турска и даље окупира северни део земље. На том делу Кипра се не примењује правни систем ЕУ због окупације. Питање окупације Кипра ће да буде једно од горућих питања приликом преговора о приступању Турске ЕУ. Јасан захтев ЕУ ће да буде повлачење свих турских окупационих снага са територије Кипра (пуноправног члана ЕУ).
У неким будућим преговорима са Србијом, ЕУ може да изјави да државне границе унутар ЕУ не играју улогу због потпуне слободе кретања робе, људи, капитала, предузећа и предузетништва. Због тога, један од захтева и услова за приступање чланству ЕУ, ова организација може, понављамо може (али не мора) да буде захтев је да се Србија ‘одрекне' Косова и Метохије или да призна његову (могућу) независност. (Објашњење може да буде: Косово и Метохија су на путу уласка у ЕУ.) У супротном, може да не буде ништа од присупања Србије ЕУ. То лако може да буде ‘свилени гајтан' око врата Србије. Истовремено, ЕУ може, (али не мора) да по свом находјењу захтева територијално и административно преуредјење Србије (Рашка област, Војводина,...). И где је ту крај захтевима ЕУ? Да ли је ЕУ вољна да унапред предочи свој коначан списак детаљних (не општих) захтева и услова које Србија мора да испуни? Или овај списак може да се стално мења од стране ЕУ ‘у ходу'. Ако до тога додје, такве територијално-административне ствари су неповратне у дужем року. Ако се све то учини по захтеву ЕУ, какве су гаранције да ће таква преуредјена Србија бити примљена у чланство ЕУ?
Кипар треба да се уједини што је разумљиво. А што се тиче Србије и Косова и Метохије, то ће се видети ускоро. Ако заиста државне границе не играју улогу у ЕУ, нека ЕУ објасни да ли је и како решен гранични и територијални спор измедју Британије и Шпаније у вези са Гибралтаром?
ЕУ не само да се меша у унутрашње ствари земаља које јој приступају, већ то чини и код постојећих земаља чланица. Када је рецимо Јорг Хајдер у Аустрији ушао у владу 2000, тада су остале земље ЕУ спровеле билатерално замрзавање односа са Аустријом чак и пре него што је нова влада начинила било какву грешку. Пошто се ЕУ меша не само у састав влада земаља чланица, већ у у водство политичких партија у земљама чланицама (Хајдер), многи у ЕУ се озбиљно питају да ли треба и даље преносити националну сувереност на политички удаљену ‘бриселску бирократију'.
Још један пример. Устав је највиши правни акт сваке суверене земље. Али шта се догодило у бившој заједници Србије и Црне Горе? Без ‘добрих услуга' (како се то каже дипломатским језиком) високог представника ЕУ за спољну политику Хавијера Солане не би било ни ‘Уставне повеље' али ни њеног ‘Анекса' који се даје парламентима само на формалну ‘оверу'. Многи се питају: а где је ту демократска процедура и јавна расправа о најважнијем правном акту једне суверене државе? Како може једна шачица људи да донесе овакав акт иза затворених врата, а да истовремено прича о отворености и демократији?
6. Функционаисање ЕУ
ЕУ има хибридну структуру. Нема ни једне друге медјународне организације или државе која функционише на сличан начин. Речено на врло упрошћен начин: Европска комисија самостално подноси предлог (без овог предлога нема никакве акције) Савету министара који одлучује и ако је потребно мења поднети предлог заједно са Европским парламентом. Донета одлука се враћа Комисији на извршење. Европски Савет чине председници држава или влада 25 чланица ЕУ доноси главне политичке одлуке и смернице за ЕУ. (8)
Европска комисија је јединствени орган јер је она предлагач, извршилац, истражитељ, судија (у одредјеним случајевима), порота и извршилац. Све то у исто време. Нема јасног, разумљивог и уобичајеног разграничења власти на политичку, извршну, истражну и судску. Европски суд је крајња правна инстанца ЕУ.
Разумљивост је основа демократске легитимности. Ипак, ово није разумљиво просечном градјанину и гласачу у ЕУ. Многи говоре о ‘демократском дефициту' у ЕУ. Највећем делу градјанства у ЕУ интеграција је апстрактни медјудржавни пројекат, нешто што је донела политичка елита често иза ледја јавности. Пример је уводјење евра. Или источно проширење. Мало гласача у ЕУ је имало могућности да се изјасни о тако важним питањима на референдуму. Једна од опипљивих ствари коју су видели градјани је нестанак пасошке и царинске контроле у зељама које су у оквиру Шенгенског споразума. Такодје, ту је и уводјење евра.
Еуробарометар, институција ЕУ која спроводи анкете, бележи опадање подршке јавности ‘европском пројекту' у земљама чланицама. То се огледа и у сталном опадању изласка бирача на гласање за Европски парламент које се догадја сваких пет година почевши од 1979. Само 45% бирача је изашло на ове изборе 2004. Али када се ради о питању као што је то Устав ЕУ, рекордних 70% Француза је изашло на изборе. Њих 55% је томе рекло не. На тај начин су Французи изразили своје негодовање о путу којим иде ЕУ и ‘казнили' су политичку елиту која се делом арогантно односила према народу као потрошачу, а не као бирачу. Исто се догодило и у Холандији. Не заборавимо да су Француска и Холандија земље оснивачи и даваоци главног темпа процесу европске интеграције у предјашњих пола века.
ЕУ није јединствена организација. Унутар ЕУ постоји више слојева или кругова. Формални слојеви у ЕУ укључују следеће:

Неформални слојеви:

ЕУ има своју унутрашњу динамику и развој. ЕУ се стално мења, постаје другачија. То се нарочито огледа после источног проширења ЕУ 2004. Још раније се одлучивање у ЕУ изменило. Првобитно је ЕУ била организација у којој је Европска комисија имала врло битну улогу. Комисија је предлагала, а земље су одлучивале на основу тог предлога (заједнички метод одлучивања). Иако је овакав метод остао и даље формално на снази, стварност је постала другачија. Заједнички метод је замењен медјудржавним методом. Садашња Европска комисија је само бледа сенка Комисије коју је предводио Жак Делор током 1980-тих година. То значи да главну реч у скоро свему имају државе чланице ЕУ, док је Европска комисија некако ‘гурнута' у страну. Ово се често заборавља. Може Европска комисија да каже или обећа шта год жели, али она је само врста ‘радне заједнице'. Стварна моћ у ЕУ је у рукама земаља чланица. Њих сада има 25, а биће их вероватно ускоро још више.
7. Буџет ЕУ
Годишњи буџет ЕУ је око €100 милијарди. Земље чланице уплаћују средства у буџет ЕУ по врло компликованој формули. Уплате су углавном у складу са привредном снагом земље. Буџет ЕУ се троши на пољопривреду 50%,   регионални и социјални развој 30%, администрацију 5% и остало 15%.
Буџет ЕУ се одредјује на основу плана тј. финансијске перспективе која се доноси за раздобља од по седам година. (И у ЕУ постоји ‘централно планирање' али га нико тако не зове.) Његов максимални ниво је 1,27% од укупног друштвеног производа свих земаља чланица ЕУ. Земље које су нето уплатиоци у буџет заступају становиште да он треба да буде највише 1% укупног друштвеног производа ЕУ. Европска комисија је предложила €1.000 милијарди за Финансијску перспективу (дугорочни буџет ЕУ) за раздобље 2007-13. Тешки преговори о новој финансијској перспективи су одредили своту од (само) €862 милијарде. ЕУ постаје много мање издашна него што је то био случај у прошлости.
8. Први ефекти на земљу која приступа ЕУ
Економски и други ефекти на земљу која приступа ЕУ пристижу у дугом року. Ипак, први видљиви економски ефекат на земљу која приступа ЕУ укључује повећање цена хране и некретнина. То су добро осетиле земље које су приступиле ЕУ 2004. ЕУ стимулише пољопривредну производњу уз помоћ гарантованог откупа по релативно високим ценама. То је удар на доходак оних који имају фиксна примања. Истовремено долази и до пораста цена некретнина. Унутар ЕУ постоји и очекује се општа стабилност. Зато цене некретнина и пре пуног уласка у ЕУ почињу да расту. После приступања ЕУ, цене некртнина могу да буду више и за 30% у односу на раздобље пре отпочињања преговора о приступању ЕУ.
Остали лако уочљиви ефекти укључују олакшање одласка на студије у друге земље чланице ЕУ. Млади ово масовно користе. Затим, долази до одстрањивања из саобраћаја возила која загадјују околину. Нема више загушујућег и загадјујућег опасног дима на улицама и путевима. Али долази и до почетка отварања врата за навалу легалних и нарочито илегалних имиграната и очајника из неразвијеног света.
Улазак у ЕУ подстиче економски раст. Овакав развој догадјаја може да повећа опше благостање земље. Али како овакав развој догадјаја дотиче појединце, то зависи од расподеле дохотка. Ово може да се утврди и осети тек у дужем року. Многи у земљама средње и источне Европе примећују раслојавање становништва у погледу дохотка (ствара се нова ‘номенклатура'). Процене су да је земљама централне и источне Европе потребна бар једна генерација (око 30-так година) да достигну просечни ниво дохотка по становнику ‘старих' 15 земаља ЕУ. (9)
Чланство у ЕУ није неопходно за материјално богатство и привредни напредак земље. Швајцарска и Норвешка имају највећи доходак по становнику у Европи и медју првима су на свету, а нису чланови ЕУ. Ове земље имају посебан уговор о слободној трговини индустријским производима са ЕУ и то им је сасвим довољно. Градјани ових земаља су у више махова на референдуму одбили предлог да њихова земља приступи ЕУ.
Треба имати на уму да чланство у ЕУ није несумњива гаранција економске сигурности и напретка. У Немачкој је незапосленост највећа од 1930-тих година. У Француској је исто 10% радно способних незапослено без изгледа да се ова ситуација ускоро промени на боље. Источно проширење ЕУ поједини сада виде као улазак земаља у ЕУ које су носиоци културе која је тудја ‘Европи' јер су ове нове земље чланице собом донеле систем који је заснован на ултралибералној економској политици, ниским порезима, ниским зарадама и слабој заштити на раду. Други сматрају да је баш то, конкуренција уз помоћ нижих пореза и социјални дампинг, оно што је потребно да се убризга нови елан у привреду ЕУ.
Изгледи за убирање повољних економских ефеката од приступања ЕУ у дугом року су врло повољни, али не и загарантовани. Све земље које су приступиле ЕУ, посебно периферне су повећале свој привредни раст у дугом року. Али то је дуги рок. До њега треба стићи. Погледајте Ирску. Од релативно заостале земље, она је данас најдинамичнија у ЕУ. И Грчка се развила, али не тако успешно као Ирска.
У сваком случају, источно проширење ЕУ 2004. је створило одредјену врсту видног замора, чак алергије, према новим проширењима ЕУ. (10) Ово је нарочито видљиво у Француској али и у одредјеном броју других земаља чланица ЕУ. И Немачка, као и Француска, шаље отворене сигнале и поруке Балканским земљама које још увек нису на путу пуних преговора о чланству у ЕУ. Немачка предлаже специјално партнерство са ЕУ, али не и улазак у ЕУ. (11) Сетимо се да су Француска и Немачка оснивачи ЕУ и да њихово мишљење и одлука имају посебну важност и тежину у ЕУ. Дакле проширења ЕУ су могућа у будућности, али ће она много теже да се прихвате и спроведу.
Земље из средње и источне Европе су знале да је ЕУ организација која се мења. Очекивања су им ипак била изневерена. Када су кренуле на пут ка приступању ЕУ почетком 1990-тих, ЕУ је била врло издашна организација која је помагала своје неразвијене регионе. Када су нове земље ушле у ЕУ 2004, виделе су да је ЕУ врло захтевна у погледу акија, али није више тако издашна као што су то очекивале нове земље. Испада да су земље средње и источне Европе очекивале од уласка у ЕУ једно, а на крају добиле нешто сасвим друго. Ове земље су добиле много, много мање у односу на оно шта су очекивале:

9. Привлачност Србије за ЕУ
ЕУ занимају првенствено две ствари у Србији: политичка стабилност и саобраћај (укључујући и са њиме повезане услуге). Сетимо се да је оснивање ЕУ је почело 1952. (Европска заједница за угаљ и челик) првенствено због очувања мира, слободе и спречавања ратова (измедју Француске и Немачке). Србија је изгубила добар део геополитичког значаја који је имала током протеклих 150 година, највише због тога што се свет променио. Али Србија је добила нову димензију геополитичког значаја. Све земље у окружењу Србије могу за одредјено време да се надју у чланству ЕУ. Када се то догоди, Србија може да постане ‘црна рупа' на мапи Европе. Због тога ЕУ занима да укључи у своје чланство и Србију. Неко ће рећи да је и Швајцарска ‘црна рупа' на мапи Европе. Али Србија није Швајцарска.
Привредна снага и тржиште Србије играју врло малу улогу у могуцем приступању ЕУ. Укупна економска ‘тежина' тј. тржиште Србије је за ЕУ вероватно једнака ‘тежини' неког мало већег града у ‘старој' ЕУ.
10. Привлачност ЕУ за Србију
Србија би требало да приступи ЕУ због учешћа у животу породице стабилних и демократских европских држава. Поједини стављају примедбе да би тиме Србија изгибила део националног суверенитета што може да изгледа на површини тачно. Медјутим, ако Србија жели да послује са ЕУ, тада треба да прихвати и примени аки комунитер. Изван ЕУ, Србија нема никакав утицан на креирање акија. Унутар ЕУ, Србија би имала одредјени (мали) утицај. Унутар ЕУ, суверенитет Србије би могао да се повећа у одредјеним доменима. Главне добити за Србију у ЕУ укључују:

Поставља се и питање да ли се Србија уопште нешто и пита у вези са својим приступањем ЕУ? Формално и правно да. Реално, врло мало. Ако политичари у ЕУ одлуче да приме Србију у своје чланство, то може да се спроведе по врло кратком поступку. Погледајмо пример Словачке. Или други пример који се тиче Србије. Савет Европе (Стразбур) је медјудржавна организација искључиво демократских земаља која се залаже првенствено за демократију; за права градјана; слободу штампе, медија, збора и договора; владавину права; и томе слично. И овде постоје правила за приступање. Земља која крши права за која се залаже Савет Европе не може да буде примљена у његово чланство. То је јасно. Све земље чланице ЕУ су и чланице Савета Европе. И шта се догадја? Како се правила примењују у пракси? Тадашња заједница Србије и Црна Горе је позвана и примљена у пуноправно чланство Савета Европе у марту 2003. Да се подсетимо: то је време ванредног стања и пуног замаха акције ‘Сабља' када су демократска права била укинута у Србији. Савет Европе није чекао уобичајених и очекиваних ‘академских 15 минута' да продје Сабља и да се врате одузета демократска права, па тек потом да прими Србију и Црну Гору у своје чланство. Демократска права су била ‘отета' јер се и даље споре правници, политичари и историчари о томе да ли је ванредно стање донето и спроведено на правно ваљани начин или не.
11. Будућност ЕУ
У ближој будућности ЕУ ће да буде ослабљена, док је њен будући садржај у дужем року неизвестан. Очекивало се да ће земље чланице ЕУ да ратификују нови устав ЕУ до краја 2006. Француска и Холандија су томе рекле не на националном референдуму 2005. У Британији је расположење народа против устава. У оваквој ситуацији је будућност устава ЕУ остављена по страни до 2009, а до тада ће да буде ‘период за размишљање'. У сваком случају, ЕУ ће да настави да функционише по принципима договореним у Уговору из Нице 2001.
Од земље која не ратификује устав може, али не мора да буде затражено, да напусти ЕУ (и има статус као што га има Норвешка или Швајцарска – дакле ван ЕУ). Али тако нешто не може у стварности да се затражи од једне Француске или Холандије. Какав год да је исход уставне кризе у ЕУ, будућност ЕУ је у слојевитости.
ЕУ је почела велики и врло амбициозан пројекат изражен у Лисабону 2000. Циљ и жеља је да ЕУ постане ‘најконкурентнија привреда на свету чија је економија заснована на знању' у року од 10 година. Више од половине времена је прошло за остваривање тог задатка, или више жеље, али видних помака нема, а уз Сједињене Државе (и Јапан), појавили су се нови и врло динамични конкуренти (Кина).
Питање је када и у који ће слој унутар ЕУ да удју земље које преговарају са ЕУ о уласку (Турска и Хрватска)? Британија је земља која се највише залаже за стално проширење ЕУ. Највећа иронија је у томе што је Британија земља која је најмање интегрисана у ЕУ јер је и изван еврозоне и изван Шенгенског споразума. Британија се најснажније залаже за стално проширење ЕУ (вероватно да разблажи и ослаби ЕУ), али истовремено не жели да плати свој део финансијске цене таквог проширења. То се најбоље видело крајем 2005. када се преговарало о буџету ЕУ за раздобље 2007-13. Земље источне и средње Европе које су приступиле ЕУ 2004. су биле охрабрене британском подршком приликом свог уласка у ЕУ, али после тог приступања, исте земље су биле запрепашћене и разочаране невољом Британије да се изјасни у прилог буџета ЕУ који би олакшао прилагодјавање нових земаља на чланство у ЕУ. Неки су се присетили старе приче о Данајцима и озбиљно су посумњали у дугорочнију поузданост Британије као партнера. (14)
Чињеница остаје да будућа проширења после уласка Румуније и Бугарске нису никакав стварни приоритет за ЕУ. ЕУ још увек има проблема да апсорбује 10 земаља које су јој приступиле 2004, брине је уставна криза и стање монетарне уније као најамбициознијег интеграционог пројекта. Уз то преговори са Турском о могућем приступању ове земље ће да наидју на брдо разноразних препрека. Постоји отворено противљење појединих земаља уласку ове муслиманске земље у ЕУ. Ово је најочигледније у Француској, Аустрији, Кипру и Немачкој. Једна од значајних препрека је и видјење да је ислам ‘политички покрет који прави маскараду као религија.' (15)
Иако је то потпуно против темељних и правно загарантованих принципа о слободи кретања робе, услуга, капитала и људи унутар ЕУ, Француска и Шпанија покушавају да блокирају куповину домаћих предузећа из области енергетике од стране фирми које су из других земаља партнера у ЕУ. Исто покушава да учини и Пољска у области банкарства. Такав нови национални протекционизам може озбиљно да уздрма јединствено тржиште у ЕУ и доведе у питање скоро пола века економске интеграције. (16) Да ли је ЕУ постала преширока и предубока? Да ли велике и снажне земље унутар ЕУ, у овом случају Француска, Шпанија и Пољска, примењују у овим случајевима основни геополитички закон да земље увек првобитно доносе одлуке у корист сопственог националног интереса?
ЕУ је у кризи која има више димензија: административно-уставно устројство; буџет; незавршено економско, политичко, финансијско и миграционо прилагодјавање на источно проширење; визија будућности ЕУ; проблеми повезани са монетарном унијом, да споменемо само неке.
Ко је могао да претпостави 1980. како ће свет и Европа да изгледа 1990? То није пошло за руком ни занесењацима из академских кругова. Први геополитички закон је да земље увек доносе одлуке и покрећу акције првенствено у сопственом националном интересу. Други општи геополитички закон је да се политичка стварност често брзо и лако мења. Због тога су предвидјања будућности дужа од рецимо пет година подложна врло великим грешкама и тешким промашајима.
Поједине државе и савези се (релативно брзо) распадају и стварају се нови. Постојећи савези мењају свој садржај и смисао. Француска, земља оснивач ЕУ или Европске економске заједнице како се звала 1957, губи дозу интереса за ЕУ јер после источног проширења ЕУ не може више да пројектује своје националне интересе преко интереса ЕУ. Геополитичко окружење у ЕУ се битно променило. Француско и холандско ‘не' уставу ЕУ 2005. није било противљење Француза и Холандјана будућој ЕУ, већ делом противљење томе шта је ЕУ већ постала. ЕУ је у уставној кризи, а уставна будућност јој је неизвесна.
ЕУ је постала и остала изразито слојевита организација током 1990-тих. Поједини очекују блиставу будућност ЕУ. Други пореде садашње стање у ЕУ са стањем у којем је била бивша СФР Југославија 1988. Трећи сматрају да се ЕУ креће у правцу зоне слободне трговине (нешто дубље од споразума о области слободне трговине измедју Сједињених Држава, Канаде и Мексика). (17) Нека врста слојевите или можда ‘скраћене' ЕУ ће сигурно да опстане. Србија је јако мала земља која треба да учини напоре да се прилагоди ЕУ. Касно је, али не и прекасно успоставити чвршће и дубље односе са ЕУ.
12. Закључак
Став аутора у вези са приступањем Србије ЕУ је одавно изнесен у чланку под насловом ‘Подлога за брже размишљање' и објављен је у Економској политици 14.3.1988. Чланак је био исход јавних предавања и наступа годину дана раније. Аутор се залагао за подношење молбе за отпочињање преговора о приступању тадашње СФР Југославије ЕУ. Тада је ЕУ била заједничко тржиште и била је издашна у давању фондова неразвијеним подручјима у земљама чланицама. Да смо тада преговарали и ушли у ЕУ, а то је било могуће (сетимо се понуде Дјанија де Микелиса и других званичника), све би било лакше, брже, јефтиније и тада би се сигурно избегао рат и тегобе које су следиле. У доба када се аутор јавно залагао за приступање ЕУ, не заборавимо да је то било раздобље једнопартијског система, по споменутом чланку али и по осталима који су следили у дневној и стручној штампи, одмах је осуто само ‘дрвље и камење' са многих страна.
Нико аутору до сада није показао или указао на неки објављени чланак који се залагао за приступање наше отаџбине ЕУ, а који је био објављен пре ауторовог. То што је негде неко вероватно говорио на ту тему, то није превазилазило границе кућне или неке затворене салонске расправе. Аутор би волео да зна у ком су тада форуму Савеза комуниста били 1987-88 садашњи велики јавни поборници уласка Србије у ЕУ и шта су тада јавно говорили и објављивали, ако су имали шта да кажу на ту тему. (18)
Сада је ЕУ јединствено тржиште и укључује монетарну унију за 12 земаља, а Србија је осиромашила и заостала. Приступање ЕУ је јако отежано јер су стандарди битно пооштрени у односу на 1988, а ЕУ има много мање воље и средстава на располагању за помоћ неразвијеним регионима у односу на њихове потребе. Румунија и Бугарска су потписале уговоре о приступању ЕУ, али нова проширења ЕУ нису никакав приоритет за ЕУ. Приоритет ЕУ је решавање дубоке уставно-административно-управне и политичке кризе у ЕУ.
Треба стремити општим циљевима ЕУ, али у исто време званичници Србије мора да направе и прикажу домаћој јавности јасну анализу:

Велика опасност на путу ка ЕУ је начин на који се он презентује или намеће народу у Србији. У неку руку то се чини на неокомунистички начин. До 1989. је званична политичка идеја водиља у бившој Југославији био комунизам. Сада је та црвена звезда замењена жутом звездом ЕУ. Као што се раније попреко гледало (да будемо благи) на оне који се нису слагали са црвеном звездом, сада се од многих на исти начин гледа на оне који нису за нову (или префарбану) жуту звезду.
‘Ратоборно' презентована европска интеграција Србије од стране многих домаћих политичара на ударнички начин може само да изазове отпор у народу према ЕУ. Првенствено због тога што се тако нешто већ дуго обећава, чине се озбиљни државни напори на том путу, али ништа опипљиво и видно народ не осећа у стварности. Сетимо се само питања виза. А једном, ако и када се приступи ЕУ, питање је у који ће ‘спољашњи' круг унутар Уније Србија да приступи. Ово се мора јасно унапред предочити народу наше отаџбине, али то се на жалост не чини.
Потпуно неодмерена, неодговорна и ‘олако обећана брзина' уласка Србије у ЕУ до одредјене године (неке 2012.) од стране појединих политичара у Србији и сласт од користи које ово собом доноси нема никаквог утемељења у стварности. Као што смо већ приметили у овој расправи, за такве ствари се мала Србија (у стварности) много не пита.
Треба одати признање и поштовање добром делу политичара у Србији јер они много знају о политици. Медјутим, они знају мање о економији, још мање о ЕУ, ништа о њеној унутрашњој динамици и још мање од ништа о њеној будућности! То не зна нико. Не зна се да ли ће 2012. ЕУ да постоји. Да ли ће до тада да додје неки политички или економски цунами и какав ће да буде његов утицај? (Енергетска криза, заразне болести, монетарни шок, терористички напади, рат, природне непогоде, демографска криза,...) Ако ЕУ буде постојала, која ће да буде њена садржина и облик? Да ли ће тако нешто да буде примамљиво за земље да остану у чланству ЕУ? Да ли ће неке да је напусте? (21) Сетимо се недавних распада разних савезних држава у Европи (СССР, Чехословачка, СФРЈ, Србија и Црна Гора) или војнополитичких и економских савеза (Варшавски пакт, Савет за узајамну економску помоћ). И сетимо се озбиљних политичких ‘заклињања' на вечну верност тим државама и савезима. И сетимо се како је све то прошло. Јако брзо (геополитика).
Имајмо истовремено на уму да је будућност појединих држава у ЕУ неизвесна. Постоје снажне регионалне тенденције ка још већој аутономији од постојеће, чак независности. Сетимо се само Белгије (фламански и валонски део), Шпаније (Каталонија и Баскија), севера Италије, Француске (Корзика), Британије (Шкотска, Велс и Северна Ирска). Да не спомињемо Балкан, Блиски исток, Африку или Азију (Шри Ланка, Филипини, Кашмир,...) Да ли ће још увек да постоји монетарна интеграција у ЕУ и да ли ће још увек да постоји евро? (22) Да ли ће таква ЕУ да буде прихватљива, примамљива и потребна Србији? Све то треба укључити у јавно разматрање и одлучивање.
Постоје огромне и примамљиве користи од уласка земље у ЕУ. Али припрема за улазак земље у ЕУ је повезана са јако великим трошковима, ризиком и неизвесношћу. На том путу Србија може да пружи, вољно или невољно, озбиљне и дугом року неповратне ствари и права, а без гаранције да ће на крају процеса приступити ЕУ. Медјутим, остати изван ЕУ може да представља још већи ризик, неизвесност и опасност. Има ипак више земаља које теже да се прикључе ЕУ него што их има које размишљају (за сада) да је напусте. Н а крају, ипак остаје на народу да одлучи о овако битном питању по нашу отаџбину, али крајња одлука народа мора да буде утемељена на доброј претходној обавештености. Фестина ленте! (Потрчи полако.)
Нови Сад, 25.9.2006.
Фусноте:
1. Захвалан сам Драгошу Калајићу на предлогу и подстицају да напишем ову расправу. Дјордје Вукадиновић је предложио завршни облик овог текста. Мирјана Рацић ми је такодје помогла у писању, а да тога није била ни свесна. Љиљана Јовановић је са пажњом прочитала текст и саветовала како да га учиним јаснијим. Изнети ставови представљају искључиво лично гледиште аутора и не обавезују никог другог.
2. Овде се мисли на друштвено-политичко уредјење државе и понекад на државне границе. Сетимо се релативно брзе промене система у земљама источног блока почетком 1990-тих година. Или на брзи процват квинслиншких система за време Другог светског рата.
3. The Economist, ‘Outgrowing the Union' A survey of EU, 25.9.2004, стр. 9.
4. Када је 2005. у БЈР Македонији био утамничен владика Српске православне цркве Јован, ЕУ је једва приметно и благо протествовала против таквог поступка јер је сматрала да је такав поступак непримерен и неоправдан. Ипак постојао је известан благи протест ЕУ. Замислите само шта би се догодило када би неко у Србији утамничио неког бискупа или хоџу? Какав би ту тек био протест и притисак ЕУ на Србију? Када се, рецимо, понекад споречкају припити и кад у свадји падне пар тешких речи или шамара често и одмах додје до интервенције Европског парламента, Организације за европску безбедност и сарадњу, ЕУ,... јер такав испад може да буде исход медјунационалних сукоба. Србију треба одмах дисциплиновати. А када на Косову и Метохији додје до масовне, водјене и добро организоване буне, напада на оне који нису Албанци и спаљивања 30 цркава и манастира, као што је то био случај рецимо 17. и 18.3.2004. (19 убистава, уништење 600 кућа и протеривање 4.000 лица) пред очима бројних и добро опремљених НАТО трупа, тада... Истовремено треба да се сетимо 11.3.2001. када су талибански муслимани у Авганистану срушили две велике статуе Буде упркос бучном медјународном дипломатском притиску да се то не чини. После таквог непотребног и неразумног рушења наведених верских објеката, дигла се огромна и снажна бука у медијима широм света. Тако велика бука и политички притисак широм света су изостали када је дошло до уништења хришћанских светиња из 14. и 15. века на Косову и Метохији. Видеће се ускоро и став ЕУ и њених земаља чланица у вези са коначним статусом Косова и Метохије. Какав год да буде тај став ЕУ и осталих битних играча на медјународној политичкој сцени, ефекат ће бити као пад стаклене вазе са велике висине: удар је најснажнији на месту на које је пала ваза, али распрскавање срче ће да повреди околину. Прилично широку.
5. Када је 2005. био убијен бивши либански премијер Рафик Харири, ‘медјународна заједница' је основала комисију за истрагу и истину о овом атентату. Таква медјународна комисија није основана у случају атентата на премијера Србије Зорана Дјиндјића који је био на власти и који је био прихваћен и слављен као велики пријатељ западног демократског света. Због чега та иста ‘медјународна заједница' није основала комисију за истрагу и истину о овом атентату? Да ли због тога што би могло да исплива на површину нешто непријатно и запрепашћујуће?
6. The European Voice, 28.3.2003, стр. 14.
7. The Economist, ‘Outgrowing the Union' A survey of EU, 25.9.2004, стр. 15.
8. Европски Савет (институција ЕУ) не треба мешати са Саветом Европе који је посебна институција на коју ћемо се осврнути касније.
9.Fisher, S., R. Sahay i C. Végh (1998). ‘How far is eastern Europe from Brussels?', IMF Working Paper, WP/98/53, str 28. Economic Commission for Europe (2002). Economic Survey of Europe 2002 No.1. New York: United Nations, стр. 183.
10.G. Parker i H. Simonian, ‘De Villepin blames EU malaise on enlargement', Financial Times, 27.1.2006; G. Parker i C. Condon, ‘Some Balkan states may find EU's door closed', Financial Times, 07.4.2006.
11. E. Krasniqi i M. Beunderman, ‘Merkel moots ‘privileged partnership' for Balkans', EUobserver, 17.3.2006.
12. Sinn, H. (2004). ‘EU enlargement, migration and the new constitution', CESifo Working Paper No. 1367, стр. 17.
13. У раздобљу мај 2004 – август 2006 у Британију је званично мигрирало 447.000 радника из средње и источне Европе (највише из Пољске). Њих 427.000 је добило дозволу за рад. То је 30 пута више миграната него што је било очекивано у Британији (Х. Махонy, ‘427,000 миграте то УК синце ЕУ енларгемент', Еуобсервер, 23.8.2006).
14. J. Cienski, G. Parker i J. Thornhill, ‘Friction with UK causes Poland to look for new allies', Financial Times, 12.12.2005.
15. ‘Leading article: An end to tolerance', The Sunday Times, 12.2.2006.
Постоји медјудржавна Организација исламских држава (Organization of the Islamic Conference) која заступа интересе преко 50 држава чланица и која има сталну делегацију при УН. Било би занимљиво видети реакцију ‘медјународне заједнице' на оснивање Организације православних држава под водјством Русије (или Грчке) или на оснивање Организације хришћанских држава која би унутар УН заступала сопствене интересе.
16.G. Parker, ‘Barbed response: how Europe could be rent asunder by barricades to business', Financial Times, 22.3.2006.
17. Stratfor, ‘Europe's new trade approach', 18.9.2006.
18. Поједини од таквих сада седе у разним невладиним организацијама. Овакве групе градјана нико није изабрао на изборима. Оне су ту да ‘гурају' поједине специфичне интересе. Неке од оваквих организација су за поштовање (заштита здравља, заштита природе и сл.) док су друге очигледни Тројански коњи и јаничари. Јавност има право да зна ко плаћа такве организације јер ће тада бити јасније порекло и усмерење њиховог деловања.
19. Stratfor, ‘EU: protectionism versus progress at the EU summit', 23.3.2006; ‘Her own voice', The Times, 28.6.2006; ‘Last days of Poland's EU springtime?', European Voice, 08.6.2006. str 7; J. Cienski i G. Parker, ‘Polish purge of pro-Europe officials prompts fears', Financial Times, 25.7.2006.
20. Примери укључују Француску, Шпанију, Пољску и Италију у вези са банкарством и енергијом. (G. Parker ‘EU states ‘falling to open single market'', Financial Times 18.7.2006.)
21. P. Minford, V. Mahambare and E. Nowell (2005). Should Britain Leave the EU? Cheltenham: Edward Elgar
22. Од 2010. почиње масовни одлазак генерације родјене после Другог светског рата у пензију. Доћи ће до великог притиска на државне буџете у земљама у којима држава гарантује пензије. Биће изузетно тешко одржив аранжман унутар еврозоне о задржавању буџетског дефицита до 3% од друштвеног производа. Или ће доћи до снижења гарантованих пензијских обавеза (ово може да изазове масовне протесте) или ће доћи до великог и нежељеног ‘земљотреса' унутар еврозоне (који може можда да се предвиди). Обратите велику пажњу на еврозону по овом питању у раздобљу 2010-15. Уз ово, земље у еврозони имају заједничку монетарну, али не и заједничку фискалну политику што отежава функционисање зоне монетарне интеграције. Европа је пуна примера монетарних унија заснованих на злату које су се распале. Садашња монетарна унија је заснована на (за сада) врло чврстом обећању држава чланица. Али то је само обећање. Видећемо шта ће се догодити код прве веће кризе.