„Приватна“ посетa Москви бившег председника Пакистана Первеза Мушарафа прошле недеље није удостојена посебне пажње руских медија. A ради се о догађају који би могао да одигра кључну улогу у глобалној геополитичкој игри у Евроазији и који је тесно скопчан са најважнијим енергетским пројектима у том делу света. Имамо у виду перспективе изградње гасовода из Ирана у Пакистан, којим би требало да се транспортује онај исти гас из иранског налазишта „Јужни Парс“, од кога зависи судбина пројекта „Набуко“.

Након што су Узбекистан, Казахстан и Туркменијa на самиту Европске уније у Прагу одбили да потпишу декларацију о што скоријој изградњи гасовода заобилазно око Русије, ирански гас се претворио у кључни фактор „опстанка“ једног од приоритетних пројеката Европске уније. У Бриселу су израчунали да се „тачка без губитака“ „Набука“ налази на нивоу од 8 милијарди кубика гаса годишње. А обим гаса који може потећи из Пакистана у супротном правцу, а не у Европу, већ у почетној етапи експлоатације новог гасовода изнеће око 11 милијарди кубика годишње, а потом може бити удвостручен.

Договори, које су  у Техерану постигли председеници Ирана и Пакистана Махмуд Ахмадинежад и Асиф Али Зардари, предвиђају такође укључивање у пројекат Индије, а то ће омогућити да се осигура оптерећење гасовода до 55 милијарди кубика годишње, што дупло премашује најоптимистичније оцене Европске уније за „Набуко“, али приближно одговара пројектованим капацитетима руског гасовода „Јужни ток“.

Имајући у виду да ће руска цев за гас која води преко Балкана даље у Европу бити напуњена на рачун извора у центроазијским републикама, и истовремено пуштање у погон „Јужног тока“ и гасовода Пакистан – Иран – Индија, за који је већ испољио интересовање руски „Гаспром“ (пуштање у погон оба гасовода планиран је за 2014. годину), створити заокружену схему транспорта гаса на Евроазијском континенту.

У Бриселу и Вашингтону су се према томе однели као према опасности, не без основа се плашећи да ће енергетска алијанса Русије са њеним партнерима у Централној, Предњој и Јужној Азији, извести изван оквира трансконтиненталне гаснотранспортне схеме Европску унију и амерички ТНК.

У другој половини маја у Грчкој је проблем транспорта енергоресурса свестрано разматран на тајном сусрету „Билдербершке групе“ – једној од кључних карика „светске владе“. По мишљењу водећег српског експерта за та питања Дејана Лучића, у својству средства за супростављање плановима Москве, Техерана и Исламабада, разматра се сценариј распиривања рата у једном од стратешки важних региона света. Сагласивши се у принципу са сценаријем рата, чланови „Билдербершке групе“ за сада се не слажу око тога, где, заправо, треба да отпочне подметнути пожар  - у Ирану, Пакистану или у средњеазијско-прикаспијском региону. Највероватнија варијанта је – рат у самом Пакистану или провоцирање индо-пакистанског оружаног конфликта, уз инволвирање у исти других земаља света.  То би донело астрономске профите америчким транснационалним корпорацијама (нарочито војно-индустријским),  сахранило пројекте сарадње Ирана, Пакистана, Индије и Русије и приморало Москву да затвори своју активност на црноморско-балканском правцу.

У таквој ситуацији посета Москви најхаризматичније фигуре савременог Пакистана поприма индикативни значај. Истина, сам генерал Мушараф (у августу 2008. године он је поднео оставку  под притиском проамеричке већине у парламенту) на све начине негира да има политичке накане, називајући себе „обичним грађанином Пакистана, а не војном или политичком фигуром“. „Сада у својству  професора путујем по разним земљама и држим предавања, посматрам свет“ – изјавио је  Мушараф у Москви. Међутим, према информацијама којима располажемо и личном утиску аутора овог текста, који се састао са П.Мушарафом у његовој резиденцији у Ривалинди у време када је  генерал-председник био на  врхунцу војно-политичке моћи, омогућава нам да тврдимо како то није она фигура која се задовољава предавањима и туристичким путовањима по свету. Уз то, управо се Мушараф активно залагао током последњих година за активизацију пакистанско-руске сарадње.

У међувремену је Запад већ начинио први корак у правцу распиривања конфликта око Пакистана. Под притиском САД, пакистански председник Асиф Али Зардари отпочео је свестрану војну операцију против талибана у долини Сват. Жестоке борбене акције већ су довеле до хуманитарне катастрофе, до рушења инфраструктуре вишемилионског центра котлине града Мингора, до појављивања у Пакистану 2,5 милиона избеглица, до серије терористичких аката у Лахору и другим регионима земље.  Вашингтон реализује споља гледано добитну тактику. Војна победа Зардаријеве владе над талибанима, макар и недовршена, највероватније ће бити остварена по цену настајања таквих социјално-економских проблема који ће омогућити Сједињеним Државама и НАТО да се учврсте у Пакистану и да још снажније „притегну“ уза се садашњу пакистанску елиту. У случају успеха талибана и ширења борбених дејстава на друге регионе Пакистана, Запад ће лансирати у промет паролу „нуклеарно оружје је у опасности!“, као изговор за  стављање под контролу националних војно-политичких института.

У таквим условима фигура Мушарафа  заправо је једина која је способна да спасе Пакистан од катастрофалних сценарија, који воде ка томе да држава изгуби суверенитет, да одустане од било каквих пројеката уз учешће Русије и Ирака и да земља буде претворена у још један амерички полигон у региону.  Русија је у стању да за Первеза Мушарафа постане исти онакав ослонац као што су то САД за Асифа Али Зардарија.  Имајући у виду више него вероватну победу на председничким изборимна 12. јуна у Ирану актуелног председника Махмуда Ахмадинежада, повољна за Русију енерго-политичка конфигурација сагледава се још јасније. Судбина „Јужног тока“ и „Набука“, а такоиђе судбине регионалног мира и безбедности у Евроазији могу бити решени у троуглу Русија – Иран – Пакистан.
________________
Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике Руске академије наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј»